Дан новинара – „Црногорац“, први број новина штампаних у ЦГ (ФОТО)
Први број новина штампаних у Црној Гори „Црногорац“, појавио се 23. јануара 1871. године на Цетињу и тај датум се обиљежава као Дан новинара Црне Горе.
Новинарство у Црној Гори постоји већ 146 година и у односу на ту чињеницу ми који се данас бавимо том професијом имамо обавезу да свој посао радимо на поштен и етичан начин. То је наш дуг и према грађанима. Али наша обавеза је и да тај посао радимо у условима који нам омогућавају достојанство – наведено је у саопштењу Синдиката медија Црне Горе, издатом поводом Дана новинара Црне Горе.
„Не окрећите главу од проблема које имају људи који раде са вама, не остављајте их саме. Удружујте се, оснивајте синдикате и удружени утичите на услове у којима радите. Ако нисте сагласни са захтјевима надређених и њиховим виђењем новинарства, кажите им то. Ако не укажете на проблем он се никад неће ријешити“, упозорио је јуче Главни одбор СМЦГ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vazda bila!
I kada se kome pričini da je više nema, neka se prisjeti da smo to što jesmo, kada je najteže jesmo, kad pred zoru mrzne.
Nikad prazna puška, Katunjani!
Маћа, ово је СРПСКА СПАРТА!
Lijepa, zbora nema, ama poduga!
Hvala Vam, u svakom slučaju.
Масја,
Ево Вам још једне пјесмице,а колико је глупа, нека свако види:
ЗАРОБЉЕН ЦРНОГОРАЦ ОД ВИЛЕ
Једну вече, ка обично чобан,
заспим под лист и осјенку букве,
више тора б’јелијех овацах.
Код мен’ близу нигђе никог нема
до друг вјерни шарка шестопетка
с двије мале и с дугачким ножем.
Њу покрај се, и пружим се лећи.
Дуго лежах, ал’ заспат не могу.
Мислим: што је? На крајину нисам
да ми несан кажује злотворе.
Звижнем всима, да што друго није.
Они пет шест свуд облете вјерно;
виђу на њих и по лају знадем
да злотвора нема око тора.
Узмем гусли, начнем пјесну појат.
Њу појући, чујем очи тешке,
на десну се, сретњу, нагнем страну,
превари ме сан, но гвозден, мало.
Пробудим се, али сањив тешко.
Шарку ставим уз раме лијево,
двије мале с ножем у појасу.
Пред зору је, и тишина мртва;
глас ничему чут не могу умну,
досим вјетру ђе трепеће листе,
златокрилке пјесну над цвијећем,
блек овчице и јагњета млада,
јошт и полет с Ловћена сокола
за зеленокрилом јаребицом.
Ал’ све нешто мироват не могу,
но ми перчин подиже капицу.
Обратим се крстећи к истоку,
да погледам виђет ли ђе сунца:
сунца нема, ал’ је зора бистра
и плам зраках исток запалиле,
сабиле се таме на западу.
Дуго гледећ, начну лепћет крила,
златосјајна износећа цара;
начну ми се очи додиркати.
Закри таму од мога погледа,
у себ’ сали сву звијездах свјетлост.
Мало летећ, подиже се много;
вихори га одсвуда сретоше,
скидоше му огњезлатна крила,
огњезлатна крила и аљине,
у сребро га огње преођеше,
па му б’јела свуд пустише крила.
Наче пуштат в бесконечје иста,
прелету се земље пуштавати.
Но с’ ја треснем и обратим живо,
у срце ме ка да нешто дирну;
треснем собом и погледам што је.
Ништа ниђе ни чут ни виђети,
ал’ некакву сладост оћутујем.
На росну се сјест повалим траву.
К тору гледам: млада ми се дигла,
те ми спрема ручак и ужину;
накрај тора погледам ливаду,
да је ноћу што харало није.
Виђет ништа, ал’ је измршена,
досим нешто како маче риђе,
и оно се на средину ваља.
Ха, помислим, оно је власица
хитроплета те ливаде мрси.
Закон знадем јоште прађедовски
да се она убити не смије,
ал’ помислим: што ми сад радимо
о чем стари ни знали нијесу
ни од страха смјели помислити,
акамоли ђелом учинити?!
Ријешим се и шарицу запнем,
око с пуцем и с власицом слијем,
за мицаник и крем о огњилу!
Како вазда сину искре живе,
свуд се проспу и табан озлате,
ал’ зафајду – прах их не привати.
Гледам ваљу што се од ње ради,
ал’ ни зрнца у њу праха нема,
но насута ситнијем цвијећем.
Ха, помислим, ово су мађије!
И у тренућ ока лаганога
мислима ми сто препливју бабах
мислећ: ова није, него она
ову бруку са мном учинила.
И кренем се окупит их старе
и на сав глас свијема казати
да се прођу шале са оружјем,
ал’ ће им се о главу сломити.
Но не пођем ни четири крака.
ал’ све чудо више иза вишеп
слеће пред мном жена са крилима.
Немам пера љепоту јој казат
ни језика наките имена;
шћело би се глас, перо славуја,
а мастило цвијетна росица
да јој облик право св’јету каже.
Запитам је: „Што си, који ђаво?
Прођи ме се, заклинам те свачим!
Дај ми мирно поћи на торину,
нијесам ти ништа учинио.“
Погледа ме, насмјехну се мало,
за руку ме узе својом њежном,
па ми поче тихо говорити:
„Не збор’ тако, Драго Драговићу,
нисам ђаво, ни твој непријатељ,
већем твоја богом посестрима,
од Ловћена Црногорства вила.
Ни сад радим, ни ћу ти радити,
нити сам ти кад о злу радила,
но о добру свагда и поштењу.“
Како чујем име посестриме,
паднем пред њу с плачем и с молбам
да ми прости, ка младу чобану,
преступљење мислих и језика.
Добротворка правде и свободе
исправи ме с острим поучењем:
„Хајде, рече, кажи у колибу
нек ти данас поредници пуште
из торине овце и јагањце,
а ти кажи да ћеш некуд поћи.
То изврши, па се к мени врати.
Но чуј добро, Драго Драговићу!
Мила си ми од очих мојијех,
ал’ иначе ак’ учини ишта
већ овако ка ти наређујем,
виловни су престроги закони –
сестре ће те устријелит стрела!“
Ја побрже стрчим до торине,
кажем на њу ка ми рече вила,
пак се вратим што скорије к њојзи.
Како дођем, она рече: „Тако!“,
пак одмаха уфати лабуда
који бјеше стражар од језера,
заузда га цвијетнијем в’јенцем,
свега прекри златном паучином.
Ја рукама китни в’јенац узмем,
а лабуду сједнем на рамена;
вила трепну и хитро полеће,
лабуд за њом од сокола брже.
Заблешташе очи од брзине,
те не могу ништа видијети
досим врха високог Ловћена
и пред собом богом посестриму
ђе трепеће крилма управ к њему.
Не би дуго, ка напитак воде,
долетимо у врх од Ловћена,
над највишом гредом и литицом,
на широку плочу од мрамора,
пред пећином цвјећем окићеном
коју око друго не погледа
сим сокола јали горске виле
јал’ слијепца и вјешта гуслара.
Вила уђе у китне дворове,
мене рече сјеђет пред пећином,
пред њом сјеђет док појање чујем.
Мало прође док ста гласак зучат;
тад уљезем брже у пећину.
Како прођем праг и врата исте,
поведе ме нешто невидимо
и сједне ме на мјесто погледно,
но закрито цвијетном завјесом.
Како сједнем, завјеса се диже,
отвори се пространство пећине:
три је топа пребацит не ћаху.
Ах, пећина звати се не може,
већ рај мними ђе праоци живе
јали виле и њини љубимци.
Сва пећина сјајна и прозрачна
како бистра на мрамор ријека,
окићена свакијем цвијећем;
сваки цв’јетак сјаје ка свијећа:
изм’јешане зраке сваке масти
ударају у свод од пећине,
а од свода јопет у рјечицу
која враше средином пећине.
Од милинах гледати не могах
кад падаху зраке на цвјетове,
који бјеху окита ливаде.
Очих поглед уши забунио,
тере на њих чут не могах ништа.
Насред исте престол подигнути;
на њем сједи ка божество неко
у женскоме лицу и погледу,
су три вјенца накитило главу.
Ту посједим гледајућ љепоту,
док одједном хукну глас појања
и загрмје војничка музика-
Кад погледам поље и ливаду,
ал’ народа низ њем много иде,
у аљине обучени б’јеле.
Пећина се сва пром’јени видом,
6’јелијем се окити цвијећем.
Над народом црвен в’јенац иде,
на коње га и маче држаху.
Кад дођоше код сјајна престола,
в’јенац цв’јетни брже уграбише
соколови и хитри орлови,
ставише га на главу богињи.
Гледнем, виђех потпис око в’јенца;
изговор му ово прави бјеше:
„Мач и храброст силнога Душана
и ваљаност Србах витезовах
од Булгарах с крвљу тешком оте
в’јенац славе и њине државе,
њим те матер Србију крунимо.“
С в’јенцем славе кад окити главу,
удвојише с’ гласи и одзиви,
славогласне трубе и појања;
име Душан громом се казаше.
Ја све сјеђах и то гледах радо.
Ал’ одједном све с’ у црно виђе,
глас појања жалостан се зачу,
све се у плач свирке претворише.
Тад задртим и на ноге скочим,
викнем грлом што могах најбоље:
„Што би сада, ако бога знате?“
Глас ми истог првог одговори:
„Не плаши се и не вичи тако!
У вјечност је Душан преминуо.“
Тада и ја, ка све, начнем плакат.
Плач нестаде, а весеље јопет;
веселимо с’, но пола плачући.
Царица се види ухиљена;
у в’јенац јој пола сахло цв’јеће.
Но не прође николико доба,
ту да видиш страшнога погледа
и жалосна Србу свакојему!
Крв потомка великог Немање
довре права жестокијем валом
и занесе престол и богињу,
двор божества помрачи српскога,
а у мрачни шћера синцир виле,
мјесто пјесне да кукају тужне!
Нав’јек зађе сунце Немањино
од српскога рода и племена.
Ах, ка с’ игда упуштити мога,
славољубна руко Вукашина,
заклат млада вјенценосца српска?
Стид те буди Србином се звати
међу св’јетом највјерним народом!
Јера уби свога господара?
Зар на главу круну ставит шћаше
крвљу облитом свога благодјеја,
с њом се дичит и владалац звати?
Ја све сједим и у мраку плачем,
док се мало поче развиђати.
Мало ми се сузе уставише,
док започнем гласак вилах слушат
ђе плачући мало прип’јевају
неке боје с Турцма црногорске,
Царског Лаза, пак и Вртијељке,
Меког Дола, Кчева и Трњинах,
и Црнице, па и Буковице,
од Пиперах, па Бјелопавлићах,
и од Крусах, па и Мартинићах.
Све повише гласак издизаху,
и ја срцем све весела стајем;
виђу в’јенац ће се осушио,
ал’ су два три порасли цвијета
из просуте крви Црногорства.
Док одједном, ка да муња сину,
сва се засја велика пећина
како данак, но с облачним небом.
Затрубјеше трубе и свирале,
сташе појат пјесне од храбрости.
Син Тополе, огледало Српства,
почетак им и припјева бјеше.
Виђу — мало царица оживје,
Ђорђе к њојзи мачем голим трчи;
о мачу му в’јенац виси китни.
Тек га пружи да окруни матер,
омаче се и наузнак паде,
у срце му с’ свој засади маче,
мртав паде и укопаше га.
Марса српског и младога Феба
закри мрачна тополска гробница.
Јопет трубе, свире умукоше,
дом виловства потамње српскога.
Ја у маху од жалости скочим,
додија ми с’ више то гледати,
у три сата сву промјену Српства.
Обратим се изист из пећине,
но зачујем гласак, не знам чи је.
Ја више разумјет не могах,
само ове четири ријечи:
„Стид ми живјет већ не даје
кад помислим, тужна мати,
да ми Осман закон даје.
Ах, доклен ће тако стати?“
Ја изидем што најбрже могнем
и усједнем на брза лабуда;
однесе ме до краја језера,
а отолен здраво на торину.
Јопет ћу се молит посестрими
да ми даде крила од полета,
да виловства јопет дворе видим,
но када се боље обасјају
и кад в’јенац добије царица,
да је гледам веселога лица.
I manje bi pametnom bilo jasno, a tebi vidiš nije!
Kako je tvoj zaključak pogrješan… odnosno, sugestija pretenciozna, još i glupa.
Složene etnogeneze podrazumjevaju preciznu kontekstualizaciju i uvid u prethodno utvrđene dispozicije!
Kako ovdje, onaj što se oglašava, sebe podrazumijeva Srbinom, a u Slovenu vidi brata!
Još da si bio u prilici da čitaš “ Crnogorca „, smijao bi se vlastitoj gluposti.
S druge strane, u svom poslednjem postu, na blesavu temu srpskih podjela u ratu i miru, pokazao si da nijesi izgubljen, ni za sebe, ni za druge!
Makar mržnje nema …
Što me, priznajem, svakako obradovalo.
Đikane moj dobri , mržnja mi je strana , mi danas u ovu malu Crnu Goru treba da se bratski držimo , a ne da se mrzimo !
A da se posrbim , ne mogu , niko mi nikada srbin nije bio , pa neću ni ja da prevjerim , to vaše srbovanje shvatam kao bliskost pravoslavna sa pravim srbima iz Srbije i nam ništa protiv toga , ali izdati Crnu Goru , crnogorstvo , đedove i prađedove neću !!!
Narod crnogorski je poseban taman koliko i ostali jugosloveni hrvati , srbi , bosanci , a prvi smo državu imali od svih , i zato smo posebni , različiti od drugih !!!
A ove pjesmice su toliko glupe , pa ko još nešto zaključuje iz pjesmica od prije dva vijeka , smijesno !
Ko ti pa traži!?
Stoput ponovih, zalud ponovih : i Srbi iz Crne Gore su CRNOGORCI!!!
Da kome nije palo na pamet da nas ćera iz Crnogorca!?
Ima li majčina sina?
Masja, Srbi nisu nikog posrbljavali. Ti si se samo rasrbio i na Srbe rasrdio! Tu ti je problem, a ti se inati do mile volje. Tvoje pravo !
Pametna čoveka
Ma$a nijesi TI crnogorac , no Montenegrin.
Nema crnogorstva bez srpstva,
niti srpstva bez Crne Gore.
Vidi se da je Masa dete devedesetih ucila je Milovu istoriju i da je zaludjeno idejama sa zapada pa i sama jadna ne zna sta je i odakle potice,ko su joj dedovi bili i da se sad zbog nje u grobu pprevrcu
Crnogorac,godina 2.br12; Ruski Konzul upozorava Crnogorac da malo previše „dira“ politiku Austrije i da bilo potrebno da Knez to zaustavi. Tako braća Rusi
Ovo sve kazuje :
„Pozdraviće svaki srbin (pravoslavac) i brat sloven (jugosloven) !!!
Jasno je sve !!!!
Srpski pesnik islamske vere Osman Đikić, u „Himni Srba muslimana“, poručuje:
„Pojmo pjesmu, nek se vije,
Neka bratska ljubav sije,
Kroz naš zavičaj!
Srpska vila eno hiti,
Da nam lovor-vjence kiti,
Pojmo složno haj!“
U pesmi „Ispovijed“, koja je njegova lična himna porekla i rodoslova, Đikić kaže:
„… Islam mi je vjera sveta
Al’ mi ona ništ’ ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo“.
Патиш, патиш…све је јасно. 🙂 🙂
@Masa, bolesniku dudukljanski,vama ne vrijedi objasnjavat ni dokazivat,no ste ka zombi, kazali vam vasi „naucenjaci“ sto da mislite i govorite,i vama poslije toga mozak ne treba.
Hiljade dokaza i originalnih dokumenata je ovdje publikovano koji govore o razlici izmedju vjere i nacije,pokazivani raniji zvanicni drzavni popisi,licna dokumenta,dje pise: narodnost-srpska,a vjera pravoslavna. U tadasnjoj CG se vjera pravoslavna podrazumjevala,jer druge nije ni bilo,a tako i narodnost srpska,jer druge nije bilo. No vi to ne odgovara,pa se pretvarate da ne razumijete,pa ka papagaji ponavljate sto vam naredjeno da govorite.