In memoriam: Јоле Станишић
1 min readЈуче, 20. јануара послије краће болести, у 88-ј години живота умро је велики југословенски и српски пјесник, филозоф и дисидент Јоле Станишић.
Станишић је завршио Филозофски факултет на Београдском универзитету, а као један од најмлађих робијаша, због љубави према Русији, провео је више од двије године на голооточком мучилишту.
Од 1962. године живио је у Русији, гдје је завршио журналистику и радио као професор на Лењинградском универзитету на ком је претходно студирао.
Активно је учествовао у друштвеном животу Русије. Био је један од иницијатора и координатора Међународног друштвеног трибунала по агресији на Југославију. Био је угледни члан Међународне Словенске академије, члан савеза писаца Русије и Југославије.
Сходно његовој посљедњој жељи Јоле Станишић биће сахрањен у родном Даниловграду, на породичном гробљу у Винићима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Omaž Jolu Stanišiću trebalo je da se održi prije nekoliko godina ali je virus Covid 19 poremetio to.Omaž će se održati 06.05.u Zgradi Rektorata Univerziteta CG(plava sala) sa počerkom u 12 časova.
Omaž Jolu Stanišiću,velikom crnogorskom pjesniku,trebala je da se održi mnogo ranije,ali corona virus je to odlagala.Omaž će se održati 06.05.(na njegov rodjendan) u Zgradi Rektorata Crnogotskog univerziteta u 12 časova(plava sala).
Jole je potekao iz uglednog Bratstva i plemena iz Crne Gore.Pravog djetinjstva nije imao jer je rođen u predvečerje II svjetskog rata.Ubrzo je nadkrilio svoje rodno selo Viniće i cijele Bjelopavliće i vinuo se među najuglednije Crnogorce.Bio je čovjek oštrog pera i britke riječi,čvrsta karaktera i odlučan,Zadojen snažnom komunističkom idejom, stradao je od Tiranije koja je 1948.god.i dalje vladala u Jugoslaviji, a u životu ni mrava nije zgazio.Bio je najmlađi robijaš Golog otoka i svoje progonitelje ubio je olovkom-svojim oštrim perom.Od tiranije iako neplivač skočio je u Dunav ali mu je bog podario snagu da kao neplivač prepliva Dunav i nađe se u Rumuniji, odakle je 1961.god.prešao u SSSR,gdje studira žurnalistiku na Filozofskom fakultetu na Lenjingradskom univerziteu,završava studije i postaje redovni profesor ovog Univerziteta.Zadnjih 20 god.živio je u Moskvi.Poznat je kao naučni radnik,kritičar,crnogogorski pjesnik a bio je član Sveslovenske akademije nauka.U Njegovoj Crnoj Gori,malo je poznat,osim što za njegovo stvaralaštvo zna uža rodbina i mali broj njemu bliskih ljudi iz Crne Gore.Valjda će se probuditi svijest kod njegovih sunarodnika i da nešto objave od njegovog velikog književnog opusa na crnogorskom jeziku.
Ostajemo u nadi.
Navodim samo njegove stihove objavljene davne 1956.g.
„Mladost se moja nije savijala
kao nakvašene grane žalosne vrbe.
Ona je bor na vrhu planine
kojem mećave ćubu mrse
i bore prave narandžaste munje“.
Oprostaj s Jolem na ruskoj mrezi
http://anti-glob.ru/jole-stanishich-1926-2017/
Mir prahu njegovom.
Постоји на руском Јолева књига о мукама кроз које је са својим сапатницима прошао на Голом отоку: Голи оток, дно ада:
Ima na ruskom jeziku više zbirki Joleve poezije.Na maternjem jeziku ima samo dvije,ali kroz njihovo tkanje Jole će živjeti dugo,dugo i dugo.
Rekvijum za Jola
https://www.youtube.com/watch?v=M4xgBzT0xxw
PS. Ево му, уз воштаницу коју ћу му запалити данас у Богородичиној цркви, ова тужна мелодија Рахмањинова.
https://www.youtube.com/watch?v=DuBexGEe1S4
А овдје о њему и његовом бурном и витешком животу
https://get.google.com/albumarchive/116970590073470837292/album/AF1QipP8GdPnQ8ZLTQDhKKYz9tllTSn_TDpVkfJglkPb
Hvala Vam Komnene.Vidio sam dosta fotografija koje ni ja kao Jolev sinovac nijesam imao prilike da vidim.Hvala i Vama i svima koji se sa emocijama i pažnjom sjećaju Jolevog lika i njegovih naučnih radova i pjesama koje nam je ostavio.Jole će kroz tkanje njegovih pjesama živjeti dugo,dugo i dugo.Nadkrilio je svoje bratstvo, rodno selo i sve Bjelopavliće.O njemu će tek sada da se govori u njegovoj rodnoj Crnoj Gori, koju je toliko volio,volio je svaki kamen rodne grude,ali zbog tiranije nije smio dolaziti u zavičaj svoj punih 50 godina.
Каква тужна вијест! Имао сам прилику да упознам Јола Станишића приликом његовог боравка приликом његовог боравка у Паризу 1994. Причао ми је о страхотама голооточког пакла које је доживио, о свом бјегству из Београда, препливавши Дунав у Румунију одакле је отишао у Русију гдје се интегрисао у јавни и културни живот књижевно се остваривши. Носио је у себи свој кршевити завичај, Црну Гору и читаво Српство. Након нашег париског дружења, чујали смо се понекад телефоном, а посљедњи пут прошлог прољећа. Увијек смо имали да један другоме много да кажемо. Бог нека му прости његову велику и племениту душу.
Велики, грешни, и немиран дух. Хвала вам на искреним и прецизним речима, Комнен…