ИН4С у Рију – пети дан: Крај кошмарне седмице српског спорта?!

Синоћ смо гледали, како једни за другима, бивају поражени кошаркаши од Француза, кошаркашице и одбојкашице од Американки, и на крају, нестварно и кошмарно… ватерполисти од Бразилаца!

Ово посљедње је, по својој невјероватности, превазишло и Новаков пораз од Дел Потра. То што у Бразилу има натурализованих Европљана, што их води Ратко Рудић, и то што је њихов голман „Србин“ Соро… то не може да објасни пораз Србије. Пораз најбоље свјетске екипе, која се ове ноћи спремала за преокрет, за буђење из несигурног почетка. А није помогло ни рано вођство 2 : 0… Овим поразом заборавили смо и на стријелце, и на одважног џудисту, и на све претходне неуспјехе. Јер, ако су кошаркаши „можда“ калкулисали, ако кошаркашице „објективно“ нијесу имале шансе, ако одбојкашицама није била од пресудног значаја баш ова утакмица против свјетских првака… пораз ватерполиста представља потпуно необјашњиву, праву, правцату „ноћну мору“.

Да ли је ово најгора седмица у историји српског спорта? Мислим, да без икакве сумње то може да се констатује. Било је, наиме, и прије разних пораза… на разним такмичењима. Болних и неочекаиваних. Да, било је. Али оволико различитих неуспјеха, у исто вријеме и на истом мјесту… и то наших најбољих, међу најбољима. То још нијесмо искусили. Наравно, нигдје, осим на oлимпијским играма, није ни могућ овакав истовремени скуп најбољих. Па се сада питамо, да ли је овако негативних биланса било и на претходним олимпијадама?

Већ смо писали о томе овдје на ИН4С. Српска јавност је, кроз разне државне и репрезентативне форме, навикла на велики број олимпијских медаља, између пет и десет, па и више. Зато се сада овдје присјећамо Атланте, Сиднеја, Атине, Пекинга и Лондона. Мало медаља. У Атини – свега двије. У Сиднеју и Пекингу по 3. У Атланти и Лондону – 4. Тамо и тада, са тако малим бројем освојених медаља, – бивало је да током самих игара, прођу дани и седмице, без успјеха. Ето, сјетимо се Лондона. Посљедње двије медаље су дошле су задњег дана.

Али… никада није било, тј. никада није почело, овако лоше! Ово кажемо из два разлога. Први је „техничке“ природе. Наиме, и тада, када је било мало медаља, увијек би стријелци, још у првој седмици игара, донијели макар једну. У Пекингу – када није било стрељачких одличја – тај посао („медаље у првој седмици“) су обавили Чавић и Ђоковић. А сада не иде ни са тенисерима, ни са пливачима – па још увијек, ни са стријелцима. То је дакле, тај „технички“ разлог, који се тиче распореда… и који, донекле, објашњава ову „празнину“ и овај „бол“ из Рија. Други разлог, због којег ову седмицу можемо назвати најгором у историји српског спорта – не тиче се распореда такмичења, нити броја дана у току игара – које смо провели без медаље. Тиче се, наших предиспозиција пред неко олимпијско такмичење. Другим ријечима, никада, у скоријој спортској историји, нијесмо имали један тако моћан олимпијски тим. Оволико актуелних свјетских и европских првака и вицешампиона, који са грбом Србије, долазе на неке олимпијске игре не памтим!

Зато, не можемо рећи да су наша очекивања била нереална. Она то још увјек нијесу! У преосталом дијелу игара, од преосталих српских спортиста, могло би се очекивати, скоро све оно о чему смо причали уочи почетка игара у Рију. Али сада већ… нити ћемо набрајти, нити ћемо призивати, појединачне и конкретне успјехе. Моного нас боле претходни дани, и плашимо се, да смо нашом, свеукупном навијачком еуфоријом, утицали, да се мишице наших спортиста стегну, укоче, паралишу у један, до сада, невиђен грч прекомјерног оптерећења.

Зато ћутимо, и молимо се, само једно – да овај кошмар престане, и да се ова мрачна седмица, што прије заврши…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: