ДВ: Шпијунска грозница у Србији и сага о „терористима“ ухапшеним у Црној Гори

У Србији се инострани и балкански шпијуни откривају скоро свакодневно и на сваком кораку. Да ли је реч, како пишу многи београдски медији, о геополитичкој борби за Србију између Запада и Истока?

Све је започело откривањем пензионисаног припадника војске РСК који је шпијунирао у корист Хрватске, а наставило се откривањем припадника Управе криминалистичке полиције који је, наводно, преносио поверљиве информације оперативцима ЦИА.

Паралелно са откривањем шпијуна у Београду, започета је и сага са „терористима“ из Србије који су ухапшени у Црној Гори на дан избора, и које сумњиче да су планирали обарање тамошње власти.

Поједини београдски медији објавили су податак, који је касније руска страна демантовала, да је неколико руских држављана протерано из Србије због организовања терористичке акције у Црној Гори. А недавна посета Београду првог руског обавештајца Николаја Петрушева управо је послужила као дефинитивна потврда да је „лично Петрушев дошао по своје шпијуне“.

Најновија вест је откривање арсенала оружја у близини породичне куће премијера Александра Вучића у Јајинцима. Вест каже да је откривен блиндирани аутомобил у коме је пронађена већа количина оружја, муниције и један ручни бацач. Владајућа коалиција сматра да је реч о покушају атентата, док премијер Александар Вучић истиче да ће сачекати званичне резултате истраге; оно што се сада очекује је да се утврди коме је припадало оружје и да ли је било пропуста безбедносних служби.

Мањак информација – вишак спекулација

Након серије медијских и виртуалних државних удара, као и оптужби да иза свега стоји Запад и његове тајне службе, којима смета „јаки Вучић“, српска јавност се нашла усред басне „Дечак и вук“.

Српски званичници су се, наиме, већ толико пута неопрезно запетљали у сопствене и разне медијске сценарије да сада скоро свака алармантна вест ове врсте практично више служи за подсмех него што изазива забринутост код грађана.

Милош Васић, новинар магазина „Време“, за ДВ каже да неки од тих догађаја имају више слојева: „Читава прича око Црне Горе је аљкаво одрађени ПР, који је требало да помогне Милу Ђукановићу да боље прође на изборима. Што се тиче припадника Управе криминалистичке полиције (УКП), који је наводно одавао тајне америчкој ЦИА, нисам примето да је неком америчком дипломати отказано гостопримство, што се иначе ради у таквим случајевима. Колико ја знам, српска полиција има добру сарадњу са америчким агенцијама, и сад не знам које то њима информације недостају да би морали да имају свој извор унутра. И сад имамо неку нејасну ситуацију која остаје врло згодна за популистичке приче. Знате, кад понестане аргумената ви се ухватите за стране шпијуне, издајнике, плаћенике и остало“.

„Велики проблем је што ми располажемо с мало информација и то нас онда доводи у једну незгодну ситуацију да морамо да тумачимо речи министра унутрашњих послова или премијера“, истиче за ДВ Софија Мандић, из Београдског центра за безбедносне политике.

„У том тумачењу онда свако уграђује неку своју перцепцију на основу тог мањка информација. Тако да можемо да кажемо да нам званичне институције нису даље довољно информација и тако су нас на неки начин учиниле мање безбедним“.

Тероризам без кривичног поступка

„Ако покушамо да тумачимо тврдње да су неке стране службе планирале неке терористичке нападе, било на територији Црне Горе или Србије, можемо рећи да то свакако не спада у нешто што је редовна шпијунска пракса“, каже Софија Мандић. „А оно што смо добили од институција јесте заправо да ту никакав кривични поступак није покренут, па се онда поставља питање због чега је све то изашло у јавност. Ту се опет сусрећемо са мањком информација. Ако су, поред тога, тачне вести да су протерани неки руски држављани, и ту се поставља питање зашто је примењена та блажа верзија одмазде а није покренут кривични поступак“.

Милош Васић напомиње да је посета Петрушева раније планирана и да се ипак посета таквог нивоа не планира на брзину.

„А то што су сад поједини медији објавили да су неки руски држављани протерани, ја у то не верујем јер немамо ниједно име и ниједну потврду тога. То би требало да потврди наше министарство спољних послова, а докле год они то не потврде ја у то не верујем“.

(Извор: Дојче веле Србија)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: