Отворено писмо Владану Вукосављевићу, новом министру културе Србије: Заштитите оне који су бранили истину!

Поштовани господине Вукосављевић, видим да многи доводе у питање вашу компетенцију и релевантност у сфери културе, имајући у виду вашу биографију: такође, бројни критичари анализирају и траже „мрље“ у вашој прошлости, како би вас дискредитовали пре него што сте уопште и сели у фотељу.

За разлику од таквих, не судим унапред о Вашој компетентности, јер ће о томе одлучивати резултати – не осврћем се на Вашу прошлост, јер ће о њој говорити будућност. Али се зато позивам на Вашу честитост, јер ће о њој судити оно најбитније: дела, баш као што су недела, или у најбољу руку одсуство дела судили и донели коначан суд о вашим претходницима.

Неко би рекао већ давне 2004. године, 26 професора у Никшићу, остало је без посла јер су бранили идентитет, језику, културу и све оно у шта верујемо, што нас чини оним што јесмо. Тих 26 људи храбро је, без повеза преко очију, свесно тога где иду и да повратка нема, а победа није могућа, стало пред стрељачки вод Новоцрногораца, свесно да ће изгубити све, али сачувати оно највредније: истину и правду. Србија, матица која их је тада храбрила и пожуривала, немо је посматрала плотун дукљанског вода – недостајало је само да на крају лицемерно аплаудирала, али је из неке наводне пристојности ипак успела да се суздржи.

Илузорно је, човеку вашег образовања и профила износити цитате о значају културе, укључујући и онај чувени Черчилов („Ако се ње одрекнемо, шта ћемо онда бранити“), а у дубоком уверењу да вас кроз живот и рад води етика, још је илозурније говорити о величини и значају њиховог храброг геста, свесне жртве и чињенице да нису били само последњи, већ и једини на бранику Части у Црној Гори. Почео сам причу о њима са „неко би рекао већ давне 2004 године“, иако сам дубоко уверен да је та теза изузетно погрешна: та споменута Част је непролазна категорија, па иако се многи труде или покушавају да забораве, њихов гест не може бити „даван“, већ је и данас актуелан и велик, баш колико је и те 2004. године био.

Док Вас, већ сада кумови, пријатељи и познаници повлаче за рукав, узурпирају вам мир и приватност, а телефон не престаје да звони јер траже средства за своје невладине организације, пројекте и евентуално функције и радна места, питате се зашто Вас гњавим и зашто сада потежем ове дивне људе и нешто што се догодило пре 12 година, зашто из фиоке извлачим бој који је изгубљен, бој који је унапред био осуђен на пропаст?

Веома је једноставно: док копамо по костима из јама у Другом светском рату и рехабилитујемо овог или оног, заборављамо да рехабилитујемо хероје новије историје. Ове људе, сигуран сам, иако већину лично не познајем, није толико заборавила пресуда у Црној Гори, којом им је ускраћен посао, егзистенција и шанса да брину о породици. Ту пресуду, доживели су као награду. Али, верујем да их је дубоко погодила пресуда у Србији – та пресуда, у име власти, „виших интереса“ и „нижих побуда“, зове се заборав.

И зато је ваша прва, а уједно историјска обавеза, обавеза пред нама смртницима и оним горе бесмртнима, да их рехабилитујете. Јавно, гласно и поносно. Да се чује, да одјекује. Србијом и међу Србима. И шире, наравно.

И не само то: сведоци смо да су у годинама иза нас Националне пензије добијали, мимо истакнутих и квалитетних уметника, нека безначајнија, опскурна имена, блиска овим или оним структурама, чиме је та категорија деградирана и постала предмет јавне спрдње. Обавеза Вам је, још једна, да збринете ове људе. Да им покажете да нису сами. Да вратите материјално достојанство њима и њиховим породицама. Толико им дугујете. Одмах и сада.

Да закључим, поштовани господине Вукосављевић: резултати ће доћи временом. Компетенција ће бити потврђена временом. Прошлост демистификована временом. Дела морају постојати све време. Од почетка, па до краја. Зато, када преузмете функцију, седнете у кабинет, наручите прву продужену кафу од секретарице и укључите службени рачунар, размислите о овим људима. И немојте само размишљати, него делујте. Јер је све друго недело. А, то недело траје 12 година. Превише је, сложићете се.

Срдачан поздрав,
Томислав Ловрековић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: