Соколска жупа Цетиње

Пише: Саша Недељковић 

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије 

Соколство је изузетно ценило значај Петра Петровића Његоша за српски народ Херцеговине, Црне Горе и Приморја. Приликом званичне прославе преноса Његошевих остатака 1925. са Цетиња у гробницу на Ловћену, Соколство није било позвано. Зато је цетињски делегат на главној скупштини жупе Мостар предложио да соколство поново само за себе приреди свечаност. На скупштини жупе одлучено је да се одржи свечана седница у спомен Његоша и да се положи венац на његовом гробу на Ловћену. У договору са старешинством савеза решено је да старешинство жупе заступа код свих свечаности старешинство савеза. У Црну Гору су кренули жупско старешинство на челу са старешином Чедом Милићем, узорна одељења мостарског соколског друштва под вођством старешине Ђорђе Перина, начелника Петра Чолића и начелнице Лиде Хаушкове, са делегатима, који су дошли до Мостара. Путовали су у ноћи од 30. априла на 1. маја возом из Мостара за Херцег Нови, где их је на станици дочекала управа домаћег соколског друштва. Наставили су бродом за Котор, сабирајући делегате соколских друштава из Боке Которске и Приморја. Кад су се приближили Ђеновићу видели су све куће окићене заставама, а грувањем прангија друштво у Ђеновићу исказивало је почаст жупској застави, дару краља и учесницима експедиције. На обали су се нашли са члановима управе друштва и након кратког разговора кренули су даље. Око 11 сати стигли су у Котор. На обали је стајало чланство свих категорија соколског друштва са управом, а музика је свирала народне песме. По њих су дошли старешина цетињског друштва Гавро Милошевић и тајник Н. Латковић. Након кратког одмора ушли су у приправљене аутомобиле и кренули на Цетиње. Успут придружили су им се делегати соколског друштва из Котора, а делегати друштава са територија Црне Горе чекали су на Цетињу.

Соколи су се зауставили у Његушима. Око њих се окупило грађанство, а председник општине Васо Оташевић поздравио их је. Одговорио му је Чедо Милић. Договорили су се са Његушанима да се састану на Воскресеније код капеле на врху Ловћена. На улазу у Цетиње дочекало их је соколско друштво Цетиње са војном музиком. Старешина друштва Гавро Милошевић их је поздравио, а одговорио му је Чедо Милић. Читаво Цетиње је било окићено као у време краљевог доласка. Поворка је кренула на челу са војном музиком. Овацијама није било краја. Из публике се чула примедба о кршном барјактару „Још да су му брци Мандушића Вука“. Прошавши главним улицама соколи су стигли пред градску општину где их је поздравио председник општине Томо Милошевић. Све што је могло да иде изашло је на улицу. Следећег дана ходочасници за Ловћен кренули су у 4 сата. У Ивановим Коритима изашли су из аутомобила и кренули на Ловћен. Стигли су после 9 сати на врх Ловћена (Језерски врх). Његушани су их чекали.

Барјактар је развио жупски барјак и ушао у капелу. За њим је ушао старешина жупе са ловоровим венцем. За старешином су ушли делегати соколских друштава а од домаћих онолико колико је могло да стане у капелу. У име Савеза и Жупе говорио је Чедо Милић, за њим председник његушке општине, па Иво Колбе из Мостара и Михајло Зорић са Цетиња. После полагања венаца присутни су певали „Христос воскресе“. После тога играло се црногорско Оро и певале песме. На Цетиње су се вратили око подне.

У дворани учитељске школе одржана је свечана седница у спомен Његоша. Били су присутни представници државних и војних власти, старешинство жупе Мостар које је заступало и старешинство савеза, делегати соколских друштава жупе, представници просветних и хуманих друштава и цетињско грађанство. Седницу је отворио Чедо Милић преневши поздраве старешинства Соколског савеза. Говорио је о Соколству и успомени Његошевој. После њега говорио је велики жупан. Затим су следили говори другог заменика старешине жупе др. П. Цанкиа и старешине соколског друштва у Подгорици др. Шкеровића посвећени животу и раду Његошевом. Говорио је и Гавро Милошевић, старешина соколског друштва Цетиње.

На бањалучком процесу 1916. Чедо Милић био је осуђен на смрт. На десетогодишњицу смртне пресуде 1926. ходочастио је са својом жупом на Цетиње. Чедо Милић је био бурно поздрављен од свих присутних на седници.

У „Дому Слободе“ одржана је у вече академија узорних одељења соколског друштва Мостар. Пре почетка извођења др. П. Цанки је морао да понови свој говор са свечане академије. Говором је одушевио публику у великој дворани дома. После вежбе била је игранка. Делегати су отпутовали у Подгорицу на окружни слет. На уласку у Подгорицу код Везировог моста поздравио их је др. Шкеровић. Дочек у Подгорици био је сличан дочеку на Цетињу.

Свечана поворка на челу са жупском заставом, заставама културних друштава из Подгорице, затим друштава из Цетиња, Мостара, Подгорице, Даниловграда и Никшића уз многобројно грађанство кренула је главним, а затим споредним улицама Подгорице пред општински дом где их је поздравио председник Н. Шћеповић.(1)

Соколски слет Зетског округа почео је 3.5.1926. у 15 сати. За успех слета био је заслужан окружни начелник Франо Жиц, начелник цетињског друштва. У вече је одржана академија у башћи Официрског дома. Следећег дана соколи су кренули за Даниловград и Никшић. Даниловград је био окићен заставама и зеленилом. Иза ручка вежбала су одељења мостарског друштва, а онда су соколи кренули за Никшић. И ако је падала киша, у Никшићу су сви који су могли да иду дошли на дочек сокола. При доласку пјевачко друштво „Захумље“ певало је „Хеј трубачу“. Биле су заступљене државне и војне власти. Поворка је прошла главним никшићким улицама пред зграду општине, где их је поздравио кмет општине Новаковић. Одговорио му је Чедо Милић, који је доживео бурне овације јер је био стари познаник Никшићана из времена пре уједињења. Академија мостарског друштва одржана је у радничком дому.

Соколи су кренули натраг у Мостар. Пролазећи кроз Грахово посетили су Марка Даковића. Он их је задржао. Пошто је био пазарни дан било је доста света. Соколе је поздравио Марко Даковић и мештанин Андрија Миловић. Друштво Мостар извело је соколске вежбе. Наставили су за Пераст. Са њима су били старешина соколског друштва Цетиње Гавро Милошевић и тајник В. Латковић. Они су им рекли: ми смо вас примили с брода у Котору, па ћемо вас на брод и испратити. Пре уласка у брод мостарско друштво се сврстало, а старешина друштва Ђорђе Перин захвалио се Милошевићу. Милошевић се захвалио Мостарцима што су са својим одличним вежбама одушевили Црногорце. (2)

Основана су нова соколска друштва, а у постојећим радило се удвострученом снагом. (Бар 1926, Пераст 1927, Колашин 1928). Дошло је до ширења соколства у Црној Гори, што је омогућило стварање жупе.

За новосновано друштво Никшић највише је било заинтересованих међу омладином и радницима, док интелигенција није била заинтересована. Рад у друштву лежао је у истрајним напорима начелника Барболића и неколико чланова радника. (3)

Цетињско соколско друштво је на главној скупштини жупе 6. марта 1927. у Дубровнику поднело предлог за формирање жупе. О предлогу за оснивање жупе Његош повела се дужа дебата. Соколска друштва у Херцег Новом, Ђеновићу, Бијелој, Зеленики, Тивту, Котор-Ластви и Будви заговарала су оснивање жупе Његош. О томе су требала да се изјасне сва соколска друштва са територије Зетске Области. У Општинској Вијећници у Херцег Новом 3. марта 1928. делегати свих друштава Зетске Области, донели су одлуку, да предложе жупској скупштини, оснивање „Његошеве“ жупе. На жупској скупштини 4. марта 1928. уважен је предлог. Крајем јуна 1928. црногорска друштва су заједно са друштвима из Боке Которске, основала решењем жупске скупштине своју жупу „Његош“. (4)

Седиште и окружја Жупе Цетиње било је у Подгорици. Окружје је имало 8 друштава и 56 чета. У саставу окружја била су соколска друштва Подгорица, Цетиње, Даниловград, Никшић, Шавник, Улцињ, Будва и Бар. Начелник округа био је Ананије Жарић а начелница Ђорђина Шкеровић.

Соколско друштво у Подгорици је приредило 1936. јавни друштвени час и 5 академија: 4 академије у Подгорици и 1 у Никшићу. Из расадника у Никшићу: 70 јабука, 20 крушака, 70 шљива и 10 трешања. Из расадника у Даниловграду: 55 јабука, 80 крушака, 30 шљива, 30 трешања, 10 вишања и 50 ораха. (5)

Др. Илија Мамузић посетио је Беране и Пљевља крајем октобра 1938. Директор гимназије у Пљевљима Бруно Марчић радио је на ширењу соколства. Мамузић је истакао: „Када смо се вратили у варош, … скренули смо у Соколску читаоницу. У њој је било соколских листова, затим неколико наших информативних дневних листова из Загреба и Београда. Читаоница је била лепо уређена, са низом столова преко којих ће се бацити зелена чоја и столицама добављеним из братске Словеније. А оно што ју је највише красило, то су били читаоци, свакога дана ту, па то што се ту није точио алкохол. А кад је сванула недеља, у читаоници сам запазио скуп сељака, сокола из чета, који су се спустили с околних планина да се обавесте, и да чују на седници и већању речи које теже за народним добром и напретком …“ У Новој Вароши упознао се са протом Јевстатијем Караматијевићем. Он је збињавао школску омладину у интернату кнегиње Зорке, бавио се народним просвећивањем у Народном универзитету и радио на подизању соколског дома. (6)

Напомене :

1. Др. П. Мандић, „Из Соколске жупе Алексе Шантића – Мостар“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 1. септембар 1926., бр. 15-16, стр. 157-160;

2. Др. П. Мандић, „Из Соколске жупе Алексе Шантића – Мостар“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 15. септембар 1926., бр. 17, стр. 175, 176;

3. „Кроника Југословенског соколства“, „Соколски гласник“, У Љубљани, 15. јануара 1927., бр.1, стр. 11;

4. „Жупа Цетиње“, „Соколски гласник“, Љубљана 1. јула 1929, бр.13, год. XI, стр. 11; „Из Соколске жупе Алексе Шантића-Мостар“, „Соколски Гласник“, у Љубљани, 15. априла 1927., бр. 7, стр. 154, 155;

5. „Гласник Соколске жупе Цетиње“, Цетиње, 1. маја 1937., бр. 5, стр. 93, 101, 104, 111;

6. Др. Илија Мамузић, „Три недеље у стобојним пејсажима“, „Братство“, Осијек, 15. новембра 1938., бр. 11, стр. 215, 216;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: