Тарзан анд Црвенкапа

ДПС као латино­-америчка сапуница: ту нико не зна ко коме дође рођак, кум, тетка, стриц. Патрон је један, али крв лудује и умрежава се… Одједном, Хуан Педро – фаца са офиљком, најобичнији најамник са бушним шеширом и одрпаном, секси радничком кошуљом подврнутих рукава – на њиви доживљава нервни слом, разумјевши у муњевитој луцидности да сам себи дође стрина и ујак.

Вјероватно да сте чули за овај отрцани виц, али нисте сигурно као ја имали ту несрећу да вам га преприча Тарзан, прошлог новембра у једном од ходника Скупштине, а чуо га чова преко ТВ-а, лансиран од стране Курсаџија, ах што Тарзан готиви Курсаџије не бисте (били) вјеровали у то, и док ми натенане препричава виц (ја се затекао у журби и све га прекидао са руком на рамену и исценираним осмејком на лицу, како воли да истакне субверзивни приповедач Баки), полако пада у транс, почиње да се кези читавом лобањом, застрашујући призор у коме човјек од два метра и четранаест центиметара бива усисан у лудачки смијех („Поручите оцу, Адриен Прусту, да ми хитно пошаље нешто против грчевитих напада смијеха“ писмо младог Пруста послато мајци), док благосиља Курсаџије који, цитирам: Вала имају талента за смисао, вала имају до јаја!“ Потом сам, ни сам не знајући како, биће на једвите јаде утекао низ спиритуалне ходнике узвишене Скупштине, који су иза мојих погурених и кукаквих леђа одлијегали потресани горостасним смијехом човјека од два метра и четранаест центиметара, што је само по себи нешто тарзановски, већ према томе што оно грандиозно перципирамо као ужасно.

Кад више ништа нема смисла, онда ништа није могуће одузети то бесмисла! Такво је стање са новоцрногорском, увелико фамилијарном политиком. Ништа више није потребно демистификовати, и зато раја болује од утиска да се ради о некаквом раду моћи, међутим, кад се покуша показати све, у суштини нема се понудити ништа, што је увијек већ ствар приземне филозофије и ништа више. Укратко, то би било оно нешто мање од ништа – да мало хегеловски замотамо, аха.

Па, ипак, и на таквој склепаној сцени на којој насилно колико и неубједљиво ДПС представља свој политички капацитет, с времена на вријеме јаве се извјесни, интереснантни моменти, које вриједи издвојити, чисто рекреације ради, докони и уважени мој.

Александра Вуковић (упс, не Александар Вучић, пази како читаш) у кампањи ДПС-а представила се као – Црвенкапа! То је, дакле, турбо red-girl, заклета катунска чобаница, која још према свему гази сигурним, крупним кораком, нипошто феме на врховима прстију, али јесте ортодоксна феминисткиња (аферим!), дакле, упркос свему расположена је гајити наду да на врху има мјеста за – жену, сестру, мајку.

Тарзан ми шаље sms следеће садржине: Црвенкапа носи тешку енергију, пази шта ти велим Сибин. Нико од ње из фирме не тражи да буде, истовремено, „умјетница“ и лелекача, али она тако оће па оће, Сибин. Црвенкапа је у тешком растројству, зато на тако хистеричан начин доказује идентитет. Него, Курсаџије су топ, је л’ да?!

Поновимо: у Црној Гори политика је коначно доживјела крај! Како? Тако што се више, како рекосмо, нема шта демистификовати, будући да је стварност огољена у коруптивности и баналности, те према томе, знајући унапријед како ће се ствари развијати, друштво је (као) немоћно да их промијени. Отуд смо заражени равнодушношћу и апстинирањем од слободе, пред било којом промјеном, остајемо укочени, блиједи и нијеми.

Треба раздвојити политику и политичара, политички дискурс од приватног живота каквог политичког четвртана који се представља Црногорцем или Србином, свеједно. У супротном (што нам се увелико догађа), батргаћемо се у нечему што није више од политике провинције која живи од другоразредног спектакла и трачарења о каквој несрећи, породичној или природној, опет свеједно.

(Ако нешто никад није постојало, да ли може још „непостојати“? Мало Хегелове заврзламе као питања о новоцрногорској политици, између Тарзана и Црвенкапе.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: