Живковић: Трагом медијског напада на митрополита Амфилохија
Пише: Никола Н. Живковић
Пре неколико дана у најстаријем српском дневном листу прочитах један прилог који говори о митрополиту Амфилохију. Како је текст свакидашњи, који се, дакле, ни по чему не разликује од пропаганде Запада против српског народа, – коју сам, успут да приметим, годинама из Берлина пратио као публициста немачких медија (а од 1990. до 2010. године и за «НИН»), – нисам уопште обратио пажњу на аутора тог чланка. Помислио сам да наш лист преноси неког познатог србофоба из Немачке, Сједињених Држава или Енглеске. А таквих сам буквално прочитао неколико стотина. Погреших. Чланак је потписао човек који носи српско име и презиме. Ево тог прилога:
„Митрополит и предводник милитантног крила Српске православне цркве, владика Амфилохије, поново је показао да не одустаје од световне политизације која не само да руши секуларне темеље државе већ у континуитету повлађује националистичкој десници, а Србију гура на пут колизије са суседима.“ (Бошко Јакшић: «Експлозивни молебан», („Политика“, 16 јан. 2017)
Зашто сам ипак узео перо у руке? Чланак ни по чему не заслужује пажњу! Нити је нешто ново речено, а нити је, по мени, добро написан. Једина његова заслуга састоји се у томе, да је аутор «из нашег сокака», како је Небојша Васовић духовито приметио, дајући такав наслов једној својој књизи.
Шта смо у овом прилогу сазнали о Амфилохију? Да је он «предводник милитантног крила СПЦ», да он «руши секуларне темеље државе», да «Србију гура на пут колизије са суседима,“ да је Амфилохије «владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште», а сем тога, «много тога што он каже приписује се српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом». Аутор замера Амфилохију да даје «политичке изјаве».
Када пажљиво прочитамо овај чланак, видимо да у њему има много озбиљних оптужби, делења жестоких етикета, – али никаквих доказа. И ја сам прочитао текстове и беседе владике Амфилохија, о којима пише споменути аутор «Политике». Но, ја нисам нигде могао да нађем реченицу, која би оправдавала оптужбу да се црногорски митрополит именује као «предводник милитантног крила СПЦ», да он «руши секуларне темеље државе», или да «Србију гура на пут колизије са суседима“. Интересантно да се ни чланкописац није потрудио да цитира било које спорно место, које би говорило у прилог његове тврдње. Уосталом, барем једном месечно Римски папа даје «политичке изјаве». Па шта? Сем тога, да ли уопште постоји нека неутрална, неполитичка изјава?
А када говори да «владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште», то мени делује неукусно и прљаво. Аркан више није жив и не може да се брани. Но, постоје Срби, а које сам и ја у Бјељини упознао, који су ме уверавали да је Аркан спасао Србе Семберије од геноцида, који не би ништа био мање страшан од онога из Другог светског рата, у доба Независне Држава Хрваске. Јер ако је тачно да је Аркан спасао Србе, онда не видим у томе ништа лоше да је Амфилохије ту «дружину благословио». Истина, читао сам и друге, мање похвалне приче о Аркану, но то ме нимало не сме да спречи да прећутим и овај податак.
«Политикин» новинар показује и завидни ниво непознавања српског језика. Тако «српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом», оно «српској» и «црнорогорском» пише малим словима. А ђаци у петом разреду основне школе знају да треба да се те речи пишу великим словима.
Аутор «Политике» такође показује да не познаје елементарне ствари из историје цркве. Просто није тачно да је СПЦ у «сукобу са непризнатом црногорском црквом». Чињеница је, да «Црногорска» православна црква није призната нити од једне канонски православне цркве у свету. Чак је не признаје ни Ватикан. Правилно би, дакле, било казати да је «самопроглашена Црногоска православна црква» у сукобу са легитимним представницима православног света.
Како је Запад почео да бомбардује Србију, прво медијски, већ концем осамдесетих година прошлог века, а затим и војно, он се управо служио овим речником. А Србима нимало наклоњени Запад, чак не треба много ни да се труди, већ просто преписује шта такви аутори, ево, из Београда, већином из «невладиниг сектора», пишу о Србима.
Оно што је опасно у овој причи јесте чињеница да се излажу оптужбе, које су потпуно неосноване. Просто се већ деценијам говори да су Срби «криви за све». И онда пролази свако пљување по свему што је «српско», а да се нико не потруди да проверава истинотост изнетих тврдњи.
Није проблем аутор чланка. Јасно је, верујем, многим читаоцима да је његова логика, тако се мени чини, готово идентична са временом дивљања «скојеваца» из титоистичког времена, где је било сасвим слободно свог идеолошког противника не само осудити на затворске казне, већ и физички ликвидирати. Злочини режима Јосипа Броза против свештеника и монаха СПЦ последњих деценија доступни су и широј јавности. И то је управо она позадина о којој чланкописац «Политике» ћути. Колико је Удба Јосипа Броза убила свештеника СПЦ? А колико из редова римокатоличке цркве или муслимана муфтија и хоџа? Уместо да говори о страдању Срба и СПЦ у последњих неколико деценија, – јер без тога најзад није могуће разумети не само садашње стање у СПЦ, него ни данашњу политичку ситуацију у Србији, Црној Гори, Хрватској и Босни, – он слика Србе као народ који представља «реметилачки фактор на Балкану». Зар нас није тако описивао Беч године 1914., Хитлер и Павелић године 1941?
Аутор чланка прећуткује о терору који власт последњих деценија у Црној Гори спроводи над Србима. А реч је о народу који по службеном попису чини једну трећину становника те државе! А претњу за мир у региону представља политика хрватске и црногорске владе, јер Србима не пружају елементарна права, која су загарантована и повељом УН. «Политикин» новинар говори о савезу СПЦ и власти у Србији. Да то није тачно говори податак, да српска влада ниједном није дигла глас протеста против угњетавња Срба у Црној Гори и у Федерацији БиХ. Напротив, потези председника српске владе сведоче нам о томе, да он подржава србофобични режим Мила Ђукановића и Бакира Изетбеговића.
Оно што забрињава, то није став аутора. О њему се, рецимо, може прочитати у извештајима Викиликса, а које је, колико се сећам, објавио Никола Врзић. Ту се име «Политикиног» аутора повлачи, ако ме сећање не вара, као «амерички шпијун», или као «агент ЦИА». Ако. То је његова лична одлука, а мотиви који су га привукли да се бави тим послом, то није моја тема. Али, ако је то тачно, како је онда могуће да страни агент буде колумниста једне «Политике»! Како је могуће да се у нашем најугледнијем листу штампа тако површан, лош, несолидан текст који је, ако хоћете, и школски пример «говора мржње»? Ако «Политика» објављује такве текстове, шта онда да очекујемо од остале наше штампе?
(Блог аутора)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Znamo mi Amfilohija dobro , śećamo se svega što je zborio i radio , nema potrebe da širim temu , ali moram reći BRAVO Cetinjani , davno ste vi pročitali ko je doša na sveti tron sv.Petra Cetinjskog , ko ga je tu postavio i zašto !
Postoji medju masonima, ca keceljama ili bez kecelja, taktika da se medjusobno napadaju, da bi im se podigla cijena.
Naprimjer, Miras Dedejioc napada Rista, da bi Risto ispao spasilac srpske Crkve i srpskog naroda, pa da bi sa tim rejtingom bolje obavio posao za ekumeniste i papiste.
Tako i ovo sad, mason Jaksic napada Rista da bi mu podigao rejting, da se raja ne bi sjetila ko im vodi srpsku Crkvu u Crnoj Gori.
U Svetom Pismu pise, „po plodovima cete ih poznati“, pa prema tome i Rista ne bi trebalo da prepoznajemo po pisanju masona Jaksica u masionskoj „politici“, nego po djelovima njegovim a djelovi njegovi su sledeci:
1. Uvlacenje srpske Crkve u jeres ekumenizma.
2. Sabotiranje borbe srpskog naroda u Crnoj Gori.
3. Sabotaza protiv vladike rasko prizrenskog Artemija, njegovo rascinjenje i progon stotine srpskih monaha sa Kosova. Citava ova operacija je obavljena pod komandom pukovnika Radovica a po naredjenju zapadnog judeo masonskog faktora.
4. Mijenjanje svete liturgije.
5. Uvodjenje jereticke teologije na beogradski teoloski fakultet.
6, rukopolaganje svestenika jeretika
7. Zajdenicarenje sa bjelosvetskim ekumenistima i njihov zajednicki rad na unistenju pravoslavlja.
Eto tako, nije Rista rimski papa uzalud hvalio, govoreci kako ga priznaje za svog kardinala, nije mu uzalud darivao naprsni krst i kardinalski prsten.
A to sto Jaksic pise, to samo oni koji ne poznaju masoneriju mogu na to nasjesti.
Dakle, masonerija kroz laznu kritiku dize svom trabantu rejting.
Ako sjutra u Crnoj Gori dodje do kakvih sukoba na relaciji Srbi-Crnogorci, masonerija ce se potrduditi da vodja srpskog naroda opet bude njihov covjek, onaj ko je do sada za njihov racun traljavo vodio sav srpski posao u Crnoj Gori.
Cudo jedno, da Jaksic nije kritikovao Rista, sto je iz srpske Crkve u Crnoj Gori izbacio svako srpsko obiljezje.
Moлим администратора да коментаре ове будалетине комлена више не објављује. Хвала на разумијевању.
Шпијо, тамбурај негдје друго! Овдје ти није мјесто.
Муч, рђо! Изроде, сатано и погани. Стално по разним порталима хулиш и блатиш нашу Цркву и Митрополита Амфилохија. Антетемате било!
Upravo ste objasnili sami sebe i Artemijevski zlobni put podele Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve,kao Tela Hristovog na zemlji,napadate masone i papu ,a ustvari samo ih reklamirate kao nekog ko moze da se suprostavi Gospodu,ali uzalud Crkvu i vrata pakla nece moci nadvladati pa ni vi,a sto se dela tice nasa Crkva je tu gde je uvek i bila a fvasi sledbenici i oni koje planirate zabludeti su sve dalje od Crkvenog jedinstva sa Hristom
RISTO zvani SOTONA je samo po liku duhovnik SPC po djelu on je ideolog politike Velikog Zla i protivnik slobodne, samostalne i evroatlanske CG. On ne sluša glas žive crkve Božije,većinski „glas naroda“CG on se bukvalno ponaša, ne kao Božiji Pastir prema Stadu svom,već kao bezbrižni čobanin stada ovaca.Šta je sve uradio i većinskom narodu crnogorskom i CG svrstava ga u raskolnika čiji tamjan miriše na barut.Risto je definitivno Hristoduliju zamijenio za Srboduliju a pravoslavlje je reduciro na Svetosavlje kao ideološki akcijski program…mnogo je činjenica koje uvaženom komentatoru Jakšiću stoje na uvid da bude još radikalniji u osudama popa Rista.
“ … militantni krilo … svetovna politizacija … nacionalistička desnica …“ , još i koješta, potpisuje slabo pismena budaletina, Jakšić!
On potpisuje Srbima gadosti, gadosti potpisuju njega.
Samo mi se gadi na gada, ništa više.
Bosko Jaksic je pravi primjer te Olos Elite i pro ustaskog Beeeeeograckog gradjanerskog drustva, za njega sve sto je srpsko i rodoljubivo , to je retrogradno a sve sa zapada je IN,
Stari saradnik Engleske sluzbe.
Поздрав аутору и његовој намјери да скрене пажњу на колумнисту-загађивача „Политике“ Бошка Јакшића, који у континуитету и деценијама несметано пише антисрпске и антиправославне текстове. Посебно је оштар према СПЦ, и нарочито према Митрополиту Амфилохију. Он у томе није усамљен, јер већина новина, агенција, новинара и аналитичара из Београда пише слично о „непризнатој Црногорској православној цркви“ и нашем Митрополиту. Та безбожна, антисрпска, кому-нацистичка ордија, финансирана из фондова страних служби и крвавих пара мештра свих хуља Сороша, несметано разара српске националне и државне интересе, а као највећег противника с правом види СПЦ.
Што се тиче антицрквене и антицрногорске псеудорелигиозне групе преступника, коју предводи проклети и из Православља изопштени распоп Мираш Дедеић, њено је постојање и дјеловање условљено подршком коју има од мафијашког режима на власти у Црној Гори.
Kada se procita ovo sto Nikola N Zivkovic pise analizirajuci Jaksica i Politiku tek tda vidmo sunovrat nasega drustav.Zamislite Jaksic tvrdi da nas Mitropolit rusi sekularnu drzav,sto donekle mozda i stoji.Kao to Amfilohije Radovic rusi sekularnu drzavu,pa to vidimo svaki dan svjedoci istinu i tumaci dogmu,pa nije Amfilohije tvorac MAJMUNSKE TEORIJE niti je on uveo kao zvanicnu teoriju postanja.Sta bi po Jaksicu i drugima trebalo da radi,da se ponasa kao Jaksic i druzina ,da velica MAMUNA i MJMUNE,kojih ima na svakom koraku.
Amfilohije zivi zivotom monaha i tumaci iz svog ugala sto su prije njega radili hijadama godina Sveti ljudi i proroci
1. Јединство Цркве следи неопходно из јединства Божјег, јер Црква није мноштво лица у њиховој личној подвојености, већ јединство Божје благодати, која живи у мноштву разумних створења. Благодат се даје и непослушнима, који се не користе њоме ( закопавају талант ), но они нису у Цркви. -Јединство Цркве није привидно, није фигуративно, већ истинско и битно, као јединство многобројних чланова у живом телу.
Црква је једна, без обзира на видљиво њено дељење за човека који живи на земљи. -Само се у односу према човеку може признавати дељење Цркве на видљиву и невидљиву; а њено је јединство истинито и безусловно.
Онај који живи на земљи, онај који је завршио свој земаљски пут, онај који није створен за земаљски пут ( као анђели), онај који још није почео земаљски пут (будућа покољења), сви су сједињени у једној Цркви – у једној благодати Божјој: јер створење Божје које се још није јавило у живот за Бога је очигледно, и Бог чује молитве и зна веру онога, кога Он још није позвао из небића у биће. А Црква, тело Христово, пројављује се и испуњује у времену, не мењајући своје битно јединство и свој унутрашњи, благодатни живот. Према томе, када се говори „Црква видљива и невидљива“, говори се само у односу према човеку.
2. Црква видљива или земаљска живи у потпуној заједници и јединству са целим телом црквеним, чија је глава Христос. У њој обитава Христос и благодат Духа Светога у свој својој животној пуноћи али не у пуноћи својих пројава, јер твори и зна не потпуно, него колико је Богу угодно.
Како земаљска и видљива Црква није још пуноћа и завршетак целе Цркве, који ће се по Господњем одређењу јавити при коначном суду свих створења, то она твори и зна само у својим границама, не судећи осталом људству и само сматра за одлучене, тј. за неприпадајуће њој оне који се од ње сами одвајају. А остало људство, које је туђе Цркви или везано с њоме везама које јој Бог није изволео открити, препушта она суду великога дана. Црква земаљска суди сама себи, по благодати Духа и по слободи која јој је дарована Христом, дозивајући и све остало људство јединству и усиновљењу Божјем у Христу, али над онима који не чују њено позивање не изриче пресуду, знајући заповест свога Спаситеља и Главе: не судити туђем слуги.
Bilo bi dobro da Jaksic i druzina ponekad procitaju djela ljudi koji su bliski Crkvi iako nijesu monasi kao Homjakov ,ne oni su jos uvjek na literaturi Henrija Milera iako godinam odavno nijesu vise za tu literaturu,medjutim drkadzije ostaju drkazije!
Bilo bi lijepo da Amfilohije rusi sekul;arnu drzavu – svedoceci istinu i sireci dogmu“. No on nazalost krupno laze a dogma mu je takodje lazna. Jer, jedno prica drugo radi. Umjesto Isusovih zapovijesti o ljubavi – siri mrznju. Dokaz, podjeljeno Pravoslavlje u CG. Mozete vi negiorati i pljuvati CPC, no ne mozete negirati da je nelegalno i nelegitimno ukinuta (1920), i da SPC sjedi u njenim manastirima i crkvama. To je nepravda. A Bog sve vidi i cuje – pa i nepravdu koju vas omiljeni mitropolit siri.
Послије свих ових богохулних лажи, позиваш се на Бога?!
Утуви за сва времена у ту аутошовинистичку главурду: „Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије“. (из говора предсједника Владе др Лазара Томановића у црногорској Скупштини приликом уздигнућа Књажевине Црне Горе у ранг Краљевине).
Нађи само један назив из прошлих времена за Православну Цркву у Црној Гори, онакав како је проклети распоп и безбожник Мираш и ти називате (ЦПЦ), па си у свему у праву. Не позивај се на профане лажи и фалсификате „историческог бријсета“ Новака Аџића и њему сличних!
A Bog sve vidi i cuje – pa i nepravdu koju vas omiljeni mitropolit siri.
svakome prema djelima svoim Petrosavac,i meni i tebi,pa zsto ne i Amfilohiju
– За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност.
Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире
malo promisli ako ima sa cime
Ko smatra za ozbiljno tu avetinju jaksica.