ИН4С

ИН4С портал

Спутњик покреће акцију: Подигнимо споменик жртвама НАТО агресије 1999.

1 min read
Спутњик покреће акцију да се у Београду подигне спомен-обележје жртвама НАТО агресије да би била урезана сва имена погинулих, киднапованих и несталих током 78 дана бомбардовања СРЈ.

Бомбардовање Србије 1999.

Од НАТО агресије  Савезне републике Југославије прошло је осамнаест година, а невине жртве још нису добиле достојно спомен-обележје. Спутњик покреће акцију да се у Београду подигне спомен-обележје жртвама НАТО агресије да би била урезана сва имена погинулих, киднапованих и несталих током 78 дана бомбардовања СРЈ.

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у коме смо се нашли. То је неопходно због колективног сећања на једно безумно време и на велики злочин којем је била изложена наша земља а то је важно и због будућности, наводи Спутњик.

Акцију Спутњика су до сада подржали:

Академик Матија Бећковић, песник:

У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“

Матија Бећковић: Ако не буде подигнут споменик НАТО жртвама, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било.
Матија Бећковић: Ако не буде подигнут споменик НАТО жртвама, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било.

Академик Душан Ковачевић, писац:

Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“

Драмски писац Душан Ковачевић: Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу.

Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“

Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“

Академик Љубомир Симовић: Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.

 Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“

Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

“ Ја бих волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи који су страдали у НАТО агресији и како се зову. Подржала бих идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“

Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“

Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“

У НАТО агресији која је почела 24. марта 1999. године нешто пре 20 сати, због наводне „хуманитарне катастрофе“ на Косову и Метохији, 19 земаља Алијансе је, без одобрења Савета безбедности УН, напала тадашњу СР Југославију.

Током 78 дана бомбардовања  Србије и Црне Горе страдало је око 2.500 људи, од чега око 500 цивила међу којима 79 деце, а рањено је око 12.500 људи.

Бомбардовање је завршено 10. јуна 1999. усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН, а Војска Југославије се повукла са Косова и Метохије.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

11 thoughts on “Спутњик покреће акцију: Подигнимо споменик жртвама НАТО агресије 1999.

  1. To je bila „samo vazdušna kampanja“, koja „nije imala za cilj civile“…
    Pošto nije sve išlo „načelno“, po PS~e, obećali su nam Decu uposliti, drilovati, dovoljno oštetiti za budući „progres“.
    Razne inkluzije, prava i slobode, programi.
    Dakle, mame i tate, branite i čuvajte svoju ćeliju.
    Niko vam je neće sačuvati do vi sami.
    Sve ide iz kuće.

  2. да сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо

    +„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“

    текст брата нашег Милана Ружића, књижевника…

    …“Бомбе су падале, људи и деца су страдали, а они су се смејали… Нашао бих снаге да опростим незнање, али ови су врло добро знали шта раде. Ви сте се смејали, а нас сте терали да плачемо, кажете за наше добро! Не могу вам ништа опростити све и да желим. Државу сте ми упропастили, браћу и сестре поубијали, остатак водите у понор, а бомбе сте оставили овде..“

    Бомбе су падале, а ви сте се смејали

    НАТО злочин над Србијом већ је дочекао и пунолетство. Они пунолетство поноса овом акцијом, а ми пунолетство мука и живота без наших најмилијих. Не знам где се за ових осамнаест година изгубише онолики поборници за правду? Да нису можда задовољили своје џепове напунивши их, па сад жртве нека броји неко други. Ти људи који су жртвама постали 1999. године, никада неће бити сви побројани, ни оплакани, а многи ни покопани.

    Страдали су многи тих дана, а од патње за њима и од ужаса осталог иза бомби, страдају данас сви остали. У пролеће, када треба све да оцвета и олиста, цветали су и листали само неправда и смрт. И да неко пита у чему је разлика између НАТО бомбардовања Србије и данашњих терористичких акција, шта бисмо могли одговорити? Жртве су жртве и штете су штете без обзира на то на који су начин начињене. Да ли ће ико наћи за сходно да подигне споменик свим НАТО жртвама, али толико висок да се на његов врх посече неки нови авион који би једног дана хтео да сеје смрт било где у свету? Када би тај споменик био направљен онолики колики су били животи тих људи, али страшан као њихове смрти, то би било дело које би надвисило и засенило сва остала, али би бар служило да свету покаже колика је туга српског народа и колико је сваки одузети живот велика неправда!

    Свака од тих жртава била је на земљи, а у небо је послата управо са неба! Колика је само то неправда и колико се, они који су нашли за сходно да суде и пресуђују, играју Бога!

    Лепо рече владика: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом!“ Ако „нечовјештвом“ смрде они који користе топуз, чиме онда смрде трагови оних који користе томахавке, касетне бомбе и невидљиве авионе? Какве су то наказе у питању и колико зла они гаје у себи? Који су то људи који убијају децу? Какви су то мозгови који затиру народе? Колики су то правдољупци који чине само неправду? Колики су хероји у питању када авионима нападају људе? Каква је то демократија која се сеје бомбама? О каквој прекомерној употреби силе причају они који су у свом походу отишли преко сваке мере? Какав то лицемер може причати о заштити људских права одузимајући другима оно основно право – право на живот?! Како то да тим пилотима не задрхти рука када треба да изруче радиоактивни товар на један народ?

    Хвалили су се прецизношћу својих сателита и справа за циљање! Како онда схватити то што је толики број цивила изгубио живот? Ево ја ћу се усудити да кажем како те њихове справе јесу биле прецизне и препрецизне! Интересује ме које је оправдање спремљено за оваква питања? Прсили су се како бране мир започињући рат! И сви су аплаудирали спремајући се да затру наш народ! Нико није нашао за сходно да каже да овде живе људи! Не знам да ли су мислили да је сваки Србин војник, па су због тога бомбардовали редом и сад говоре како нису страдали цивили? Не могу им то опростити колики год православац био.

    Бомбе су падале, људи и деца су страдали, а они су се смејали… Нашао бих снаге да опростим незнање, али ови су врло добро знали шта раде. Ви сте се смејали, а нас сте терали да плачемо, кажете за наше добро! Не могу вам ништа опростити све и да желим. Државу сте ми упропастили, браћу и сестре поубијали, остатак водите у понор, а бомбе сте оставили овде.

    Ви сте криви што свако пролеће дочекам тужан и што у даљини чујем ваш смех и врисак жртава у исто време. И ево, у пролеће, кад цео свет цвета, Србија вене. Сви се смеју, а ми плачемо! Ваша је кривица што нас више нема него што нас има и ко вам то опрости, неће ме убедити да верује у Бога, него у корист и у вас безбожне, крви жељне и над нашим жртвама насмејане!

    Милан Ружић

    …видео предавања Данице Грујичић има испод хиљаду прегледа… и то је, само за себе, дијагноза за другу специјализацију медицине… стидимо се да се заложимо за себе…

    …“Гдје нас мртви, живе, каде,
    Ко нам Браћо душу узе…“

    https://www.youtube.com/watch?v=No8xwzVbeFY

  3. Možda da prvo podignete spomen znamenje Nediću, Ljotiću, Kalabiću, Čiči i ostalim sramnim kolaboracionistima koji onu Srbiju očistiše od jevreja i roma, pas Vam se mesa …

      1. Uh četničiću iz Šumske, zamalo zaboravih…
        Bradonja je bio zadužen za rad na terenu tj za „konačno rješenje“ situacije sa Muslimanima, uz asistenciju i idejno vodstvo hitlerovske Njemačke. Dakle, pridodaj četničiću Muslimane već pomenutim Jevrejima i Romima.
        A o Neretvi možemo kasnije, bašibozuku.

  4. Sramota ieste i to velika da se ni do danas neznaju imena poginulih ,ZASTO?
    Sve drugo se moze i mora rijesiti ali ovo mora biti prvo,ako to nemozemo da uradimo tada nijesmo sposobni za nista.
    Predlazem Gojko tebi da otovris stranicu gdje ce porodice prijaviti imena svojih poginulih u Nato agresij na teritorji tadasnje nase zajednicke drzave Savezne Jugoslavije,kako ce se to uraditi vjerujem da ces naci nacina i da to stoji na portalu da svako moze vidjeti u svakom trenutku.Zalosno je to ali sto da radimo.
    Kada to uradimo tada mozemo razgovarati o svemu drugome ,do tada nista!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *