Помен руским добровољцима који су погинули и посљедњим ратовима на Балкану
1 min read
У Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, данас је одслужен помен руским добровољцима који су погинули и посљедњим ратовима на Балкану. Помен је одслужио протојереј Јован Пламенац.
По завршетку службе отац Јован је казао:
„Када су Господа нашег Исуса Христа питали која је Божија заповијест највећа, Он је рекао:
‘Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом’, дакле свим бићем својим.
А потом је додао да је и друга заповијест као прва:
‘Љуби ближњега свога као самога себе’.
Дакле, Бог нас позива на чисту љубав, нелицемјерну, безинтересну, не да га волимо да бисмо нешто добили од њега, него да својом љубављу узвратимо Њему љубав, ону љубав којом Он нас воли, којом нас је створио.
Исто тако, када нам каже да љубимо ближње своје као себе саме, не каже нам да сами себе волимо самосвојно, егоистички, него да сами себе љубимо као онога кога је Бог Свољом љубављу створио.
Ето та љубав, која исходи из двије највеће Божије заповијсте, ове људе којима смо данас одслужили помен довела је на Балкан, на ратиште, и они су ту своје животе положили.
Нијесмо ми и Руси географски близу. Али смо ближњи на начин на који нам је указао и Свети Петар Цетињски, када је говорио о нама и Русима као једнокрвној, једновјерној браћи.
Жртву ових људи, наше браће, која је у ствари она ‘свијећа која на гори, на узвишењу гори’, која се ‘не може сакрити’, нијесу препознали они који данас одлучују о нашим судбинама, црногорски властодршци, који су тој жртви, тој љубави, окренули леђа, и приклонили се мржњи оних од којих су нас штитили ово људи којима смо данас одслужили помен.
И колико је пред Богом велико дијело саможртвене љубави ових људи, који су ради нас пострадали, толико је, на другом, супротном Божијем тасу велико недјело, и у овом и у вјечном животу, црногорских господара наших живота.
Нека њихова саможртвена љубав за ближње буде мјера Божије милости на њима. Амин!“
Жељко Ђуровић, који већ годинама организује помен руским добровољцима, у Краљеву, Београду… ове године у Бару, говорио је о Русима који су кроз историју страдали за братски српски народ:
„Браћо и сестре,
На овај дан 1993. године на узвишењима Заглавак и Столац у Републици Српској одиграла се неравноправна битка са муслиманским побуњеницима чије снаге су вишекратно надмашивале снаге православне војске. Одбијајући напад, погинула су тројица руских добровољаца међу њима и двадесетогодишњи Константин Богословски.
На десетогодишњицу битке Отаџбински савез добровољаца 12. април проглашљава за дан сећања на руске добровољце који дадоше своје животе за слободу братских народа.
У вези с тим даном ми данас овде желимо да изразимо захвалност свим руским добровољцима који су се током последња два века борили у српским земљама, несебично помажући својој српској браћи, дајући оно најдрагоценије – сопствени живот.
Зато у вези са тим желим да вас подсетим на неке битне чињенице:
Прва војна помоћ је пружена Србима, тј. вожду Карађорђу 1807. године, када су руске јединице под командом генерала Исајева заједно са Србима победиле Турке код Штубика и Малајнице.
Највећу помоћ од руске браће добио је српски краљ Милан 1876. године у српско-турском рату за ослобођење југоисточне Србије, уз огромне жртве руских борaца. У том рату је учествовао руски добровољачки корпус од око две и по хиљаде добровољаца на челу са великим српским пријатељем, генералом Михаилом Григорјевичем Черњајевим, кога је српска команда поставила на место главнокомандујућег Моравске армије. Та армија је извојевала велику победу у бици код Шуматовца. У тој као и у биткама код Алексинца и Ђуниса погинуло је око шесто педесет руских бораца. Тамо је 28. августа 1876. године погинуо и познати пуковник Николај Николајевич Рајевски.
Руски добровољци су били и на Солунском фронту на који су у саставу Српске добровољачке дивизије пуковника Стевана Хаџића доспели крећући се кроз Манџурију, Северним морем, Тихим океаном и Средоземним морем. Међу њима је био и млади кадет Сергеј Дмитријевич који је учествовао у свим ратовима и потом постао српски официр при генералштабу.
Руски добровољци су се борили на страни Срба у свим грађанским ратовима који су вођени током распада Југославије. Руски козаци, студенти, сељаци и остала руска православна браћа борили су се и гинули у Славонији, Книнској Крајини, Босни, Херцеговини и на Косову.
На основу свих ових чињеница, можемо закључити следеће;
Током последња два века нема ниједне битке и ниједног рата Србије против завојевача у којима се раме уз раме нису борили Срби и њихова православна браћа – руски добровољци. Зато у знак сећања на то желимо да изразимо захвалност руском народу, поготово свим руским добровољцима. Нека је вечна слава погинулим међу њима!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вјечнаја памјат!
Dajte mi ime/ mjesto pogibije barem jednog (1) ruskog/ marsovskog ‘dobrovoljca’ koji je polozio svoj zivot za Crnogorce i Drzavu Crnu Goru!?
Crnogorci su ti koji su na mig Rusije pokrecali bune u svom komsiluku i ginuli u bojevima sa Turcima dok im je ogromna i bogata Rusija davala finansisku potporu zahtijevajuci nase zivote u zamjenu za svoje novce.
Dakle, ko to od Rusa poginu boreci se za Crnu Goru?
Bravo ti ga, Bato!!!
A ruskoj braći koji su živote poklonili svome srpskom bratu, neka je vječna slava i hvala!
Zaboravili nijesmo!
Za pohvalu.Tako pope.Sluzi svetu liturgiju i ne bavi se politikom.Bog nek podari mir braci pravoslavnoj.
+“Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно“
+“Нека буде што бити не може …“
а мајка је Мајка…
…“може ли бити да мајка над гробом свога сина узноси славу Богу што јој је дао и узео сина. Не може, а било је 21. октобра 1851. када је једна србска мајка, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, гутајући сузе у костима, рекла: „Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка… А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати… Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску… Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види“. А било је и када је друга србска мајка, Ћетна Јововић – после битке на Граховцу и победе над Турцима – повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, и на накнадну вест да јој је у бици погинуо син Лука, рекла – скамењене утробе – кнезу Данилу: „Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи’ова мајка да се весели, онда мож’ и ти!“ И било је када је трећа србска мајка Стана Орман – пошто су јој, за време Омер-пашиног рата, у бици на Ускоцима, преузимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и осамнаестогодишњи Иван – и сама ускочила у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: „Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!“, и погинула са заставом у руци. То је србско распето радовање смрти, борбено радовање и ратовање србских јунакиња срца и црнине, које надилази смрт, од Мајке Југовића до краја света и века“….
јер,
+“ Није питање хоћемо ли да се боримо, него хоћемо ли да постојимо “
то Браћа Руси знају као и ми,
+Людмила Зыкина – На сопках Маньчжурии
https://www.youtube.com/watch?v=msVySQKe-mY
„Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина, од хиљаду вас, ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите! Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите, бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!….
…Када год ми се неко захваљује за учешће у овом рату ја њима увек одговорим на овај начин: не треба да се захваљујете мени, ја сам захвалан вама што сте ми дали прилику да се уз вас борим против већег непријатеља, јер лако је да се бориш кад си јак, али јачина се, колико знам из искуства мога народа, не гледа у бројности твоје војске већ у величини твога срца, и у пркосу.
Ако ниси одустао не можеш да изгубиш, борба је добијена. Никада немојте да се предате!
Ма како да је ситуација безизлазна, предаје нема. Свако на свом месту чиме год да се бавите, ја би вас замолио да за своју земљу дате оно најбоље што има у вама. То је ваша љубав, непопустљивост према непријатељима, љубав према пријатељима, и сачувајте пркос који је особина вашег народа, српског народа. Због тога вас волим, други разлог не постоји. Хвала.“, Алберт Андиев, руски добровољац+
Дан руских добровољаца у Републици Српској је12. април.
Слава Браћи вечна и хвала, мир душама наших покојника+
+„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“
https://www.youtube.com/watch?v=j2NO3HL7Isg