Аџић Грубачу: Идеолошка прича о Дрљевићу је у Прокрустовој постељи насиља над историјом
1 min read
Новак Аџић
Пише: Новак Аџић
(Oдговор господину Војину Грубачу)
Господин Војин Грубач, споксман извјесних, московских, меркантилистичко-лукративно-политичких група/кругова, задужен, или је он тако инокосно изабрао, свеједно, да нестручно и то без падобрана полети у историографију и бројне теме из ње, (али пошто се исти његов „историографски“ падобран којим је одлетио у интерпретацију повијести, а коју не зна, отворио није, јер њим рукује он, невјешти аматер, почетник, те је, елем, био неминован незаштићени пад на тло), ипак, унаточ свему, наставља, пасионирано, са тврдњама и писанијом, која је за зреле тумаче прошле стварности-историографски ћорак – да држи придике о др Секули Дрљевићу и неким другим, по много чему, магистралним и маркантним тачкама и питањима црногорске повијести XX стољећа. Ваљда ухљебљени Московљанин, који је домовину/отаџбину и завичајни Никшић оставио олако, не мисли, уз сво куртоазно уважавање, да ћу Ја пустити да он и његова братија (попут неког адвоката, како се представља/ ако се лажно не представља/ из Бања Луке г. Мирослава Ђукића и осталих епигона и лакеја, бацају дрвље и камење на мене живога и да ме клеветају, као што, углавном, незнавено клеветају и демонизирају одавно физички (али не и духовно) мртвога др Секулу Дрљевића, Крста Поповића, Савића Марковића Штедимлију, Јосипа Броза Тита еtc.
Нека све у помоћ призову и Мишу Ђурковића и Чедомира Антића из Београда итд., али о историји црногорског зеленашког покрета и Црногорске странке, поручујем Вам учтиво, истражио сам и знам више него сви ви заједно. Тако је то, свиђело се Вама или не, уважена Господо.
Ево г. Војину Грубачу, за ову прилику, одговора, па нека размисли „с којом сабљом иде у хајдуке“, али зар је ирационално позвати га да не понавља једно те исто, јер, до сада његова скриптуралност и публицистичка експозиција о др Селули Дрљевићу, и другим темама, које хоће да захвати, личи на завијање покварене грамофонске плоче, која уву прија таман онако и онолико, са становишта људске акустичности, колико је људима пријатно када и како чују завијање којота у прерији.
Но „пустимо чињенице нека саме говоре“, рекао би родоначелник позитивистичке (традиционалистичке) историографиле фон Ранке. Мада ја нијесам присташа позитивизма у повијести, ипак се њена посве и логично ослободити не можемо, у мањој или већој мјери.
Ангажман и борба Др Секуле Дрљевића имала је јак утицај на црногорску суверенистичку политичку емиграцију у Европи, Јужној и Сјеверној Америци. Црногорски емигрантски лист из Детриота, САД, „Црногорски гласник“, на својим страницама од 1923. до 1929, често преноси Дрљевићеве политичке наступе у борби за Црну Гору, његову активност, говоре, прогласе, скупштинске интерпелације против српских злочина у Црној Гори, говорећи крајње афирмативно о његовом политичком ангажману и мисији у одбрани права на живот Црне Горе.
Уредник „Црногорског огледала“ из Сан Франциска, у броју од септембра 1927, страна 6 и 7, Никола Петановић, прегаоц за слободну и независну Црну Гору, у чланку на двије странице часописа на енглеском језику, насловљеном »Доцтор Секула Дрљевицх«, истиче праведност, понос и храброст, лидерство Секуле Дрљевића и његову борбу за дигнитет и постојање Црне Горе. У том чланку објављеном у „Црногорском огледалу“ преноси се и дио политичког говора Секуле Дрљевића из 19. јула 1927. године на једном јавном збору у Хрватској, кад је Дрљевић био кандидат за народног заступника са партијске листе Радићеве Хрватске сељачке странке. Петановићев часопис наводи, уз остало и ово: „Ми сада имамо част да Америци представимо једног од неустрашивих и искрених политичких лидера, који је прави примјер представника црногорског народа на отвореном форуму Југославије, по имену доктор Секула Дрљевић. Велико нам је задовољство писати о нашем представнику тамо, али како је простор ограничен, ми усхићено преводимо његове ријечи које је изговорио 19. јула ове године пред 16.000 Хрвата. Наш избор је кратак, али је карактеристичан и јасан, и надамо се да це послузити.”
У наставку текста слиједи извод из Дрљевићевог говора: “Ово је већ девета година како смо заједно у једној земљи. Девет година од како се боримо у нашој обједињеној домовини да све доведемо у ред онако како и треба да буде. Тачно је да смо тражили националну унију, али није тачно да смо то жељели као наредбу, како је то представљено и како би жељеле водеће партије. Као сто знате из историје, некада је цио српски народ био уједињен, у вријеме ропства под Турцима. Црна Гора је била прва која је одбила унију, она се осамосталила и направила независну дрзаву. Ко год жели уједињење без слободе, је против своје државе. Лажу они који кажу да ми желимо да се ујединимо без слободе. Слободна Унија значи да треба да постоји једнакост измедју Срба, Хрвата и Словенаца. Најмање сто можемо добити од државе је једнакост, она мора бити осигурана, не само за нас него и за друге националности у оквиру њених граница. Ако жели да буде темељна држава мора да гарантује слободу и Њемцима, Мађарима, Албанцима, и другим националним мањинама, како би они могли развијати своје способности као слободни грађани. Све политичке партије, које су имале моћ, нијесу схватиле да је једнакост између националности есенцијално потребна, како би држава била чврста. Ако они вјерују у побједу, зашто не дозволе некоме да добије моћ ко ће нам гарантовати једнакост. Они кажу да они не практикују принуду, док год су спремни да ураде све како би остварили већину гласова. Вјероватно ни у Хрватској неће бити више принуде како је било раније, али и овдје још увијек постоје одређене области земље гдје се принуда практикује до крајњих граница. Они мисле, на примјер, да могу дјеловати у Македонији. Варају се. Македонија тежи истој слободи. Они мисле, прије свега, да могу користити своју бруталност свуда около и остати слободни у Србији. Ако га притјераш уз ‘хрватски’ зид, они це се вратити у србијанско двориште. Гдје год желе да потлаче доводе у ризик србијанску слободу. Само глупани доводе у опасност своју слободу. Слобода је немогућа у једној области уколико је у сусједној ропство. Они нијесу у стању да виде да је ова држава направљена од једнаких области и земаља и да је ова држава сарадња народа Срба, Хрвата и Словенаца. (Нема собе за Црну Гору). Радикална партија мисли да држава није ништа друго до Београдски пашалук. Наша је дужност да подигнемо циљ наше државе против тиранске Србије и интереса србијанских геџа. Ми смо једина права партија у Држави. Наша реалност је наша прошлост, наша традиција на коју смо јако поносни. У овој Држави ми ћемо размотрити шта је направила историја. Ми кажемо да не смије бити уништена, за оног који је толико побудио реакција. Значење Прогреса је да извуче најбоље из постојећег и да га дода томе. Онај који жели све то да уништи је умоболан. Не постоји народ на овоме свијету који би да се одрекне своје историје. ‘Србијанска господа’ би жељела да народу широм земље саопшти да они морају бити вође Државе. У овој Држави, вође могу бити они који ће гарантовати једнакост народу. Ако не постоји неко ко то гарантује, држава неће дуго трајати. У мојим детаљним опсервацијама србијанских политичара, чини ми се, да они често саме себе питају: ‘да ли је боље да производе мање или да приграбе и оно мало што је већ произведено?’ Долазе до закључка да је ово друго боље. А наш народ им љубазно каже: ‘проклет био свак онај који украо нешто’, отето проклето!’. Слажући се са свим сто чујем у Београду, ја не знам чија влада је садашња влада Југославије. Јасно је да це жеља или жеље народа бити изражене кроз партије које представљају народ. Док год је садашња влада сачињена од ових партија, јасно је да ова влада није национална влада – дакле није влада која представља интересе народа у цјелини. Али садашња влада није свакако неутрална. По мом искреном мисљењу србијанска влада није ни божја ни влада народа у цјелини. Ја желим да кад дођу избори, добију оно сто заслужују и да будем поносан да њихова добра и тапије заврше код народа. У самом закључку, осјећам као дужност да вам кажем да кад год је наша мисао направљена од националне и интернационалне слободе, никада нећемо заборавити да поменемо Црну Гору, Црна Гора је колијевка наше слободе. Садашња држава нашег народа, доминантно од балканских намјесника, биће преорјентисана у напредну и слободну Државу.”
(“The Montenegrin mirror”, september, 1927, San Francisco, “Doctor Sekule Drljevich”, page six-seven”, превод на црногорски језик је наш).
Но, идемо с историјском нарацијом на ратни вихор (1941-1945). Др Секула Дрљевић је сакрио од пријетње хапшења и прогона Италијана, краће вријеме, концем 1941. и почетком 1942. године, у једном санаториму у Загребу др Ђуро Вранешић (Крлежин блиски пријатељ), а и Дрљевићев лични пријатељ, али не зато што је Дрљевић био „ментално оболио“, напротив, био је он вазда урачунљив психички. Др Ђуро Вранешић је из хуманих и пријатељских мотива крио др Дрљевића, под туђим идентитетом, само да га заштити од (евентуалне) одмазде окупатора и његових агената.
Стога, г. Грубачу и Ваши подржаваоци, не измишљајте да је Дрљевић био хоспитализован као стварни ментални болесник, јер то није тачно. У питању су били политички разлози да се Дрљевић заштити од Италијана, са којима се био већ разишао, јер је илегално напустио Сан Ремо, ђе су га Италијани, на основу налога Прициа Биролија, већ октобра 1941. године били конфинирали и држали заточено два мјесеца, док Дрљевић из конфинације није побјегао.
Око Дрљевићевог боравка у Загребу (крај марта-април 1941.) неке напомене:
Послије београдског пуча 27. марта 1941. године и преузимања кормила нове југословенске владе у руке генерала Душана Симовића, др Секула Дрљевић, као противник пуча и Симовићеве владе, сјутри дан, (28. марта 1941), са својим пријатељом проф. Јосипом Баленом, функционером Мачековог ХСС-а, одлази у Загреб. У Загребу је одсјео, неколико дана, у Баленовој приватној кући и није се лично јавно политички експонирао у вријеме званичног проглашења НДХ, 10. травња (априла) 1941. године. Међутим, његов тадашњи боравак у Загребу није остао тајна, већ је о тој његовој политичкој мисији у хрватској пријестоници, у форми конкретне новинске информације, њену суштину презентирао и објавио лист „Хрватски народ“, у власништву и под уредништвом органа власти и журналистичке службе под контролом врха НДХ.
Кад је стигао у Загреб, Секула Дрљевић је настојао да његов боравак остане у строгој тајности, те се сријетао само са неколико својих провјерених пријатеља, међу којима и са др Иваном Пернарем из Хрватске сељацке странке. Тада је Дрљевић био резервисан у односу на Мечеково политичко дјеловање након београдског пуча извршеног 27 марта 1941. године. Дрљевић се у Загребу са Савићем Марковићем Штедимлијом срео 14. априла 1941. године у приватном стану проф. Јосипа Балена (касније министра НДХ у Павелићевој влади), близу Мирогоја, иза хигијенског Завода и ту водио разговор политичке природе. Са загребачког колодвора, Дрљевић је 21. априла 1941. године отпутовао за Земун.
Главни идеолог Црногорске странке др Секула Дрљевић у датим политичким околностима није видио ништа лоше у потписивању Тројног пакта од стране овлашћених представника југословенске државе, односно осуђивао је војни пуч и државни удар, којим је оборена влада Цветковић-Мачек 27. марта 1941. године. У том смислу др Секула Дрљевић, у својој књизи „Балкански сукоби 1905-1941“, Загреб 1944, на страни 110, наводи и сљедеће: „Међутим, великосрпски револуционари, чија је организација учествовала у свим завјерама, почев од оне против краља Александра Обреновића 1903. године, већ од раније су били припремили државни удар, који су извели у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године. Употријебљени су нижи официри преко генерала Симовића. Навикнули на пустоловине, а под утицајем новца из Лондона и наредаба из Москве, отели су државну власт и уништили државу. Држава је највеће људско дјело. Њу је најтеже створити, а лакше од многих великих људских дјела уништити. Таленат за умјетност владања над људима врло је риједак. Много је више великих пјесника, сликара, музичара итд него великих државника. Југославија је тако постала, тако живјела и тако нестала, да цио покушај с њом много личи на судбинску казну земаља које су биле у њеном саставу.“
Попут Дрљевића и већина првака Црногорске странке је резоновала на сличан начин.
Дрљевићев повратак у Црну Гору значио је су да његове присташе из редова Црногорске странке од њега очекивале да буде примус у политичком вођству (и дале су му ту улогу и значај) већ отпочете акције која је била усмјерена у правцу обнове »независности Црне Горе« под италијанским кишобраном. Подгорички лист „Зета“ од 12. маја 1941. на насловној страници објављује чланак посвећен Секули Дрљевићу. Чланак, чији је аутор Никола Нико Татар, носи наслов „Живио народни учитељ и вођа Др. Секула Дрљевић и добро нам дошао“. У томе чланку, који слави и велича Секулу Дрљевића, објављен је и Дрљевићев проглас Црногорцима 12. маја 1941. године. Др Секула Дрљевић у томе прогласу вели и ово: „Браћо Црногорци, 1918. Србија је окупирала дотадањег свог савезника Црну Гору. Завјеренички дух Србије није познавао савезничку вјерност, а београдски удар 27. марта ове године није познавао ни дужност лојалности према међународним обавезама уопште. Тај дух је Југославију створио и бацио у гроб.
Црногорска странка, као ни црногорски народ уопште, није била противу једне државне заједнице земаља Јужних Словена, али само под условом да све земље задрже своје политичке и културне индивидуалности и буду равноравне у вођењу заједничких послова.“
Дрљевић наводи потом да су све српске странке и политичари „хтјели да све остале земље Јужних Словена буду територијално проширење Србије и тиме су онемогућили сваку заједницу. Југославија је због таквог става српских политичара постала иделошки немогућа“, каже Дрљевић. Потом наводи и то да „Југославија није имала услова за дужи живот. Њеном пропашћу све земље Јужних Словена доведене су у положај да се брину за своју сопствену судбину“. Дрљевић констатује и ово: „Црна Гора је била независна кроз вјекове и то ће остати, ако Бог да, и кроз све будуће вјекове. Њен положај од 1918.г. до данас био је положај окупиране земље, што значи, да је за то вријеме била међународно право Независна Држава. Нема ни једног међународног акта по коме би била престала постојати Црногорска Независна Држава. Црногорску Државу није потребно васпостављати него само констатирати престанак србијанске окупације, и тиме она наставља свој живот као Независна Држава“, истиче др Секула Дрљевић. („Зета“, Подгорица, ванредно издање, година XИИ, број 21, 12. мај 1941. стр. 1).
С. М. Штедимлија, „Црногорско питање“, Загреб, 1941, издање Црногорског Националног Комитета/штампано као рукопис, на стр. 17. о Дрљевићу, и с њим у вези, пише: „Највећи и најсрамнији злочин, који је икада у повијести цивилизованог свијета почињен, починили су ратни савезници Црне Горе према њој, када су овој хиљадугодишњој независној и слободној држави као својој ратној савезници у својству побједника одузели слободу погазивши тиме сва своја свечана обећања, која су јој опетовано дали. У вријеме када се ствара Нова Европа и када се из темеља исправљају све версајске неправде Црна Гора је увјерена, да це доживјети пуни тријумф правде и поново ускрснути у друштву слободних држава и просвијећених народа, који су истовремено страдали с њом: и били повријеђени у најсветијим својим осјећањима у поносу. ОРУЖЈЕМ И ОГЊЕМ УГУШЕНА УСТАНИЧКА БОРБА ДЈЕЛИМИЧНО СЕ ЛЕГАЛИЗИРА У НОВООСНОВАНОЈ ЦРНОГОРСКОЈ СТРАНЦИ. ВОЂСТВО НАРОДНЕ БОРБЕ ПРЕУЗЕО БИВСИ МИНИСТАР ДР СЕКУЛЕ ДРЉЕВИЋ. Док су остаци црногорског усташког покрета растурени по иноземству наставили борбу за ослобођјење своје домовине, дотле су њихове присталице у самој Црној Гори покусале своју борбу маскирати, те су основали 1925. године Црногорску странку. Чланови и симпатизери ове странке прогоњени су од стране београдских режима као највећи противници и непријатељи државе, а сама странка је послије три године постојања стављена изнад закона и забрањено јој свако дјеловање. Оснивач и вођа ове странке био је др. Секула Дрљевић, бивши министар Краљевине Црне Горе. У доба диктатуре бивсег краља Александра он је као народни првоборац и у земљи и у иностранству био сматран народним вођом, па је као такав изложен страховитим прогонима и више времена је провео у интернацији. Пред разним судовима и пред судом за заштиту државе у Југославији он се истакао као један од главних бранитеља хрватских, македонских и црногорских усташа у колико није за вријеме процеса вођених противу њих био у интернацији. За вријеме парламентарних избора 1938. године кандидирао се са својим пријатељима у Црној Гори па је упркос страховитом терору београдског режима добио знатну већину гласова. Тиме је народ у најтежим тренутцима свога живота још једанпут недвоумно доказао, да одобрава његов рад и пристаје уз политику коју он води у сврху ослобадјања Црне Горе из србијанског ропства. Кад се исправе тешке версајске неправде Црна Гора ће под вођством др-а Секуле Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби.“
Све је ово и много тога још, до у детаље образложено и доказано у рукопису моје докторске дисертације из историје, која се односи на дјеловање Црногорске странке (1925-1945), а не само Дрљевића.
Господине Грубачу, одговорите, ако умијете и можете на један упит, а то је: Зар се није хрватски пјесник Густав Крклец септембра 1941. године из Београда преселио у Земун, ђе је радио као чиновник у оквиру НДХ и сарађивао у усташком листу „Граничар“ све до бомбардовања Земуна, марта 1944? Тада Крклец напушта Земун, а по завршетку рата, он се сели у Загеб и у Титовој Југославији, није ми познато да је осуђен за „ратне злочине“ итд. зато што је писао текстове у „Граничару“, а то је исто радио и Дрљевић, био је као и Крлец сарадник у „Граничару“. Напомињем да је Густав Крклец живио у Загребу као слободан човјек и пуноправни грађанин послије рата деценијама и то све до смрти 30. октобра 1977. године и то као признати и уважени стваралац и грађанин.
Понављам, идеолошки и политички не аболирам и амнестирам, у анализи, Дрљевићево дјеловање (1941-1945), али истичем да није ратни злочинац, нити уопште злочинац. Прешкартао се политички, у ратно вријеме, запливао је у мутне воде, сврстао се на погрешну страну, која је изгубила рат, и платио цијену за то. И то није спорно, али је спорно да Ви сте један од многобројних који га хоће истјерати и избрисати из историје Црне Горе, али то је сизифовски посао или задуња работа.
Дрљевић је (17. априла 1945) написао: „Сваки народ воли своју домовину. Врхунац љубави према домовини је спремност на смрт у борби за њену државну слободу. Само народи који су доказали да знају слободу своје домовине купати својом и непријатељском крвљу, поштовани су од других народа. Зато је црвена боја – боја слободе. Црногорски народ доказао је својом вјековном борбом са Турцима да зна цијенити државну слободу. Због тога је у очима не само европских народа него и свих других наша борба за државну слободу Црне Горе не само сама по себи разумљива, него не бисмо били од њих цијењени, ако је не бисмо водили. Не би нас сматрали достојнима да се зовемо Црногорци, ако Црна Гора не би била самостална држава. Црна Гора мора или остати ‘гнијездо јуначке слободе’ или постати гроб црногорске славе.“
Није ми лично мило, напротив, што је Дрљевић сарађивао са окупатором и усташама 1941-1945, и то му је веља мрља у каријери, али ти промашаји, ипак, не могу поништити све оно што је добро и велико у животу урадио у борби за право, част, слободу и државност Црне Горе и самобитност црногорске нације. Њега доводити у везу са београдским Сајмиштем, Јасеновцеми другим конц-логорима и злочинима у НДХ је чиста бедастоћа и колосална глупост.
И на крају овог респонса, г. Грубачу, зар није славни хрватски кипар/вајар, врхунски умјетник Антун Аугустинчић (1900-1979), рецимо, клесао и изклесао бисту најприје поглавнику НДХ Анти Павелићу, а касније он приступио партизанима и изклесао бисту маршалу и вођи ослободилаца јужнословенских народа Јосипу Брозу Титу и постао његов блиски пријатељ? Редовни члан ЈАЗУ Аугустинчић је постао 1949. године, а од раније је био дописни члан. Није, знајте, свака колаборација, истовремено издаја или квислинштво, а још мање злочин. Наравно, не оправдавам колаборацију, јер, ноленс-воленс, Дрљевић јесте колаборациониста, али ратни злочинац, те злочинац и идеолошки нациста није био, иако му се штошта може, с разлогом и оправдано и доказиво, замјерити због кокетирања са фашистичким и нацистичким окупатором. Тај колаборационизам Дрљевићев и других осуђујем и у моралном, идеолошком, политичком, а изднад свега научном смислу. Имајте Ви савјести па то учините кад су у питању Дража Михаиловић, Николај Велимировић, Милан Недић, Димитрије Љотић, Милан Аћимовић, Блажо Ђукановић, Павле Ђуришић, Бајо Станишић, Јаков Јововић, Момћило Ђујић итд. За четничке команданте се везују конкретни многобројни ратни злочини, али у Вашој писанији идеолошке екстазе нијесте баш орни да о њима пишете. Ред би било да почнете. Прво од Павла Ђуришића, освједоченог зликовца и сарадника окупатора, носиоца Хитлеровог „жељезног крста“, миљеника нацисте и Хитлеровог опуномћеника за југоисток Хермана Нојбахера, те потпуковника у војсци Милана Недића и капетана/ мајора и потпуковника четничног вође Драже Михаиловића, који се на крају одрекао Ђуришића Павла и прогласио га „издајником“ и осудио на „смрт“ због споразума 1945. године Ђуришића са Секулом Дрљевићем.
Много је, г. Грубачу, у повијести контроверзи, питања и енигми, које заслужују упите, истраживања и одговоре.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Прочитах прије неког времена одговор Аџића Грубачу.
Хтио Аџић да се представи као неки човјек и научник,
па је тако вулгарно као неки простак користио рјечник, да ми је било мука што сам то читао.
Али пошто из те Црне државе у последње вријеме могу да се чују разне гадости,
онда понекад одвојимо дио свог дана да нешто прочитамо. Да будемо у току збивања.
Овај текст дјелује дуг, не очекујем нешто паметно у њему,
копирао сам га и оставио да чека, ако имаднем некад времена да то све читам.
Надам се да ће ове преписке научити све стране да се поштују
и да читаоци нешто користо чују.
У писању Грубача у претходном тексту сам ипак прочитао неке интересантне детаље.
Пратићу расправу. Момци, само наставите, али да буде фер, спортски.
Господине Аџићу!
Моја маленкост није битна, битна је светиња коју браним! Позвао сам Вас код мене, да вам покажем Разбој Лијевчански, Стару Градишку и остала стратишта на која су усташе, следећи упуте и наредбе Вашег Секуле Дрљевића, убијали моју породицу, рођаке, кумове, комшије, братственике, племенике, сународнике… Тако, ако дођете, лакоуспут можете да видите и где живим и шта радим, а ако треба,о виђеном поднесите извештај „тамо где треба“, не љутим се ако то учините, напротив! Дружба је дружба, а служба је служба!
Пред одлазак на годишњи одмор, купио сам књигу Виктора Пељавина „Живот инсеката“. Свесно сам ту невелику књигу оставио по страни, јер сам завршавао послове пред одлазак на одмор, а као што сам рекао, уједно пишем мастер рад. На одмору сам, упоредо, читао крими-романе, попут Агате, Конана и мог комшије и рођака Митра, алијас Фредерика Ештона. То је мој давнашњи ритуал за одмор, ког се држим. Мој пријатељ је видео књигу Пељавина код мене и затражио да му је дам да је прочита, чим је ја завршим. Недавно ме је, нестрпљив, питао јесам ли је коначно прочитао, а ја сам признао да нисам ни почео да је читам. „Па шта читаш онда, ових дана“?, питао ме је. „Читам Новака Аџића ових дана“, одговорио сам му. -„Ко је сад па то, нисам за њега никад чуо?“, запитао ме је, заинтересован, јер наши афинитети за белетристику су прилично слични. „Је ли то епска фантастика“, наставио је. „Епска није! Више је то сколастичка фантастика“, одговорио сам му и тиме више него додатно заинтригирао његову знатижељу. Нисам му даље објашњавао, тако да тај мој пријатељ нестрпљиво очекује да му, након „Живота инсеката“ Пељавина, позајмим да прочита и дело жанра „сколастичке фантастике“, непознатог назива, аутора Новака Аџића. Ето, господине Аџићу, заинтересовао сам још једног читаоца Вашег будућег доктората, који ће га са нестрпљењем чекати да га добије на читање!
Мени је смешна помпезна улога „оца нације“ коју хоћете да увалите мртвом квислингу Секули Дрљевићу. Па он је, осим што је био Србин (нација је психолошка категорија), уз то завичајно Морачанин, односно Брђанин! Секуле – Црногорац није, као што су то,неспорно, многи национално свесни Срби (који нису продали веру за вечеру) на пример, мој друг и брат Гојко Раичевић, или мој драги пријатељ Јован Маркуш (бивши председник Општине Цетиње)! Они су прави Црногорци, које ми Брђани, Бокељи, Старохерцеговци, Зећани и остали Срби, не требамо да прескачемо, кад су на столу црногорска питања. Ја себе, као Васојевић, не сматрам Црногорцем, у смислу завичајне припадности, а никад се не бих трсио да „црногорствујујем“ у присуству правих Црногораца, као што су њих двојица. Колико знам, ни Ви нисте Црногорац пореклом, ако сте Пивљанин? Што се онда трсите? Шта ће вам то? Како уопште један Морачанин, попут Секуле, може бити „отац нације““ Црногораца(х)? Имају ли прави Црногорци зрно части, што сами не одбију почаст, коју им нудите, да им „отац нације“ буде један Морачанин, бивши Србин, Павелићева пудлица, италијански квислинг, убица своје браће, зликовац и отирна крпа нациста – једна морална гњида, какв је био Секуле Дрљевић? Гдје сте ви, Црногорци? Има ли у сали Црногораца(х), да одбије понуду? Нема никог, пусто, изгледа…
Ви ми г. Аџићу, све више, делујете као лик из литературе, да су нешто Иљф и Петров живи, написали би пригодан роман о Вама, као епигону гротескног лика Секуле Дрљевића. Ваш идол, сам по себи, није погодан за хумористичку обраду, превише је крви пролио. Мада, има га у „Ђетићима у парламенту“, као споредног лика, што Ви, који сте све о њему читали, сигурно знате. Уклапа се! Кунете се, стално, „на часну реч“ да Секуле није злочинац, зовете у помоћ и осуђеног ратног злочинца Савића Марковића-Штедимлију (Секулиног потрчка), чак сте извукли из бубња историје Густава Крклеца, који је, ако натурализовани Земунац, писао за „Граничар“ ратних година, што чак и на „Википедији“ пише? Да није Густав Крклец можда, прогласио НДЦГ? нас не занима њихов Густав, него наш издајник!
Уместо што нам надуго и нашироко цитирате говоранције које је, предратних година, разним бабама говорио Секуле над гробом, реците нам, пошто сте све о њему истражили, је ли заиста ико од странаца ( под тим не мислим на Чеду Антића) ишта икада написао о једном таквом историјском маргиналцу, попут Секуле, али стварно, лише полицијских доушника? Да нема неког историчара Колумбијца или Вијетнамца, који се студиозно бавио „поглавником“ of montenegro? Или, напишите нам шта знате о његовој улози у тријажи оних које су усташе заклале 1945? Зашто заобилазите око тог периода живота Вашег идола, упорно?
На крају, заиста мислим да се амбасадор Русије у Београду детаљно информисао о Вашим напорима на рехабилитацији нациста и да је на вас, поред мислио, када је указао на појаве који брину Русију. Русе занима све што се дешава у Црној Гори и поготово их занимају они који рехабилитују нацисте! Послушајте, боље, глас разума, који Вам се добронамерно јавља, директно из Москве! А чујте и ово:
https://www.youtube.com/watch?v=3ps2jv0NpD8
Да парафразирам мог омиљеног загребачког новинара: „Ко не слуша „Онамо, намо“, слушаће „Свети рат“!“
Uvaženi gospodine Miroslave Đukiću „poreklom iz Crne Gore“,
Žao mi je što to kažem, ali je tako, Vaše najnovije reagovanje je, ipak, na nivou pismenog sastava, prikladnog za osmoljetku.
Price pricine, opet mlaćenje prazne slame, jedno te isto, bez konkretnih dokaza i argumenata, jedna apstraktna generalizacija teleološki postavljena tako da je Drljević ucini odgovornim i za ono što nije, da mu se tuđi zlocini i grjehovi pripišu, kao da je Drljevic bio upravnik nekog konc-logora u NDH, ili komandant i oficir ustaške vojske, ministar policije ili vojske u Pavelicevoj mladi, predsjednik prijekih vojnih sudova itd. A znate da nije! I da se zločini ustaša ne mogu pripisivati Drljevicu.
Drljević nije i ne može biti „izdajnik“ srpskog naroda, pošto on nije pripadao srpskom narodu, već drugom etnosu, crnogorskom narodu. Izdajnik se ne može biti nekoga ili nečega čemu ne pripadate, a Drljević je bio Crnogorac, kad se oslobodio romantičarskih zabluda i ideoloških koprena okončao je život kao Crnogorac.
Stoga, ostavite se gospodine Đukicu prica „rece mi jedan coek“ no to sto tvrdite kao „tužilac“ Drljevicu post mortem, dokažite. Suština akuzatorskog postupka je u teretu doklazivanja koji je na tužiocu, a ne optuženom. Na kraju primijenite i invizitorski (istražni) postupak u istoriografskoj Vasoj fabuli pa istražite i dokažite poimenično i datumski, sa dokumentima: da je Drljevic naredio tada i tada da se pogube Ti i Ti itd? Toga nema, nego Vasa prica lici na „onu ko o cemu vojnik o skraćenju“ itd.
I nijesam ja ni moji preci iz znamenite Pive, a i da smo ponosio bih se time, ali nijesam i nijesmo nego iz Cetinja, odnosno, sela Đinovići, koji pripada plemenu Kosijeri (Riječka nahija, na razmeđu Katunske i Riječke nahije). A to je podlovćenska ili stara Crna Gora.
Ako se Vi recimo bavite poslovima agenta (obavještajca), a to ne tvrdim, ja se time ne bavim. Moja javna djelatnost je ocevidna svima, što kažem to i mislim, sto tvrdim trudim se da to i dokažem. Ne lijepim ja etikete kao Vi i vaši jednomišljenici. I još nešto o Drljevicu.
Dr Andrej Maček (rođen 1926) sin dr Vladka Mačekam bilježi da je kao dijete upoznao Drljevića kao porodičnog prijatelja, te u tom smislu navodi: „Od političara izvan Hrvatske ostaju mi u sjećanju Crnogorac Sekula Drljević, veliki protivnik srpskih diktatorskih režima, i Srbin Milan Kostić, također čvrsti protivnik beogradske diktature i centralizma, kod kojeg smo, ako se ne varam, čak i odsjeli kad smo posjećivali tatu u beogradskom zatvoru”. (Vidi: CH Hrvatski internet portal u Švicarskoj, Razgovor sa sinom Vladka Mačeka).
Evo još nekoliko bitnih momenata iz biografije dr Sekule Drljevića, koji govore o njegovom onda manifestovanom crnogorskom rodoljublju i borbi za državnost Crne Gore i nacionalnu slobodu Crnogoaca i drugih potlačenih naroda i nacija u Kraljevini Jugoslaviji.
Tokom 1932. i 1933. godine godine vođ Crnogorske stranke dr Sekula Drljević dijelio je stanovišta politike koju je zastupao dr Vladimir Maček i ostali čelnici HSS. Bio je na strani legitimnih predstavnika hrvatskog naroda koji su se opirali beogradskoj hegemoniji. Zalagao se za pravo, čast i slobodu Crne Gore i restauraciju njene državnosti. Dr Sekula Drljević je podržao zagrebačke punktacije od 7. novembra 1932. godine, usvojene od strane hrvatskih i drugih antirežimskih političara, pod predsjedništvom dr Vlatka Mačeka, u kojima se, kako se u njima veli, “stojeći na principu demokratije” ističe “narodni suverenitet kao stožer svake državne organizacije”, i osuđuje apsolutistički režim diktature kralja Aleksandra i “srbijanska hegemonija”, te poziva na borbu protiv nje i zahtijeva novo uređenje države po principu narodnog suvereniteta, samoopredjeljenja i ravnopravnosti naroda i zemalja koje je čine. Dr Sekula Drljević je januara 1933. godine iz Zemuna poslao pismo svojim pristalicama u kojima je podržao ljubljanske i zagrebačke rezolucije i punktacije. To pismo je zapravo uputio dr Ivanu-Ivu Jovićeviću, zelenašu, sa ciljem da ga on proslijedi njegovim pristalicama i sljedbenicima. Podržavajući njihov sadržaj Drljević u njemu piše: “Sve one znače pobjedu gledišta koje je već od samog početka Crna Gora preko naše stranke-zauzela prema pitanju uređenja državne zajednice Južnih Slovena. Ovđe bijasmo skoro usamljeni i danas 11 miliona zauzimanjeg našeg stava, priznaju da smo mi stalno bili na pravom putu. To je pobjeda Crne Gore, koju ona ima prava sa gordošću unijeti u spisak mnogobrojnih pobjeda svoje slavne prošlosti. Pobjedu na polju misli u opšte, a političke misli napose, nijesu manje slavne od pobjeda na bojnom polju. Budući da je naš pogled na Jugoslovensku državnu ideju već dovoljno poznat svim Južnim Slovenima, to neka naročita pojava danas ne bi mogla postići drugu svrhu do da istakne naš trijumf, da ne bi bila u saglasnosti sa poznatom crnogorskom otmenošću. Dakle, nećemo donositi nikakvu rezuluciju ne samo zato što je naša stranka član S. D. K. nego i zato, što nema razloga donositi rezoluciju onaj čijoj misli priznaju pobjedu rezolucije drugih. Cijela Crna Gora, zelena kao proljeće njenih planina, neka ostane jednodušna pod našim zelenim seljačkim barjakom. S kraja na kraj Crne Gore neka ne bude ni jedne kuće, na kojoj bi bila izvješena bijela zastava-zastava kapitulacije i sramote-i pobjeda je naša sigurna” . (Arhiv Jugoslavije, Zbirka Milana Stojadinovića, F-3. Dr Branko Petranović i dr Momčilo Zečević, „Jugoslovenski federalizam-ideje i stvarnost“, knjiga I, Beograd, 1987. str. 326-327. Vidi o tome i: Novak Adžić, „Dr Sekula Drljević i crnogorsko pitanje 1918-1941“, zbornik radova: Dr Sekula Drljević, ličnost, djelo, vrijeme, DANU, Podgorica, 2011, str. 159-160.
Srpski političar, radikalski ministar i kasnije predsjednik vlade Kraljevine Jugoslavije, Milan Stojadinović je 14. februara 1933. godine oštro napadao Sekulu Drljevića tvrdeći da njegov federalizam znači separatizam i da crnogorski federalisti predvođeni Drljevićem »imaju za cilj da odvoje Crnu Goru od Srbije i da ponište odluke podgoričke skupštine«. Pritom Stojadinović ističe da Crna Gora i Srbija »ne smeju da budu razdvojene, jer su njih dve kičma od države i sem toga prirodni pravac isejavanja i kolonizacije za Crnogorce je Kosovo i Metohija« (Prof. Dr Tomica Nikčević, „Političke borbe u Crnoj Gori 1929-1937“, u Istorija XX veka, Zbornik radova III, Beograd, 1962, str. 65 i dr Danilo Radojević, „Dr Sekula Drljević-politička misao“, Podgorica, 2007. str. 57.)
Srdačno,
Novak ADŽIĆ .
Господине Аџићу,
је ли то Ви нисте „поријеклом из Црне Горе? Него одакле сте? Уважавам да сте из Старе Црне Горе, али Секуле није био и то Ви добро знате. Ви цитирате дневник Мачековог синчића где пише о чика-Секули и мени приговарате на озбиљност??? И интернет сајтове усташке емиграције? Дајте, молим вас!
Него, да не млатимо више празну сламу, имам предлог: Што не бисмо заједно организовали јавно суђење Секули Дрљевићу? Јавно, споразумно, да се изнесу сви докази, да се чује реч тужиоца и реч одбране, да се јавно изрекне одлука о томе је ли Секуле Дрљевић био ратни злочинац или не. Ја, на том суђењу, предлажем себе за Дрљевићевог браниоца. Зашто? Зато што: а) нисам острашћени присталица идеја Секуле Дрљевића; б) бранио бих њега, као човека, а не његове накарадне идеје; Као бранилац, позвао бих Вас као вештака, да сведочите у његову корист. Наравно, у прилог његове одбране, може бити више бранилаца, не инсистирам на томе да га само ја браним. Сада, имам идеју да га браним на основу његове битно смањене урачунљивости у периоду рата, што би се могло доказивати његовим дужим боравком у душевној болници, као и анализом његових текстова. Наглашавам, судило би се човеку а не идеји, за оно што је, евентуално, учинио у периоду од 06.04.1941. до 1945. године. Наравно, то је само идеја, након свестране анализе случаја, можда би и одустао од ове идеје. Размислите, било би то занимљиво, са више аспеката.
Одличан предлог! Могу ли да присуствујем, у својству јавности, ако будем био код мојих, у ПГ.
Иначе, у прилог теорији о душевном поремећају др-а Дрљевића, могу да кажем да сам ја јутрос слушао песму „Развила се румен-зора“ од Бранке Шћепановић и замало да поверујем у илирско-дукљанску теорију. Био сам црногорски супремациста барем пет минута. Осећај је сјајан, али само док те реалност не салети. Трагедија др-а Дрљевића је што је, вероватно, био окружен ласкавцима („ви Црногорци, ви сте господари Свемира, не дајте да вас геџе тлаче“) , те је реалност тешко допирала до њега. А кад јесте, било је касно.
„ни Ви нисте Црногорац пореклом, ако сте Пивљанин “ ?
A nego šta smo mi pivljani nego crnogorci ??
Dosta nam je te nebulozne priče o nekakvim brđanima i glupostima , postoje crnogorska plemena vasojevići , drobnjaci , katunjani , uskoci ….. ali smo svi crnogorci !!!
Drugo je što si se ti posrbio pa sad svašta pričaš .
Пивљани су херцеговачко племе. Говорим о територијалној припадности, не о нацији. Национално, може се сваки појединац изјашњавати како хоће.Некоме то може бити глупо, али није забрањено. Забрањено је друог присиљавати да буде оно што не жели. Космополитима су и нације глупости, а камо ли племена. Свако може да истиче припадност коју жели. Ето, имам кума који је Морачанин, а изјашњава се национално као Еским, то је његово право. Поштујем Ваш избор да национално будете Црногорац, то не негира чињеницу да припадате херцеговачком племену Пивљани. Или, да не будете, то не мења чињенице. Уосталом, говор Пиве спада у херцеговачке говоре, као што говор мојих Васојевића спада у зетско-сјеничке говоре. Ту је реч о лингвистици, а не о нацији.
Омашком нисам укуцао своје име под овај одговор. Надам се да је поштовани Пивљанин разумео да нисам ни помислио да оспоравам његово право да национално буде Црногорац, или шта год хоће, већ сам говорио о племенској и територијалној припадности. Сваки човек, поред припадности одређеној нацији, припада и другим друштвеним заједницама, одређеним пореклом, језиком, религијом, васпитањем, образовањем, политичким убеђењима итд. Једно не потире друго, нити може. Сваки човек је јединствен!
шароња са два слова а дао ти их ми ло
Zločini protiv Boga i naroda
Godina 1941. ostaće crnim slovima zabeležena u istoriji pravoslavnog srbskog naroda. Posle aprilskog sloma i kapitulacije Kraljevine Jugoslavije dolazi tiranska neprijateljska okupacija. Nemci, Italijani, Mađari, Bugari i Arnauti zavode svoju krvavu strahovladu, a u zapadnim krajevima slomljene i okupirane Kraljevine Jugoslavije niče zloglasna Nezavisna Država Hrvatska kao tvorevina kakvu moderni svet nije video, a istorija nije zabeležila.
U svekolikom haosu i rasulu, nad narodnim nesrećama i tragedijama, nad raskućenim i popaljenim domovima, nad preklanim i ujamljenim Srbima preko Drine i Save, silovanim srbskim majkama i sestrama, Komunistička partija Jugoslavije, na čelu sa bivšim austro-ugarskim feldvebelom Josipom Brozom zvanim Tito, kreće u svoj krvavi pohod gradeći svoje ideale na nesreći srbskoga naroda.
Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država.
Komunisti nisu birali saveznike u ostvarivanju svog krvavog plana. Najdrastičnija potvrda ove komunističke beskrupuloznosti jeste ugovor o ustaško-komunističkoj saradnji koji su početkom tridesetih godina ovoga veka u sremskomitrovačkom zatvoru sastavili i potpisali Hrvat Mile Budak, potonji srbski krvolok i doglavnik Ante Pavelića, i Jevrejin Moša Pijade, doglavnik i najbliži saradnik Josipa Broza čija „Pasja groblja“ i danas svedoče o njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu. Moša Pijade i Mile Budak su u drugom i trećem članu pomenutog ugovora precizirali da:
„vođstvo jugoslovenske komunističke partije svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora uvek sprečavala kako prodiranja Osmanlija na Zapad tako i komunizma i Austrije prema Istoku. Radi toga ovo vođstvo složno je u tome da pripremi zajednički teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva i za uništenje svega što je srpsko i pravoslavno.
Vođstvo hrvatske ustaške organizacije predoseća, da će u slučaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleći jugoslovenskoj podlosti i srpskoj hegemoniji, te nudi svoju saradnju svima podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovu komunističkoj partiji, kako bi se požurio tok događaja, a prema uputima ovog vođstva.
Član 3.
Vođstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da će potpomagati i učestvovati u svim materijalnim izdacima, demonstracijama, manifestacijama i raznim štrajkovnim akcijama, koje provode komunističke formacije.
Vođstvo komunističke partije smatra hrvatsku ustašku organizaciju kao važnog faktora i kao pomagača u uništenju postojećeg stanja, u postizanju ustaških ideala obećava svoju pomoć.
Vođstvo ovih partija obavezuje se da će između sebe izbegavati sve nesuglasice i raspre, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd. te da će se obostrano, bezuslovno potpomagati u slučajevima demonstracija, revolucija ili rata, a osobito što se tiče uništenja svega onog što je srpsko i pravoslavno, kao što je naglašeno u tački 2. ovog Sporazuma“. (Ovaj dokument se čuva u Arhivu vojno-istorijskog instituta, Nedićeva građa, K. 1. F. 1. D9-9a).
Komunistička partija Jugoslavije nije bila samo ideološka i politička već je bila i svojevrsna teroristička organizacija. Komunisti nisu čekali da se rasplamsa ratni požar da bi krenuli u ostvarivanje svojih krvavih ciljeva već su i u mirnim vremenima organizovali saboterske i terorističke akcije (kao, na primer, kada je muslimanski komunista Alija Alijagić sa Rodoljubom Čolakovićem i grupom terorista Komunističke partije u Delnicama ubio srbskog ministra Milorada Draškovića).
No, Drugi svetski rat je predstavljao idealnu priliku da komunisti izađu iz ilegale i krenu u svoj demonski pohod. Na njihovom putu je sve trebalo da bude pregaženo. Ideologija i interes revolucije je svakom komunisti nametao imperativ uklanjanja svega onoga što je bilo protiv njih. Jedina „svetinja“ im je bila revolucija, koja je po cenu ubistava najrođenijih i najbližih morala biti izvedena. O komunističkim zločinima nad nedužnim srbskim stanovništvom će se tek pisati i oni će po monstruoznosti biti uz ustaške zločine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Kao što se iz ugovora, koji su potpisali Mile Budak i Moša Pijade, da videti, jedan od glavnih ciljeva ustaša i komunista je bio vezan za uništenje Srbstva i Pravoslavlja. I ustaše i komunisti su se još u prvim danima rata u Jugoslaviji ustremili na Srbsku Crkvu kao duhovni stožer Srbstva tako što su najpre ubijali srbske vladike i sveštenike.
Srbska Crkva je bila raspeta na krstu. U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj su ubijeni episkop banjalučki Platon (Jovanović), mitropolit dabro-bosanski Petar (Zimonjić), episkop gornjokarlovački Sava (Trlajić), a od posledica ustaške torture su umrli mitropolit zagrebački Dositej (Vasić) i episkop zahumsko-hercegovački Nikolaj (Jokanović). Pored petorice arhijereja Srbske Crkve, u NDH je stradalo preko 200 pravoslavnih sveštenika.
Srbska Crkva nije bila pošteđena od nijedne strane vojske koja se nalazila na teritoriji slomljene Kraljevine Jugoslavije. U arhivu Svetoga Arhijerejskog Sinoda SPC se nalaze podaci za preko par stotina sveštenomonaha i sveštenika koji su stradali u toku Drugog svetskog rata i neposredno posle njega.
Komunisti su najviše odgovorni za zločinačka ubistva srbskih sveštenika. Prema podacima kojima mi raspolažemo, komunisti su pobili preko tri stotine srbskih sveštenika. Oni se, dakle, prema broju ubijenih pravoslavnih sveštenika ne mogu meriti sa nijednom vojskom koja se nalazila na području Jugoslavije od 1941 – 1945. godine.
Istražujući ratnu štampu naišli smo na monstruozne zločine koje su, u skoro svim slučajevima, pratili komunističko veselje i pesma. Komunistički zločinci se nisu libili da pevaju i igraju oko svojih žrtava, koje su izdisale od muka na koje su ih bezbožni krvnici stavljali. Komunisti su se posebno dokazivali u mučenju i ubijanju srbskih sveštenika, a svoju mržnju su utisnuli i u pesme koje su u tom vremenu pevali. Crnim slovima su ostali zapisani stihovi: „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga“, „Mi smo protiv Boga i vladara, protiv Crkve i oltara“, „Ustaj seljo, ustaj rode, da te branim od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša“ itd.
Teško je danas utvrditi broj komunističkih žrtava u godinama rata i neposredno posle njega. Strani istoričari, koji su iz zapadnih zemalja mogli slobodnije da pišu (ali nisu imali kompletan uvid u sve podatke), ostavili su kakva takva pisana pisana svedočanstava o partizanskim zločinima u 1944. i 1945. godini. Tako, na primer, grof Nikolaj Tolstoj u svojoj knjizi „Ministar i masakri“ piše da su partizani u toku 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000 ljudi, a Englez Majkl Lis u svojoj knjizi „Silovanje Srbije“(koja je nedavno objavljena i na našem jeziku) navodi brojku od 250.000 ubijenih Srba u pomenutom periodu. Na žalost, broj partizanskih žrtava u prve tri godine rata još uvek nije utvrđen.
Važno je naglasiti da se komunistički zločini nad srbskim narodom i sveštenstvom po svojoj monstruoznosti ne mogu meriti sa ustaškim zločinima za koje se smatralo da su najstravičniji.
Ratna štampa je zabeležila, a narod je u predanju krišom sačuvao sećanje na metode kojima su se partizani služili prilikom mučenja i ubistava Srba. Uglavnom su praktikovali sledeće:
1. streljanje u potiljak
2. čerečenje
3. sečenje na parče
4. rastrzanje trkom kola
5. vađenje očiju i teranje mučenika da jedu sopstvene izvađene oči
6. pečenje usijanim gvožđem
7. stavljanje ruku i nogu mučenika u ključalu vodu
8. testerisanje živih ljudi
9. nabijanje na kolac
10. kastriranje muškaraca
11. zakopavanje živih ljudi u zemlju
12. bacanje živih ljudi u jame
13. ubistva maljem
Partizani su najviše uživali kada su mučili i ubijali srbske sveštenike i monahe. O komunističkom MAGNUM CRIMENU za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata će se još dugo govoriti i pisati, ali sigurni smo da je poluvekovni period vladavine jugoslovenskih komunista najkrvaviji period istorije srbskog naroda.
Zbog svega toga, a pre svega zbog mučeništva naših Sveštenomučenika i njihove vere u Boga Živoga nismo imali hrabrosti da komentarišemo potresna svedočanstva koja slede.
шаљиви што ти је мило дао име
Zlocini komunista nad Srbima u Crnoj Gori
Prva žrtva komunističkog terora je bio arhimandrit Nikodim Janjušević, nastojatelj manastira Župe kod Nikšića. On je bio ubijen 29. juna 1941. godine.
Na događaje u Jugoslaviji imao je veliki uticaj Staljinov govor održan u novembru 1941. godine, u kome naglašava da će se rat završiti za dvije nedjelje ili najkasnije za šest mjeseci; njemačka armija biće uništena. To je bio propagandni govor bez realističke procjene tadašnje situacije. Prema izjavi Vukmanovića-Tempa, kada su komunisti čuli Staljinov govor, shvatili su da je njihov zadatak „prvenstvena likvidacija pristalica kapitalizma prije završetka rata. Tako će biti lakše izgraditi socijalizam“.
Staljinov govor je bio ključ dogmatskih marksističkih ideologa da otvore vrata klanica, počevši „drugom fazom“ revolucije – „diktaturom proletarijata“. Kao rezultat toga, Crna Gora i Hercegovina bile su okupane krvlju uglednih patriota, pobijenih „ne zato što su bili krivci, već zato što su bili ugledni i uticajni“.
U Crnoj Gori i Hercegovini ekstremizmi druge faze bili su odvratni čak i nekim jugoslovenskim komunistima. Vlado Šegrt i Petar Drapšin bili su ukoreni od Vrhovnog partizanskog štaba zbog primjene užasnih kaznenih ekspedicija protivu naroda Hercegovine.
U Crnoj Gori i Hercegovini „druga faza“ revolucije dostigla je zenit krajem 1941. i početkom 1942. Partizani su zadržali nazive svojih protivnika: „izdajnici“, „kolaboracionisti“ ili „članovi pete kolone“. Bez obzira kako su pokušali da diskredituju svoje protivnike partizani su slijepo slijedili Lenjinov diktum da „komunistička diktatura ne znači ni manje ni više već punu neograničenu vlast bez granica, pravila ili propisa zakonskih“.
Kasne 1941. i rane 1942. godine masovne likvidacije izvršavane su po komunističkim naređenjima kroz Crnu Goru i istočnu Hercegovinu. Prema izjavi Dedijera, njemu je Peko Dapčević rekao da su likvidiranja naređena od viših partizanskih štabova. „Istovremeno je Kominterna upozoravala Tita da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od fašističkog podjarmljivanja a ne o socijalističkoj revoluciji“ (V. Dedijer, Novi prilozi za biogra-fiju ***, II, Liburnija, Rijeka: Mladost, Zagreb, 1981, str. 387). Najmasovnija ubijanja su vršena u srezovima: kolašinskom, šavničkom, nikšićkom, danilovgradskom i cetinjskom, a i u srezu podgoričkom. Partizanske novine „Naša borba“, publikovane u Crnoj Gori, sadrže imena pobijenih uz primjedbu „nastaviće se“. Partizani su napunili rupe, jaruge, jame, bunare, krečane i groblja elitnim Srbima, u svojoj nemilosrdnoj primjeni „druge faze“ revolucije. U procjeni takvog užasa može se samo napraviti pregled imena ovih ljudi, žena i čak mladića u ovom stravičnom periodu.
Nakon zlostavljanja, žrtve su bacane u masovna groblja, kao što su komunisti postupali u Gornjem polju kod Nikšića. Stevan Vučetić tvrdi da je bačeno više od sedam stotina leševa u jamu u Gornjem polju! Partizani su dali ime toj jami Kotor jama, jer je prva žrtva bačena u nju iz Kotora. Jame okolo Cetinja i svih strana Crne Gore primile su leševe žrtava, a u Šavniku žrtve su bačene u bunar. Prota Bogdan Perović i sin mu jedinac brutalno su mučeni, a poslije ubijeni.
Više od četrdeset Karadžića, rođaka čuvenog srpskog reformatora jezika i skupljača narodnih pjesama Vuka Karadžića, pobijeno je u Drobnjaku.
Tri sanduka braće Jovovića – pozadi njihova rodbina, koja ih je izvadila iz jame na Dragovoljačkoj ploči
Osamdeset i dva lica, uključujući mnoge Džakoviće, bačeno je u jarugu Boana. Žrtve iz srezova Cetinja i Bara pobijene su u partizanskom štabu Kunovog prisoja, uključujući braću Šćepanoviće (jedan je bio profesor a drugi oficir), pukovnika Nika Jovanovića, braću Draga i Blaža Kapičića, zemljoradnike, i druge. U jamu na Vrbanju bačeno je više ljudi iz hercegnovskog i krivošijskog kraja.
U Kolašinu nakon povlačenja Italijana 5. januara partizani ulaze u grad i u kasarnu na Brezi zatvaraju sve uglednije i bogatije ljude iz Kolašina i okoline. Na Badnje veče 6. januara partizani su u gradu spremali igranku i Ćnarodno veseljeL. Međutim druga grupa partizana je tjerala zatvorenike da na desnoj obali Tare kopaju rupe u baruštini punoj pjeska. Tako dok je u gimnaziji uz velike količine konfiskovanog alkohola trajala proslava praćena govorima i pucnjavom druga grupa proletera je u Lugu likvidirala sve zatvorenike.
Partija nije trpila kritiku ni iz svojih redova. Mnogi njeni članovi koji su se usprotivili preranom ustanku ili partizanskim likvidacijama ubrzo su likvidirani. Među njima sudija Slobodan Marušić, učitelj Milovan Anđelić (ubijen iz zasjede 6. januara 1942.) Aleksa Pavićević i drugi.
U Hercegovini je bila slična situacija. Prvog februara 1942. iz Vrhovnog partizanskog štaba instrukcije je dobio Đukica Grahovac, komandant operativnog štaba Nevesinja, da se odmah likvidiraju poznati i sumnjivi protivnici, a to je postao njihov svakodnevni posao. Nekoliko dana kasnije operativni štab je obavješten da je 250 članova pete kolone strjeljano. Krajem marta u Gackom je bilo ubijeno oko 70 osoba i približno isti broj u Nevesinju.
Karakteristika mnogih komunističkih likvidacija je da su izvršene po noći. Takođe poslije ubistava partizani su često igrali na grobovima svojih žrtava ili su čak tjerali rodbinu žrtve da to čini.
твоје име ти нијесу дали отац и матер него ти га је дао мило
Titova saradnja sa Nemcima
U ponuđenom Titovom sporazumu s Nemcima piše: Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto i protiv Engleza prilikom iskrcavanja
VEĆ početkom marta 1943. Tito je preko člana Politbiroa Centralnog komiteta KPJ Milovana Đilasa, komandanta svoje najelitnije jedinice, Prve proleterske brigade, Konstantina Popovića, i svog glavnog obaveštajca Vladimira Velebita, ponudio nemačkim vlastima u NDH sporazum o saradnji:
– Komanda NOVJ (Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije) smatra:
a) da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija morale bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravce ekonomskih ili drugih interesa.
b) NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima.
U toku trajanja pregovora po svim ovim tačkama, predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i NOVJ.
ZA PUŠTANjE iz zatvora NDH nekoliko svojih funkcionera, Titovi pregovarači su ponudili da na slobodu puste nekoliko folksdojčera iz Jajca, posadu jednog ustaškog aviona, jednog nemačkog majora, 25 zarobljenih nemačkih vojnika, oko stotinu oficira, podoficira i službenika NDH, 615 italijanskih vojnika, podoficira i oficira.
U toku ovih poverljivih razgovora, kojima je, pored dvojice visokih nemačkih oficira, povremeno prisustvovao i Pavelićev izaslanik, inspektor Čermak, Titovi delegati su saopštili:
– Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika.
– Partizani žele da vode borbu samo sa četnicima, a nemačke trupe nisu napadali, već su se branili kada su ih nemačke snage napadale.
– Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja (na Jadransko more).
NEMCI su ovim razgovorima pridavali toliki značaj da je zbog njih u Gornji Vakuf u zapadnoj Bosni, gde su pregovori vođeni, doleteo čak i Hitlerov general Aleksandar fon Ler, koji je 6. aprila 1941. komandovao nemačkim razaranjem Beograda.
Kad su se uverili u ozbiljnost Titovih namera, Nemci su predložili da se pregovori podignu na viši nivo. Tito je to prihvatio, pa su nacisti Đilasa i Velebita avionom prebacili u Zagreb, na višednevne razgovore s Hitlerovim poslanikom u NDH Zigfridom Kašeom i generalom Glezom fon Horstenauom.
Tu su Titovi emisari razgolitili stvari do kraja:
– U nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja, pošto oni teže da stvore Veliku Srbiju, a nas da istisnu. Pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u čitavoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bismo ih uništili.
Sledila je ključna tačka Titove ponude:
– Mi smo zarobljene Nemce već predali i spremni smo – bez protivusluge – da obustavimo neprijateljstva u Slavoniji i istočnoj Bosni.
AUTOMATSKI je to značilo obustavu neprijateljstava ne samo prema Nemcima, već i prema NDH. Tito nije ostao na rečima. Svom partijskom izaslaniku u Bosni i Hercegovini odmah je naredio da bosanski partizani „čiste teren od četnika“, a da se „ne sukobljavaju s Nemcima“:
– Najvažniji zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihailovića.
Sa sadržajem ovog Titovog naređenja Velebit je prethodno upoznao agente Obaveštajnog odeljenja 718. nemačke divizije u Sarajevu. Nemci su s nevericom slušali, pitajući Velebita ko, u stvari, čini Titovu vojsku. Odgovorio je da 70 odsto njih čine Srbi.
– Kako je moguće da se Srbi bore protiv četnika – bilo je sledeće pitanje.
Velebit je odgovorio:
– Mi smo Srbe ubedili, a i oni su uvideli, da ovde u zemlji prevlast Srba nije dobra.
KRAJEM marta 1943, Tito se javio i Štabu Prvog bosanskog korpusa, najjače svoje jedinice u Bosni i Hercegovini. Komandi ove jedinice naredio je da ne sme „praviti nikakve akcije“ ne samo protiv Nemaca već ni protiv snaga NDH, i da „svu svoju borbu upotrebi protiv četnika“.
NASTAVLjENA SARADNjAIako je Fon Ribentrop naložio Kašeu da se „ubuduće uzdrži od svakog direktnog ili indirektnog kontakta ili pregovora s Titom“, kolaboracija je nastavljena, jer se Tito striktno držao datih obećanja. Njegove jedinice, ne samo u zapadnoj, centralnoj i istočnoj Bosni već ni u Slavoniji, sve do kraja prve dekade maja 1943. „nisu imale nikakvih akcija“ protiv Nemaca i ustaša.
U isto vreme, komandant Prve proleterske divizije, vodeće Titove vojne jedinice, naložio je jednoj svojoj brigadi da se „nipošto ne sukobljava sa nemačkim trupama“, a petnaestak dana kasnije i Tito je ovom komandantu depeširao da se „ni po koju cijenu“ ne upušta u borbu sa Nemcima.
Posle dogovora njegovih pregovarača sa Nemcima, ustašama i fašistima, Tito se tih dana javio i svojim vojnim izaslanicima u Slavoniji. Od njih je tražio da svojim diverzantskim grupama „smjesta narede da ne vrše diverzije na pruzi Beograd – Zagreb“.
To je izuzetno odgovaralo i Nemcima i ustašama. Nemcima zbog slanja vojske i oružja na sovjetski front, a ustašama zbog zaštite njihovih logora smrti u Jasenovcu i Staroj Gradiški, u kojima su od 1941. na bezočan način pobili više desetina hiljada Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista.
SEPTEMBRA 1943, pola godine posle pregovora u Gornjem Vakufu i Zagrebu, Tito je glavnom štabu svojih snaga u Hrvatskoj poručivao da se klone borbe sa Nemcima:
– Neke jače borbe s Nijemcima izbjegavati dok ne dođe do jače demoralizacije kod njih.
Nemačke interese za kolaboraciju s Titom najpotpunije otkriva telegram koji je sredinom aprila 1943. Zigfrid Kaše iz Zagreba poslao Hitlerovom ministru inostranih poslova Joakimu fon Ribentropu:
– Borbe između Titovih bandi i Mihailovićevih četnika, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas pošteđuju žrtava.
Tita je od formalnog potpisivanja ovog sporazuma spasla Moskva. Kad je saznao da Tito šuruje sa Nemcima i ustašama, Staljin se naljutio kao ris:
– Nas čudi to što Vi mijenjate zarobljenike s Nijemcima, što šaljete k njima delegate koji vode svakakve pregovore s Nijemcima, a takođe i što je njemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se lično sretne s Vama…
– Nije li to sve povezano s politikom Nijemaca da iskoriste Vaše ljude radi raspaljivanja međusobne borbe među samim narodima Jugoslavije.
– Molimo objašnjenje po ovom pitanju.
Tito se dovijao, tvrdeći da su njegovi bliski saradnici išli u Zagreb da „nabave lijekove protiv tifusa itd.“, a ne da Nemcima i ustašama nude saradnju u borbi protiv Mihailovića i Engleza.
Eto saznasmo dosta o Sekuli i tim ludim vremenima , da je bio zločinac nije , ali saradnja sa ustašama 41-45 je zločinačka kao i taj režim .
Dobra bi bila tema saradnja Sekule i P.Đurišića , kao i neki tekst o Pavlu Đurišiću i njegovom životu to je još jedna klasična crnogorska priča o ideološkim zabludama toga vremena .
Istina o Draži Mihajloviću koju komunisti i danas žele da sakriju
Poslednja dva odlikovanja koja su dodeljena Draži, francuski Ratni krst i američka Legija zasluga prvog stepena, dodeljen posthumno, danas se nalaze u Muzeju na Ravnoj gori. Dragoljub Mihajlović je najodlikovaniji srpski oficir u istoriji.
Sva odlikovanja Draže Mihajlovića
* Srebrna medalja za hrabrost, uručena 1913.
* Spomenica za Srpsko – turski rat, uručena 1913.
* Spomenica za Srpsko – bugarski rat, uručena 1913.
* Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1915.
* Engleski Vojni krst, uručen 1917.
* Beli orao sa mačevima četvrtog reda, uručen 1918.
* Beli orao sa mačevima petog reda, uručen 1920.
* Spomenica za rat 1914 – 1918., uručena 1920.
* Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1920.
* Albanska spomenica, uručena 1921.
* Orden Svetog Save četvrtog reda, uručen 1928.
* Bugarski Komandirski krst Svetog Aleksandra, uručio lično car Boris u Sofiji 1936.
* Čehoslovački Orden belog lava trećeg stepena za vojne zasluge, uručio lično predsednik 1937.
* Francuski Ratni krst, dodelio general Šarl de Gol, 1943.
* Američka Legija zasluga prvog stepena, najviši orden namenjen strancima, dodelio predsednik Hari Truman 29. marta 1948. Uručen Dražinoj kćerki Gordani 2005.
Francuski Ratni krst – De Golovo odlikovanje
Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl de Gol, odlikovao je generala Dražu Mihajlovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
Vikicitati „Armijski general Dragoljub D. Mihajlović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“
Američka Legije zasluga – Orden Legije za zasluge prvog stepena za Vrhovne komandante
Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije zasluga zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.
Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.
Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera…) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihajlovića.
Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihajlovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.
Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.
Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju „Holjard“ (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.
Čedo da ti rečem , sve je ovo lijepo što si piso , ali toliko je dokaza o saradnji četnika sa fašistima da ih ni Dunav ne može oprati .
Za razliku od zelenaša i Sekule , četnici su radili užasne zločine , a vi ih danas proglašavate svecima ka popa Macu što je zaklao majku glumcu Mišu Janketiću , ili Đurišić što je pobio hiljade muslimanskih žena i đece a oćete spomenik da mu dižete .
To se vi međusobno sokolite a crnogorci znaju ko su bili četnici , domaći izdajnici i saradnici okupatora , koljači i zločinci .
izvini ne mogu ti ime napisati jer si napisa HIROGLIFIMA ali ovo da ti rečem, veče gube od vas dukljana nema…. i evo ti malo da poslušaš https://youtu.be/8y6aObTNZZU izrode!
U što se ti iźede od šekirancije !
Kakve veze sad dukljani imaju sa tekstom i mojim pisanjem ?
To samo ti znaš u svom ideološkom bunilu .
Мишја-Шора,ти ли си ?
Секула Дрљевић: Највећа је црногорска дужност борити се за уједињење Српства
Велика могућност нашега културног и економског препорода је у царинској, војној и дипломатској унији између Црне Горе и Србије. У тој унији налазим једини извор нашега народног благостања, сматрајући је природном економско-политичком последицом територијалнога спајања српских краљевина и нужном наградом крвавих ратних напора српскога народа.
Ако сте помислили да је ове ријечи изговорио неко од ученика Подгоричке скупштине 1918. године или да сте их можда чули на неком од митинга присталица заједничке државе уочи референдума 2006. године – варате се. Њихов аутор је Секула Дрљевић, а изрекао их је на сједнице Скупштине Црне Горе одржане 10. фебруара 1914. године.
Колико је Дрљевић био ватрени заговорник уједињења указује и његово излагање на ванредној сједници црногорског парламента, 1. августа 1914. године, поводом објаве рата Србији од стране Аустроугарске.
„Сукобиле су се двије велике идеје. Једну носи Србија, другу Аустроугарска. Сукобио се аустријски империјализам са српском државном идејом…. Монархија не напада само Србију, већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу. Ово је, господо, почетак коначног свршетка аустроугарске државе, чији је крај највиши интерес цивилизације. Жалим, само, што право још није створило такву одредбу, да објава рата Србији одмах повлачи за собом и објаву рата од стране Црне Горе. Али обје су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства“, казао је тада Дрљевић.
Послије завршетка Првог свјетског рата постављен је за начелника у Министарству правде Краљевине Југославије. Од 1925. године је црногорски посланик у Народној скупштини Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.
На почетку Другог свјетског рата прикључио се италијанским окупаторима у Црној Гори, а при крају рата одлази у Загреб и постаје близак сарадник усташког вође Анте Павелића. Септембра 1945. убијен је у аустријском селу Јуденбургу од осветничке руке црногорских четника.
Шта је тог човјека натјерало да крене путевима издаје и колаборације са италијанским фашистима и хрватским усташама, као и да се данас сматра за највећег црногорског сепаратисту и колаборационисту. Одговор на то питање лакше ће дати психолози него политичари или историчари.
Јер, није лако објаснити како се у кратком животном вијеку какав је био Дрљевићев, може прећи пут од вјерног сарадника и миљеника црногорског краља Николе до његовог највећег непријатеља, од одушевљеног присталице зближавања Србије и Црне Горе до највећег сепаратисте и разбијача југословенске државе, односно до Павелићевог сарадника.
Можда је одговор на ову дилему најбоље дао Петар Други Петровић Његош – „Ми смо Срби народ најнесрећнији. Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом што оцрни образ пред свијетом, те се звати Србином не хоће.Ово ти је Србе искобило – робовима туђим учинило“.
Drljevic je od Srbina iz Crne Gore za kratjo vrijeme postao etnicki Crnogorac ilirskog porijekla.
Interesantno bi bilo saznati, pomocu kojih informacija je, za kratko vrijeme, jedan tako vrhunski intelektualac poput njega promijenio misljenje i do etnickog Srbina, koji se zalagao za nezavisnu Crnu Goru postao etnicki Crnogorac ilirskog porijekla, koji je Srbe smatrao najvecim mogucim neprijateljima.
Po svemu suideci Drljevic je dozivio neka licna neprijatna iskustva sa Srbima iz Srbije, koja su ga natjerale u jedan antisrpski ekstremizam, iz kojeg kasnije nije bilo lako izaci.
Iz licne sujete promijenio je jedan odrastao i obrazovan covjek i svoju etnicku pripadnost i poceo saradnju sa svima onima koji su ga znali cesati po usima, cak i sa jednim Antom Pavelicem, koji mu je bez ikakve sumnje bio mentor.
Sigurno je Drljevic, na neki svoj nacin, bio crnogorski patriota, isto kao sto su cetnici i komunisti bile na svoj nacin crnogorske patriote. Ubica i ratni zlocinac, po svemu sudeci, nije bio, ali postovaoc Hitlera i Musolonija, kao i nacisticke ideologije je svakako bio.
Drljevic je sigurno bio covjek, koji je od jedne pravedne borbe protiv mnogih nepravdi, koje su posle prvog svetskog rata, nanesene Crnoj Gori, otisao u jednu ekstremnu i vrlo nezdravu srbofobiju i zbog toga postao blizak saradnik covjeka koji je odgovoran za skoro milion ubijenih Srba na podrucju NDH. Dakle, Drljevic je bio veoma blizak saradnik najveceg srpskog satrapa u istoriji, koji mu je, kako je u ovim pisanjima veoma dobro dokazano, bio glavni politicki mentor.
Posto je vecinski narod u Crnoj Gori srpskog etnickog porijekla, onda se tijesna saradnja sa najvecim satrapom srpskog naroda u istoriji tesko moze smatrati patriotizmom, mada ne sumnjam da je Drljevic mislio da sluzi svom narodu, isto kao sto je i Al Kapone mislio za sebe da je najposteniji covjek na svijetu.
Ova serija napisa u in4s su nam pokazala neke veoma vazne stvari, jer malo ljudi danas ima vremena i energije da sebi tupi mozak sa nekim dukljanskim nabulozama i dukljanskim inzinjeringom, smatrajuci da je vrlo nepristojno da jedna mala i beznacajna grupa dukljanskih rasista nekome soli pamet i dokazuje da su ono, sto nikada nisu bili.
Ove bazne stvari su zahvaljujuci trudu gospodina Adzica sledece:
1. Sekula Drljevic je bio crnogorski poatriota, koji je saradjivao sa najvecim satrapom srpskog naroda, koji je odgovoran za genocid nad milion Srba, koji su na bestijalni nacin umoreni u NDH.
2. Po priznanju gospodina Adzica, Ante Pavelic je Sekuli Drljevicu bio glavni mentor i prije i za vrijeme drugog svetskog rata.
3. Iako gospodinu Drljevicu nije bio nepoznat genocid koji su ustase izvrsili nad Srbima, on nije prekidao saradnju sa svojim glavnim mentorom Antom Pavelicem i istoga je i krajem rata velicao kao velikog drzavnika a ustaski rezim je takodje glorifikovao do maksimuma.
4. Takodje je iz ovih veoma dobrih analiza gospodina Adzica jasno da je Drljevic bio jedna desorijentisana licnost, koji je za svog zivota promijenio nekoliko etnosa, od srpskog, do ilirskog a mozda i do crveno hrvatskog. Da li je to bila posledica nedostatka nekog vaznog vitamina, ili mozda muskog klimaterijuma, ne mozemo reci, ali mozemo reci da gospodin Adzic i mnogi Dukljani iz Crne Gore imaju slicne orijentacione probleme kao i gospodin Drljevic.
5. Takodje je gospodin Drljevic bio licnost koja nije imala osjecaj za realnost i koja nije mogla da shvati da je njegova ideologija za vecinski srpski narod u Crnoj Gori potpuno neinteresantna.
Slican problem imaju i danasnji Dukljanci, koji pokusavaju na svaki moguci nacin da vecinski srpski pravoslavni narod u Crnoj Gori nekim, nekim svojim ustasko vatikanskim inzinjeringom prevedu na neki drugi novi etnos, koji do 1945 godine nije postojao.
6. Jedno se gospodinu Drljevicu ipak mora priznati. On je shvatio da se njegove ideje i njegov geneticki inzinjering moze sporovesti jedino fizickim unistavanjem vecinskog srpskog naroda u Crnoj Gori, pa moze biti da je i to bio jedan od razloga tijesne saradnje sa ustasama i njegovim glavnim mentorom Antom Pavelicem, koji je fizicki radio ono sto je Drljevic na visokom intelektualnom nivou podrzavao, sto kao i danas sto Dukljani na visokom intelektualnom nivou podrzavaju sve moguce srpske neprijatelje..
Ipak, sve ovo sto smo saznali u ovim pisanjima je manje vise poznato, jedina novina i vazna informacije je ta da smo zahvaljujuci pisanjima gospodina Adzica saznali da je glavni mentor i saradnik gospodina Drljevica bio Ante Pavelic i to nije bilo nesto sto se desavalo godinu ili dvije, nego je ta saradnja datirala jos od prije rata i bez te saradnje Drljevic ne bi bio ono sto je bio, jedan zbunjeni patriota u veoma losem drustvu ubica i najvecih zlikovaca dvadesetog vijeka.
Da je imao uz sebe neko pristojnije drustvo, mozda bi mu i zivot bio drugaciji.
Sigurno gospodinu Adzicu nije bilo lako pisati doktorske disertacije o jednom ovako zbunjenom covjeku.
Stoga mislim da b i trebalo da predlozimo da rezimskim dukljanskim istoricarima drzava dodijeli beneficirani radni staz a ako je moguce da se se u drzavi Crnoj Gori dodijeli titula, doktor nauka na kvadrat i ako je ikako moguce, da se svaka godina rada na ovom doktoratu mjeri kao pet godina, cime bi gospodin Adzic svoj broj skolskih godina sa 25 mogao da poveca na preko 40, cime bi postao najskolovaniji covjek na planeti.
g. Vukmane, Citam vas komentar i svo liemjerstvo veljesrpstva se ogleda u njemu. Vi ste gospodine Vukmane jedan obican rasista (slican nemackim nasistima). Jer vi negirate jedan autentican narod u Crnoj Gori – Crnogorce. Turci su dobro znali da razlikuju narode sa kojima su upravljali ili se sukobljavali. Tako da je Crna Gora – „Karadag“ a Crnogorci „Karadaglilar“ – za razliku od Srba – „Sirplar“ (Srbija = Sirbistan). Cistih etnickih naroda/rasa nema. Pogotove nema „Srba“ (ima Srbijanaca, ali vi to ne zelite da budete) – koji su zapravo vjerski narod – „srpski milet/raja“, odnosno vjernici Pecke patrijarsije – u Osmanskoj imperiji. To sto smo zahvaljujuci „srbovanju“ Petrovica izgubili dosta nasijeh ljudi koji su izdali Crnu Goru i Crnogorstvo i postali „Srbi“ je druga stvar. Dakle, sa vama ne treba raspravljati jer nemate intelektualnog postenja za dolicnu diskusiju.
Sekula Drljevic moze mnogo toga da bude ali nije bio, za razliku od cetnika, ratni zlocinac.
Brate ne pretjeruj, ne negiram Crnogorce, samo konstatujem da etnicki Crnogorci nisu postojali do 1945 godine, nego su do tada bili Srbi.
Do 1945 godine su se 99% zelenasa izjasnjavali kao Srbi, pa prema tome moramo kosnatovati da je crnogorski etnos stvoren posle 1945 godine i to genetickim inzinjerstvom komunista uz pomoc Vatikana.
Etnicki Crnogorci su oni ljudii koji ne zele vise da se izjasnjavaju kao etnicki Srbi, sto je njihovo legitimno pravo i sto svaki covjek mora da prihvati.
Dakle, potpuno prihvatam cinjenicu da danas postoje etnicki Crnogorci, ali nikako ne smijemo precutati da su ti etnicki Crnogorci do 1945 godine bili etnicki Srbi, sto svaki etnicki Crnogorac, ako je posten, moze da sazna od svojih oceva i djedova.
Takodje, uopste nije tacno da su novostvoreni Crnogorci autohoni narod u Crnoj Gori, nego je autohoni narod u Crnoj Gori Srbski narod, ali posto vi to nikako necete prihvatiti, ostavljam vam doktora Adzica da vam svojim doktoratima (kvazi akademskim tupljenjem mozga, dokaze ono sto se dokazati ne moze).
dakle, da sumiram jos jednom.
1. Crnogorski etnos danas postoji. ali je to novostvoreni etnos, stvoren komunisticko vatikanskim inzinjeringom i üpoduprijet kvazi doktoratima profesionalnih tupljaca mozgova poput adzica i kompanije.
2. Prije 1945 godine na teritoriji Crne Gore su iskljucivo zivjeli Srbi (pravoslavni i muslimani), uz mali broj Turaka i Albanaca i zanemarljiv broj Hrvata.
3. Do 1941(plus minus deset do dvadeset godina, neka to utvrdi doktor nauka Adzic) se 99% zelenasa osjecalo etnickim Srbima.
4. Moracemo takodje priznati da je novostvoreni crnogorski etnos danas evoluirao u dukljansko-montenegrinskii etnos, koji se drasticno razlikuje od prvobuitnog crnogorskog etnosa, koji nije negirao da je nastao od srpskog, osim ako izuzmemo klimatericne istupe Sekule Drljevica posle 1945 godine.
5. Dokaz da je sve ovo sto pisem gola istina je agresivnost pobornika dukljnsko montenegrinske jeresi, koji na silu vecinskom narodu u Crnoj Gori, autohonom narodu u Crnoj Gori (pogadjate sigurno – srpskom narodu) zele da nametnu istorijske istine koje se jedino sa iscasenim mozgom shvatiti mogu.