Чудо већ виђено: Мртви испуњавали грађанску дужност бирајући Газду

Пише: Драгослав Дедовић

Постоји земља у којој један политичар газдује скоро три деценије. Земља у којој је на парламентарним изборима немогуће постало стварност. Земља у којој са живима гласају мртви, са присутнима одсутни.

Тако и овај пут. Мртви су испуњавали своју грађанску дужност бирајући углавном Газду. За дивно чудо, уз њих се на биралиштима појавише и одсутни грађани, који су истовремено седели у својим Франкфуртима и Минхенима за недељном трпезом. А понеки гласач је нудио личну карту или пасош на изнајмљивање. Рент-а-паспорт, такорећи.

Згранути посматрачи су се нагледали свега и свачега, и да није трагично било би смешно. Мале газде у бирачким одборима су за рачун Великог Газде позивали његове недисциплиноване фанове телефоном да гласају како су обећали. Гласно, да сви чују. Или су имали помоћнике у џиповима код биралишта који су бележили ко је ту, а ко још није дошао. Тај списак би могао после да се упореди са списком запослених по разним државним установама , предузећима и службама. Најлепше је било оно када су биралиште преселили у кафану, гласали су јавно и весело. А тек црногорски гастарбајтери у Италији, који су добили карте за трајект и џепарац, само да испуне своју грађанску дужност!

Међутим, ни полицијски апарат ништа није препустио случају.

Тајна служба је открила тајне токове огромне новчане подршке коју братска Русија исплаћује душманској опозицији. А онда је усред предизборне тишине ухапшен Братислав Дикић. Човек који је био велико полицијско мудо у Србији намерио са двадесеторицом да обара легитимну и легалну и омиљену власт. Спречен је државни удар. На дан избора Газда је изгледао као домаћа верзија Франца Фердинанда који правовремено хапси Гаврила Принципа и све младобосанце.

Газдин шеф електронских комуникација је на изборни дан искључио Вајбер, Ватсап, придавивши интернет. Каже човек да се споља мешају у изборни процес.

Али нисте у праву, речена земља се не зове Северна Кореја.

Иначе, демократски избори, до сада најслободнији за локалне прилике. Успех је очигледан – на биралишта је изашло фантастичних 73 одсто гласача. Упркос покојем шакетању није било мртвих (ако не рачунамо оне мртваце који су гласали, али у теолошком смислу они и нису мртви већ васкрсли).

Дакле, постоји једна земља са око 530 000 људи са правом гласа и 630 000 становника. Геронтократска Земља чудеса. У Немачкој која има озбиљан проблем „беле куге“ људи са правом гласа у односу на укупно становништво чине 76 одсто. У овој Земљи чудеса је то 84 одсто. Закључимо: Или на бирачким списковима постоји одређен број фантомских грађана или ће становништво Земље чудеса ускоро изумрети.
Газдино спољнополитичко образложење је познато – одлучно кретање у загрљај НАТО и ЕУ.

Унутрашњеполитичко обећање Газда назива „просперитет“, а народ мора то да преведе – још један мандат за ортачко-буразерски систем и богаћење Газдиног клана, партијских следбеника и пријатеља.

Да ли да одам да се главни протагониста те приче зове Мило Ђукановић, а његова Земља чудеса Црна Гора? То скоро никоме на овом језику не треба објашњавати.

Ипак, Мило, како га зову и пријатељи и противници, није рачунао са пат ситуацијом у којој би један глас могао да одлучи о његовој политичкој судбини. Маневарски простор му је битно сужен. И ако формира владу она ће да балансира на жици. Наравно, најјача странка ће покушати да придобије још понеку сателитску групацију и да посеје раздор унутар опозиције како би дан када ће се и у Црној Гори практично доказати принцип смењивости власти одложила за месец лимбург – кад се мајмуни буду шишали. Питање је да ли ће опозиција прихватити ту игру и да ли ће опет запасти у „природно“ стање расцепканости.

Мило привремено остаје Газда у дубоко подељеној земљи. Но, и у овој бесконачној транзицији између Мила и Мила више него очигледно је да је он, мерено европским стандардима, постао проблем, а не решење.

(Извор: Дојче веле)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: