Радић: Балканци, народ од себе старији

Мит о Србима, „народу најстаријем“ пропагира једна неозбиљна дружина аматера-дилетаната, подстакнута јефтиним родољубљем, а никако не бих потценио ни тривијално користољубље као мотив. Тај мит увек добија на снази у критичним тренуцима општег безнађа и дезоријентације, каже за Време Радивој Радић, историчар, редовни је професор Филозофског факултета у Београду и шеф Катедре и семинара за византологију.

Радић предаје и на Филозофском факултету у Бањалуци и Филозофском факултету у Источном Сарајеву (Пале), а гостујући је професор на Православном богословском факултету у Београду. У својим књигама које неретко имају неколико издања последњих деценија успешно популаризује византијску историју, необично занимљивим стилом, ни у једном тренутку не лишавајући их научног метода. Недавно је у издању Еволуте објавио дело „Друго лице Византије“ (2014), у којем су се нашли и збирка византијских шала, сановник, медицински трактат и пољопривредна енциклопедија. За књигу „Време Јована В Палеолога (1332–1391)“ 1993. године добио је Октобарску награду града Београда за науку. За књигу „Страх у позној Византији, 1180–1453“ (Стубови културе, 2000) добио је награду „Лаза Костић“ на Новосадском сајму књига, награду „Светозар Милетић“ за публицистику и награду Вукове задужбине за науку. Објавио је и књиге „Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје“ (2003), „Византија: пурпур и пергамент“ (2006), „Цариград. Приче са Босфора“ (2007), „Византија и Србија: пламен и одсјаји“ (2010), „Константин Велики – надмоћ хришћанства“ (2010)…

Ипак, чини се да је јавност, посебно ону лаичку, највише заинтригирао књигом „Срби пре Адама и после њега“, која је доживела три издања (2003, затим друго, допуњено издање 2005. године и треће измењено и допуњено издање 2011). То је књига о историји једне злоупотребе, одговор на честе неистине и заблуде, фалсификате и произвољности псеудоисторијске литературе која, рецимо, неуморно доказује да су Срби – „народ најстарији“. А овај је мит опет, некако, оживео с недавном таблоидном причом по којој у уџбенику Историје за 6. разред основне школе пише да су „Срби по доласку на Балкан отели Косово Албанцима“. Стигао је абер и до СПЦ-а, па је патријарх српски Иринеј тражио да се „стане на пут лажима“. Испоставило се да су „неодговарајући делови“ овог уџбеника уклоњени још прошле године, баш због тадашње реакције патријарха српског Иринеја и СПЦ. Укратко, патријарх се није на време информисао да је држава избацила делове текста у уџбенику на његову прошлогодишњу иницијативу, него се побунио поново. О таблоидној и „договореној“ историји, прекрајању уџбеника по мери дневнополитичког тренутка, стереотипима и митовима, историјској свести и утицају уџбеника на њу, лобирању Косова за чланство у Унеску, и иницијативи СПЦ-а да се за помоћ у заштити српске баштине на Косову обрати Ватикану, о заједничком дану сећања на све жртве у бившој Југославији, говори за „Време“, у и-мејл преписци, професор Радивој Радић.

ВРЕМЕ: Шта је спорно у спору између таблоида и патријарха српског Иринеја, с једне стране, и Министарства просвете, уџбеника Историје аутора Радета Михаљчића, те Завода за унапређивање образовања и васпитања, с друге стране?

РАДИВОЈ РАДИЋ: О читавом спору или, можда, неспоразуму, сазнао сам из новина тако да нисам довољно упућен како је он текао. Жалосна је чињеница да је у помоћ као арбитар у спору позван један нестручњак (Јован И. Деретић, прим. нов.), а не Одељење историјских наука Српске академије наука и уметности или Одељење за историју Филозофског факултета у Београду. Поједине новине о томе пишу сензационалистички, нестрпљиво, без довољног удубљивања у суштину проблема и, најзад, са једном врстом непримереног наслађивања, нимало не уважавајући чињеницу да је проф. Раде Михаљчић угледан историчар и врло искусан писац уџбеничке литературе. Живимо у времену у којем преовлађују површност и брзоплетост.

ВРЕМЕ: Пасус који је избачен из уџбеника одштампаног за 2015/2016. годину гласио је: „Староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“ Шта је ту спорно?

РАДИЋ: У оваквом контексту, завршној реченици се може дати превелики значај, односно може се, као пандан, довести у корелацију са процесом словенизације Балканског полуострва који је био неупоредиво већи. Посреди је, дакле, један миноран процес, ограничен на мали простор. Немерљиво већи број досељених Словена, на пример, хеленизован је, а највећи број су остали Словени. Уосталом, на територији Албаније и данас има словенских топонима. Колико сам разумео, ту је била реч о некој врсти релативизовања изреченог става.

ВРЕМЕ: По недавним медијским тумачењима, ту пише да су „Срби по доласку на Балкан отели Косово Албанцима, као потомцима Илира“. Ви, међутим, подсећате да Илире и Албанце према историјским изворима дели најмање 800 година?

РАДИЋ: Наука је својевремено утврдила да на територији некадашње Југославије (СФРЈ, да не буде забуне!), наравно укључујући и Косово и Метохију, у изворима нема помена о присуству Албанаца до краја средњег века. Дакле, теза коју наводите потпуно је бесмислена. Пре свега, простор данашњег Косова припадао је Византијском царству, а Срби су га постепено освајали. Тако је, на пример, све до великих освајања краља Милутина византијско-српска граница била код Липљана на југу Косова. Илири као историјска категорија, коју прати етничка свест, неповратно нестају у касној антици. Последњи Илири се налазе најкасније у ономастици прве половине 3. века. На другој страни, Албанци се у историјским изворима први пут помињу тек средином 11. века. Између те две временске тачке зјапи огроман хијатус од осам векова који свако повезивање Илира и Албанаца у најмању руку чини неисторијским и неозбиљним.

ВРЕМЕ: Коме су у овом тренутку потребни одавно потрошени српски митови о „Србима, народу најстаријем“ које сада, по ко зна који пут, рециклирају неки нови таблоиди користећи увек спремне саговорнике тзв. историчаре алтернативце, псеудонаучнике и остале? Зар није довољно то што Константин Порфирогенит помиње долазак Срба 630. године? Казали сте у једном интервјуу да се Руси помињу тек у 9. веку, дакле, после Срба, и да Русима то уопште не смета?

РАДИЋ: Нисам сигуран да је мит о „Србима, народу најстаријем“ потрошен. Без обзира на своју неутемељеност, он и даље има немали број присталица. Књиге псеудоисторичара који истрајавају на њему и даље се продају у великим тиражима, а трибине на којима они наступају широм Србије и Републике Српске су веома посећене. Уз то, нису ретки гости на појединим, махом локалним телевизијама. Са социолошког и психолошког становишта занимљиво је да мит о „Србима, народу најстаријем“ ужива велику популарност и прихватање у српској дијаспори. Тај мит пропагира једна неозбиљна дружина аматера-дилетаната, подстакнута јефтиним родољубљем (никако не бих потценио ни тривијално користољубље као мотив!). Мит о „Србима, народу најстаријем“ увек добија на снази у критичним ситуацијама, у тренуцима општег безнађа и националне дезоријентације. А, време у којем живимо, са свим својим недаћама и странпутицама, само погодује одржавању и ширењу тог мита. Ако је за утеху, слични митови постоје код свих балканских народа. Сви они би желели да су барем један дан „старији“ од својих суседа.

ВРЕМЕ: Истовремено, док ми распредамо о небулозама и митовима, прекрајамо академика Радета Михаљчића, Косово лобира за пријем у Унеско. То значи да Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Црква Богородица Љевишка, прелазе под заштиту Приштине. Како ви, као византолог, размишљате о томе?

РАДИЋ: Имам разлога да верујем како о овом питању размишљају многи грађани Србије, без обзира на професионално занимање, животни узраст или степен образовања, и да оно код свих буди стрепњу и нелагоду. Јер, не заборавимо, у последњих четврт века смо имали исувише ломова и „историје“. Лично, читав сплет догађаја у вези са тим код мене изазива забринутост за коју ми се чини да није умишљена, него, напротив, сасвим оправдана. Лоша искуства из прошлости само ме додатно утврђују у зебњи, па све доживљавам и као велику опасност. Истина, та опасност није настала у овом тренутку него, напротив, има своју дугу историју и попут Дамокловог мача виси већ деценијама. Уз забринутост, код нас се осећа и једна врста немоћне потиштености.

ВРЕМЕ: Делује да су се многи у домаћој јавности, па и у окриљу СПЦ-а, поводом косовске амбиције за пријем у Унеско најзад досетили да су прво хришћани па тек онда православци, па се сад од Ватикана очекује да нас узме у заштиту. Може ли Ватикан да нам помогне и шта би најконкретније могли да учине?

РАДИЋ: Света столица и папа, који се налази на челу малене државе као што је Ватикан, имају огроман ауторитет у свету. Тај ауторитет почива на традицији дугој две хиљаде година (ниједна држава у свету, осим Кине, наравно, не постоји толико дуго!). Ватикан, који, не заборавимо, није признао самопрокламовану државу Косово, могао би да помогне управо тим својим ауторитетом. С тим у вези, мислим да наша јавност има унеколико поједностављену слику о односима Римокатоличке цркве, на једној, и сестринских православних цркава, на другој страни. Види их као два острашћена и непомирљива антипода смештена на искључујућим фронтовима историје. Притом се заборавља да две хришћанске цркве комуницирају на једном широком простору и око разних питања, да се њихови великодостојници састају и траже начине како би се поједина неслагања ако не уклонила, а оно барем ублажила, да, дакле, настоје да изнађу додирне тачке у неким питањима која су им веома важна и заједничка.

ВРЕМЕ: Иницијативу премијера Вучића о стварању заједничког дана сећања на све жртве ратова на овим просторима комшије су листом одбациле. Како стићи до неке заједничке историографије која ће престати са стварањем нове митологије? Да ли је могућ минимум неспорне историје, не само код нас него и у ЕУ и даље?

РАДИЋ: То је тешко достижан циљ, али на њему треба радити. На том дугом путу, рекао бих, као из заседе вребају поједини проблеми. Први и најважнији нас опомиње да се историјска истина не може свести „на оно што се људи договоре“. Ту се, опет, неизбежно сударамо са феноменом „пожељне“ или „договорене“ истине са којом, као што смо видели, већ имамо довољно искуства у нашој средини из друге половине 20. века. Такву би замку по сваку цену требало избећи.

ВРЕМЕ: То вас питам и зато што ћемо се, ако икад стигнемо до Европске уније, сусретати са тамошњим уџбеницима историје који су, када је реч о оне две или три лекције у којима се спомињу Срби, препуни Си-Ен-Ен и Би-Би-Си стереотипа, црно-белих решења, свеједно да ли је у питању Гаврило Принцип или ратови деведесетих.

РАДИЋ: То су невоље које нас чекају, а отежавајућа је околност и то да се предрасуде, стереотипи и историјске заблуде веома тешко искорењују. На пример, историчари већ око сто педесет година, аргументима који се не могу оповргнути, доказују да средњи век није био мрачан период како се некад погрешно сматрало. Међутим, када се изађе изван еснафа мериторних стручњака и крочи у круг интелектуалаца другачијег профила, да не идемо даље, стиче се утисак да се ништа није променило у погледу на тај период људске историје и да га још прекрива тамна сенка.

ВРЕМЕ: Још пре три деценије српски академик Сима Ћирковић указао је на то да историјска наука незнатно утиче на креирање историјске свести, што се, на крају крајева, и подударило са каснијим циничним коментарима како су сви ратни злочинци у бившој Југославији учили „договорену“ историју, па нам то није много помогло? Шта ви мислите о томе?

РАДИЋ: Пре свега, „договорена“ историја је чинила само део укупне историје која се учила. Учинили бисмо неправду и неумесно увредили неколико поколења историчара од заната и писаца уџбеника ако бисмо нашу историографију друге половине 20. века и оновремене уџбенике објединили синтагмом „договорена“ историја. Притом, наравно, никако не желим да браним „договорену“ историју или потценим њену негативну улогу. Напротив, показало се да су неки историјски проблеми у вези са „договореном“ или унеколико прикриваном историјом напослетку ипак бучно избили на површину и усталасали не само историографију, него и читаво друштво.

ВРЕМЕ: Извори историјске свести много су шири од уџбеника. Породична традиција, литература, а последњих деценија медији у далеко значајнијој мери утичу на историјску свест. Уосталом, Хенри Кисинџер је говорио да је историја – памћење државе?

РАДИЋ: Даћу један живописан пример. Ни у једном уџбенику за историју у нашој средини у последњих седамдесет година не пише да је Вук Бранковић издао на Косову. Међутим, направите анкету међу грађанима Србије, а такве анкете су меродавни стручњаци правили, и видећете да већина од њих поуздано и без трунке сумње „зна“ да је он био издајник. Наравно, за сваки народ је историјска свест веома важна и представља један од елемената националног идентитета. Успело и тачно је поређење да је народ без историјске свести налик човеку који се једног јутра пробудио и схватио да га је свладала потпуна амнезија и да се ничег не сећа, да не зна ни ко је, ни како се зове, ни одакле потиче, ни да ли има рођаке, ништа.

ВРЕМЕ: Колики је стварни утицај уџбеника на историјску свест?

РАДИЋ: У образовању историјске свести уџбеници су само један од стубова на којима она почива. Дакле, важност уџбеника је неспорна, али у извесној мери они имају и своја ограничења, поготово у светлости чињенице да је напретком технологије дошло до настанка нових и приступачних медија чији је утицај веома велики. На том плану видим и два важна проблема. Први се односи на то да ми се чини како је историја изгубила место у друштву које је имала пре неколико деценија, а други, шири, да је свуда у свету, па, наравно, и код нас, опало поверење у науку и научни метод, а порасло веровање у разне врсте мистицизма, опсенарства, сујеверја.

Од Тацита наовамо, историографија је увек делом у служби идеологије и политике владајућих представа у друштву. Али историја памти да је свако њено прилагођавање тренутним политичким интересима доводило до распламсавања проблема из прошлости. Да не узимамо само домаће примере, илустративан је и пример од пре седам-осам година када су острашћени Грци пред парламентом спалили нове уџбенике историје за 6. основне у којима се прећуткује страдање грчког народа за време Османске империје. Грци су протестовали зато што је то био покушај да се „због политичких циљева Турци прикажу бољима у очима млађих поколења“…

Истина, али не договорена или усаглашена истина него права, непатворена истина (до које, додуше, није увек лако доћи), увек би требало да буде путоказ. Притом, налик је светогрђу историјску истину „прилагођавати“ потребама политичког тренутка, а то се каткад ради. Сведоци смо још једне негативне појаве. У борби против митоманске, односно „зашећерене“ историје, која је, наравно, погрешна, појединци јој са неприкривеном злурадошћу и охолим ниподаштавањем супротстављају један арогантан и нихилистички став. Притом, остају несвесни – или, можда, и потпуно свесни – да је за историјску истину, а само би она требало да нас занима, тај њихов надмени став, у суштини, подједнако погрешан као и онај на који су се с разлогом обрушили. То „ново“ читање историје илустроваћу неким примерима: за српског краља Уроша И се произвољним тумачењем историјских извора каже да је био хомофоб, за његовог сина, краља Милутина, да је био педофил, а за Косовску битку, чији је значај неспоран, тврди се да је била безначајни окршај неких феудалаца који је потом израстао у мит.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: