Мали Перица у Јавној кући

Било је на овим изборима свих могућих нерегуларности, али није то оно најгоре. Навикли смо на куповину гласова, на пријетње и на преваре; такве нас ставри више не изненађују. Ипак, по први пут смо се сусрели са одвратним упрезањем институција државе у безочни таблоидни спин какав је хапшење наводних терориста који су, о јада, имали за циљ да ухапсе премијера. Истини за вољу, нису се те институције ни досад понашале примјерно, али никад нису овако огољено багателисане . Спиновање Бебе Поповића, са заплетом који не би потписали ни сценаристи најјефтинијих јужноамеричких сапуница,довршило је изједначавање црногорске политике са естрадом и ријалитијем, које се у Србији десило током прошлогодишње смијурије зване „државни удар“.

Најгоре у свему је што то режиму ради посао. Изгледа да су Фарме, Парови и сапунице испрали мозак већине људи у довољној мјери да могу да кусају сваку медијску сплачину и спремно дотрче по још. С обзиром да себе, вјероватно неоправдано, сматрам озбиљним човјеком, одлучио сам да више нећу учествовати у циркусу званом црногорска политика и њени избори.

Шта да вам кажем, осим: праштајте, браћо! Свих ових година сам се трудио да, онолико колико знам, могу и мислим да треба, учествујем у српској политичкој борби у Црној Гори. Та борба неће ући „у гусле“ , моје учешће у њој још и мање. Живимо у нехеројско вријеме и водимо нехеројске борбе, што можда и није тако лоше с обзиром на то да ми је омогућено да се јуначим без ризика јер знам да ће глава остати на раменима. Могу се, дакле, сматрати храбрим док се у уредном историјском поступку недвосмислено не покаже мој кукавичлук, а зато ће се тешко наћи прилика. Чињеница је да сајбер ратници најчешће умиру од посљедица преждеравања а никад од љутога мача агарјанскога.

Ко је побједник на овим изборима?
Америчка амбасада.

Црна Гора ће ући у НАТО и то скуштинском одлуком. Поред ДПС, СД , мањина и СДП, томе ће се циркусу прикључити УРА, можда и ПЗП, што ће број скупштинских гласова подићи на „пристојних“ педесетак. Остатак ДФ и СНП ће кукати како је то непоштено, како мањински мандати нису довољно „тешки“, како је то против воље народа, како се нисмо тако договорили итд, итд, што ће помоћи онолико колико помаже Аспирин против рака. Американцима ће као шлаг на торту пасти то што ће се улазак у НАТО изгласати и српским гласовима који су у парламент увели УРА и ПЗП.

Кад једном, браћо моја драга, ПОСЛИЈЕ СВЕГА поново будете Срби, сјетите се да је требало да будемо ПРИЈЕ СВЕГА Срби. Нисмо то хтјели – хтјело се бити најприје демократом и грађанером. Хтјело се бити химеричним створом који лијеже тугујући за Косовом а буди се са имбецилним дивљењем према сваком монтенегрину коме Мило није симпатичан. Сјетите се колико се озбиљно поштовао Славко Перовић јер је, чоче, досљедан. Сјетите се како сте лако заборавили да је Жарко Ракчевић био потпредсједник Милове владе. Није нам ни Ранко више толико кривомозгић, каквим смо га сматрали док је сједио у власти; чак му ни тих 17 година много не замјерамо. А све то нити је то достојно, нити нам ради посао. Дукљани су бољи у тим грађанско – европејским финтама, лако сунас спустили на свој ниво а онда нас дотукли на искуство. Немојте се чудити што нас неки од њих мрзе, други презиру а трећи и мрзе и презиру. Стално смо у дефанзиви, у објашњавању,у чупању око ефемерности, умјесто да конвертитима кажемо да се гоне у једно топло и влажно мајчино мјесто, па нека тамо расправљају ко ће боље да остварује дрљевићевске мокре снове: Мило или Славко, Ранко или Жарко, Дарко или Мики Маус…

Да ли је Мило побједник? Није. Оно, правиће владу, само ће морати да је много плати. И политички и пословно. Ово друго јаче боли. Колач је мали и све мањи – тамо гдје се згртало лопатама, сад се броји рукама. Да би намирио савезнике, Мило ће морати да узме од својих а то ће ове да наљути. Пренатрпана администрација ће се додатно пунити коалиционим кадровима. Какопара нема, мораће се ићи на повећанозадуживање.

Нови терет на државним финансијама биће трансфери према подручјима на којима живе Бошњаци и Албанци. Наравно да ни за то нема пара па ће се државна каса и по том основу још задужити. Од тога новца неће много добити тај народ који већином живи у тешком сиромаштву. Већину пара ће присвајати неки локални „бабо“ на вези са својим партијским шефом у Подгорици. Појачан политички утицај Бошњака, праћен фрустрацијом због изостанка реалног бољитка, резултираће порастом радикалних расположења која ће се вјешто усмјеравати према Србима. С обзиром да ће добити више новца и да им се у располагање тим парама централна власт неће мијешати, створиће се услови за суштинску, „тиху“ аутономију сјеверних општина тј.наставиће се процес стварања „зелене трансверзале“. Тузима ће се, иако ће и даље формално бити градска општина унутар Подгорице (да иста не би „пала“ на неким сљедећим изборима), дати ингеренције „праве“ општине. Тиме ће се и територијално заокружити зонебошњачког и албанског утицаја, као залог за неку не тако далеку будућност. Биће то користан аргумент Запада за рјешавање евентуалне недисциплине било које подгоричке владе, мада је таконешто само теоријска могућност.

Хрвати ће се ограничити на дјеловање на подручју културе. Настојаће да елиминишу српски и православни утицај прије свега из Боке, коју сматрају својом. Биће много клапа, латинице и ексурзија из „лијепе наше“, а на оним локалним фестивалима ће редовно спаљивати лутку са ликом оца Мома Кривокапића, кад већ не могу њега лично с обзиром да је `41.пуста прошла, да се не врати, ој жалости…

Режим ће да влада на исти начин како је владао и досад – не б` они ту ништа м`јењали. Пропадањеће се наставити – комуналне службе, здравство и школство ће се и даље урушавати са јасним посљедицама. Исељавање ће се појачати, мало на Запад, мало од провинције према Подгорици, па ће ова постати социјална и економска бомба, док ће остатак Црне Горе вегетирати. Оно преосталих природних ресурса ће бити подијељено између домаћих компрадора и бјелосвјетских хохштаплера којима ће се и даље тепати синтагмом „страни инвеститори“. Плате у јавном сектору, пензије и накнаде за мајке са више дјеце ће се скресати јер смо, Боже мој, презадужени, али се неће смањити бахато функционерско трошкарење док уста мељу причуо штедњи а чело се мршти од бриге за Црном Гором. Радничка права , и овако биједна, још ће се додатно ограничити, јер тако хоће“инвеститори“.

Завршиће се процес „бананизације“ државе у којој ће одабрано друштванце батином и подмићивањем владати одрпаним друштвом. НАТО ће и буквално одлучивати о свему, осим, мада ни то није сигурно (Мило је добар и сигуран, зашто ризиковати), о имену овдашњег квислинга. Њега ћемо бирати ми и то ће се звати демократија. Можда ћемо моћи и да одлучимо о томе да ли ћемо у Авганистан послати само вод или цијелу чету, иако мислим да би НАТО чак и то сматрао претјераном, дакле недопустивом, слободом. Понашање полиције и специјалног тужилаштва током ових избора најављује да ће на оним сљедећим ови инструменти режима бити максимално коришћени – бићемо пребијани и хапшенибез устезања, а већ ће се наћи неки параграф да то покрије. Сваку непослушност коју Ђукановић евентуално не буде могао да контролише својим репресивним системом, контролисаће НАТО коме ће то бити добра прилика да се овдје и војно инсталира. Умјесто обећаног НАТО раја, чекаће нас судбина окупиране територије. Од тога се нећемо ослободити деценијама – кад нисмо имали снаге да их спријечимо да уђу, не можемо очекивати да ћемо их моћи избацити.

Ја у томе, браћо, нећу да учествујем. Једва ме је мајка и сад пустила да на изборе; каже да не жели да јој дијете свашта гледа и да се дружи са проблематичним ликовима. Није ме рађала да будем ученик ријалитија.

Преостаје борба на плану културе са циљем да се остави неки духовни основ за неко боље покољење; не видим да се у условима ове постмодерне окупације нешто паметније може урадити. Допада ми се то јер бих ионако радије читао Његоша и Пекића него писао аматерске политичке анализе. Откад знам за себе, боље умијем са књигама него са људима, па ми неће бити проблем да више читам и слушам, а мање да причам.

Можда се горе речено и не оствари, али то мени не прави никакву разлику. Ако и оманем, то ће бити доказ да се нимало не разумијем у политику, па је и ред да о политици заћутим. Ако погодим, испашћу мудар али ћу ту своју мудрост моћи да ставим знате већ на које мјесто.
Толико ће ми оназначити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: