Изложба ремек-дјела српског иконописа

Ремек-дела српског иконописа из времена обнове Пећке патријаршије, од 1557. до 1690. године, која су дуже од четири деценије била далеко од очију јавности, поново ће заблистати пуним сјајем на изложби која се отвара сутра у Музеју Српске православне цркве. Иконе које ће бити изложене много су више од религиозних слика из храмова народа који су имали лакшу судбину од Срба.

Наиме, после пада деспотовине 1439. наступила су времена ужасног страдања и сеоба српског народа, а Османлије су немилосрно затирале све трагове културе која је цветала под окриљем цркве.

– Ово је изложба ремек-дела српског иконописа насталих после страшног периода дужег од века у коме су, како је забележио један савременик, “живи завидели мртвима”. Просто је невероватно да одмах после тако страшног времена, чим је обновљена Пећка патријаршија, наступа српска ренесанса у сваком виду, а пре свега духовна и уметничка. Она је под окриљем пећких патријарха прекинула период опадања и исламизације – истиче ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ.

Од обнове патријаришије 1557. до поновне пропасти и Велике сеобе 1690. пећки патријарси били су и духовни и световни пастири Срба. Они су креирали политику по којој је задатак уметника био да на живописима сачувају не само веру, већ и национални идентитет. Српски живописци стварају формално религиозне слике у којима се хришћанске теме комбинују с онима из националне историје, због чега је наш иконопис јединствен у уметности православних народа.

– Стваралаштво српских аутора после обнове Пећке паријаршије показује значајан ниво самосталности. Особеност српског иконописа су теме везане за свете Србе из породице Немањића – каже др Миљана Матић, главни сарадник на изложби.

О томе сведочи значајан број сачуваних икона Светог Саве и Стефана Немање као Светог Симеона Српског из свих области које су биле под духовном управом обновљене Пећке патријаршије. На иконама тог доба као знак духовног отпора османској окупацији свети Срби и њихови државнички и војни подвизи се сликају чак и на најстрожијим иконографским мотивима какав је деизис, који по канону приказује искључиво Исуса Христа са Богородицом и светим Јованом Крститељем.

– На делу из Народног музеја у Београду у деизису учествују Свети Сава и Свети Симеон Српски, архиђакон Стефан покровитељ династије Немањића, Свети Стефан Првовенчани, Свети Стефан Дечански, Свети цар Урош и Свети кнез Лазар. Јединствена остварења представљају иконе које за тему имају Опело Светог Саве и Светог Стефана Дечанског. Житијна икона Стефана Дечанског, чији је аутор зограф Лонгин, из 1557. убраја се у ремек-дела српског и поствизантијског сликарства. Средишње поље са представом краља Стефана Уроша Трећег на престолу, кога чувају два војника, окружује седамнаест сцена из житија Светог краља. А читаву доњу ивицу оквира заузима приказ битке код Велбужда у којој је 1330. српска војска предвођена Дечанским и његовим сином Душаном извојевала велику победу против Бугара – наводи др Миљана Матић.

Управник Музеја СПЦ истиче да је Лонгин узор величанствених уметника који су обележили српску ренесансу.

– Он ствара на огромном простору од Косова и Метохије, Босне и Црне Горе. Путује пешке, на коњу и магарету од Дечана до Ломнице, па назад до Пиве и Мораче да својим делима чува духовну и националну баштину и враћа наду Србима. Његово минуциозно сликарство указује да није радио само иконе, већ да је највероватније илустровао и рукописне књиге. Ако је историја учитељица живота, онда нас Лонгин и његови савременици уче да за очување идентитета нису пресудна тешка времена, већ пре свега људи који су способни да се носе с њима – каже Радовановић.

По његовом мишљењу, изложба икона из времена обнове Пећке патријаршије представља велико охрабрење и данас кад многи подлежу малодушности и губе веру.

– Изложба сведочи да ни у најтамнијим временима, кад су уништавани последњи остаци српске средњовековне државе, култура и уметност нису замрле. Стваралаштво је само стагнирало док, фигуративно речено, сунце није мало изгрејало. Семе које су Немањићи посејали није могло да буде почупано, већ је само чекало тренутак да поново исклија. Моћ те уметности показује чак и мржња српских непријатеља коју су показивали према иконама. На изложби ћете видети неколико свесно оштећених ремек-дела која су бездушно наруживана, али узалудно. Њихова лепота је тиме још више добила на значају – закључује Радовановић.

Срби последњи византијски мајстори

Први потписани аутори у српској уметности управо су иконописци који су радили у време обнове Пећке патријаршије, каже мр Данијела Милосављевић, конзерватор и рестауратор.

– Период обнове Пећке патријаршије је време процвета сликарства и иконописања, а најзначајнији уметници су пећки монах Лонгин и Георгије Митрофановић, који је највише стварао на Светој Гори. Њихове технике сликања и украшавања су минуциозне, реч је о последњим мајсторима византијског стила иконописања – истиче Милосављевић.

Црногорци забранили изношење икона за потребе изложбе

Изложба “Српски иконопис на подручју обновљене Пећке патријаршије 1557-1590” приказује баштину с територије много шире од граница савремене државе Србије.

– Иконе су стваране на територији више данашњих држава – од Грчке, БЈР Македоније, Албаније, Бугарске, Румуније, Албаније, Мађарске, Хрватске, Словеније, до Словачке, али нам нису у потпуности доступне. На изложби нема чак ни значајних дела из Црне Горе, јер није дозвољено изношење српских икона на изложбу у Београду – каже Радовановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: