Пернар (поново) у Београду

Пише: Вељко Рачић

Млади човјек, одскора посланик у хрватском Сабору Иван Пернар који је у последње вријеме постао хит на интернету (речено сајбер језиком), прије свега захваљујући својим евроскептичним и антинато изјавама боравио је протеклих дана у Београду.

И то не би било ништа необично и страно, и раније су бројни представници хрватског народа долазили у српски престони, посјећивали државне и друге институције, држали предавања, да тај младић не носи име и презиме које асоцира на прошлост, на историју односа Срба и Хрвата.

То је сада ваљда у моди, та нека помирења и извињења, којих се не би сјетили ни једни ни други да није „покровитељства“,(читај наредбе) европске администрације из Брисела и других центара моћи.

И добро, није то ни лоше након свега што се догађало с краја прошлог вијека, али и много раније и почетком прошлог вијека.

Наравно, овдје не желим говорити доминантно о српско-хрватским односима, то је тема која превазилази простор предвиђен за изношење овог мог личног става и ти су односи увијек кроз историју били комплексни и веома сложени.

Име овог младох хрватског политичара је рекао бих узбуркало јавност, поготово оне који понешто знају из историје.

Оно што морам признати да ми је на неки начин било драго, а тиче се поменуте посјете овог даровитог хрватског политичара јесте чињеница да са њим дијелим неке заједничке вриједности, данас средином друге деценије двадесет првог вијека, а везано за ставове које јавно износи у односу на Европску унију и НАТО, уопште регион.

Ако би се накратко вратили уназад, рецимо средином треће деценије прошлог вијека у вријеме мог прадједа Пунише и његовог, како чујем блиског претка Ивана, чије име и он данас носи, онда бисмо видјели да постоји огромна разлика у односима и доживљајима политичке стварности и тумачењима исте.

Наши поменути преци Пуниша и Иван су живјели у истој држави (Краљивини СХС), водили жестоке борбе иза скупштинских говорница, били доминантно оптерећени националним надгорњавањима уз пљуштеће тешке ријечи и оптужбе,кад кад и отворене пријетње.

Успут ваља истаћи и да је та држава којом је начелствовао краљ Александар била наша велика утопија и несрећа, и у праву су ону који кажу и српска гробница. Но,то сада није тема.

Да се вратим јунацима ове приче, они су, како је то мој прадјед у једном исказу и посвједочио, дуго времена прије тог суноврата политичких и личних односа, били раније у доста коректним релацијама, дубоког поштовања и уважавања.

Он чак тврди да „је свим срцем желио слогу са Хрватима, све док се и лично није увјерио да они све чине, гласајући за законе и разне одлуке на штету Срба“!

Они су то чак с поносом и истицали.

И заиста, а то се види из бројних историјских докумената Хрвати у лику Стјепана Радића и његове Сељачке странке у том периоду понашали су се тако да што је у „држави горе, то ће за њих бити боље“!?

Они су, поред тога, омаловажавали велику српску жртву у рату, потцјењивали и на личном плану вријеђали српске посланике, укључујући и мог претка, једног од главних јунака ове приче.

Иван Пернар, посланик Сељачке странке је од коректног (на почетку) колеге посланика, касније постао најгрлатији и најгрубљи у квалификацијама и оптужбама на рачун српских колега преко пута, које је по свему доживљавао као противнике и непријатеље.

И епилог тог хрватског мало је рећи вербалног дивљаштва и повампирености остао је у историји упамћен као атентат у Скупштини од 20. јуна 1928. године, када је Пуниша Рачић ранио и убио посланике поменуте хрватске странке.

Након овог немилог догађаја, забрањено је било уношење оружја у Скупштину.

Многи моји саговорници на ову тему сматрају да је то био преломни тренутак када су односи између два народа изашли из лежишта и да су можда каснији догађаји (Јасеновац и други покољи које су починили Хрвати над Србима) као и догађаји из деведесетих били само наставак те поремећености и крволочне мржње коју су они, слободан сам рећи имали према Србима.

Но, ја пак лично мислим да тај догађај и није био иницијална каписла свега што је услиједило, коријени тог зла су много дубљи.

Хрвати су хтјели своју независну државу и тада и касније, и тај вјековни сан су остварили. Све што су радили било је подређено том циљу, не бирајући средства.

И реално говорећи, да су се два народа одвојила у својим државама у вријеме Пунише и Ивана све би било другачије, неупоредиво боље.

Данас пак, након осамдесет осам година Иван и ја живимо у двјема посебним државама ,вјерујем неоптерећени далеком прошлошћу и догађајима чији су судионици били наши преци.

Друга су и времена, сигуран сам да би данас тешко било могуће наћи толико јаке разлоге за потезање оружја.

Лично бих волио упознати Ивана Пернара и разговарати на поменуте теме, релаксирано, хладне главе.

Имали би шта један другоме рећи.

Шта је било било је, данас нема осјећаја кривице ни код мене али ни код њега за оно што се дешавало прије готово девет деценија.

Ипак је важна будућност, али и из прошлости треба учити, како се не би понављала.

Јер, ко не упозна своју историју, дужан је да је понавља.

Видим и код младог Пернара спремност за превазилажење разлика и болних историјских догађаја и то радује сваког добронамјерног човјека.

Вјерујем да је та спремност производ искрене намјере и ако је дефинитивно тако,онда будућност на овим нашим просторима може бити свијетла.

Нас нико не може натјерати да се волимо, али узајамно поштовање нас ништа не кошта, а пуно значи.

Нећу на крају говорити о некој посебној блискости два народа, али упућеност једних на друге је евидентна.

Генерације које долазе, очито ће бити релаксиране баласта прошлости, а то већ може трасирати добар пут у данима и годинама пред нама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: