ИН4С

ИН4С портал

Папа „мери“ однос Степинца према српској цркви

1 min read
У Бискупском двору у Пожеги завршен је четврти састанак Мешовите комисије Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве, чији је задатак да заједнички размотри лик кардинала Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, саопштила је СПЦ.

У Бискупском двору у Пожеги завршен је четврти састанак Мешовите комисије Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве, чији је задатак да заједнички размотри лик кардинала Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, саопштила је СПЦ.

Тема састанка, који је одржан 20. и 21. априла, била је „Однос надбискупа Степинца према Српској православној цркви од 1941. до 1945. године“, а на основу закључака Комисије Ватикан би требало да се одлучи да ли да га прогласи свецем.

На састанку је учествовао и у име Свете Столице председавао Бернардо Ардура, који је председник Папског одбора за историјске науке.

У својству представника Хрватске бискупске конференције суделовали су загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп Ратко Перић, пожешки бискуп Антун Шкворчевић, научни саветници са Хрватског института за историју Јуре Кришто и Марио Јареб.

Као представници Српске православне цркве учествовали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић и епископ славонски Јован Ћулибрк.

Амбасадор и стални представник Србије при Унеску Дарко Танасковић је био спречен да узме учешћа у раду.

Као позвани стручни саветници српског православног дела Комисије на састанку су учествовали научна саветница на Институту за новију историју Србије у Београду Радмила Радић, професор на Философском факултету у Београду Љубодраг Димић и виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду Милан Кољанин.

Пети састанак Мешовите комисије биће одржан у Подгорици 7. и 8. јуна на тему „Надбискуп Степинац и комунистички прогон од 1945. до 1960. године“.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

6 thoughts on “Папа „мери“ однос Степинца према српској цркви

  1. Душан Буковић:

    Ми Срби и Степинац

    Ништа не би било непоштеније него да извесни ревизионисти, који живе у великим илузијама у погледу рeхабилитације злогласног Павелићевог хрватског усташког викара и Брозовог кардинала Алојзија Степинца, да га прогласе за свеца.

    У току 1992 и 2001 године појавиле су се у Америци две књиге под насловом “Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus” – „Вера и братство – Историја Колумбусових Витезова“ и “Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree” – „Патриотизам и братство Колумбусових Витезова – Историја четвртог степена“, у којима су објављени подаци да је свемоћни ревизионистички римски католички корпоративни естаблишмент у Америци, стао у одбрану хрватског усташког викара надбискупа Степинца и да се одлучно заложио за његову рехабилитацију (Види: Christopher J. Kauffman, Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus, New York, 1992, стр. 379; Christopher J. Kauffman, Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree, New York, 2001, стр. 124).

    Веома је жалосно констатовати да је и Андрија Артуковић, хрватски усташки министар унутрашњих послова имао заштиту Колумбусових витезова и свемоћног римског католичког корпоративног естаблишмента Сједињених Америчких Држава. Зато се поставља питање, како је било могуће хрватском усташком злочинцу да буде под заштитом Сједињених Америчких Држава?

    Зато није никакво чудо, да је Артуковић био извесно време председник свемоћне идолатриске и окултне римске католичке корпоративне ложе Колумбусових витезова (Knights of Columbus) у Лос Анђелосу у Калифорнији! (Види: Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America, New York, 1977, стр. 170-171).

    Др Стеван Д. Тривунац објавио је у “Србији” од октобра 1980, изузетно значајан чланак под насловом “Ми Срби и Степинац” као одговор Лазару Прокићу илити “Р. Оршаком” како је обичавао да се потписује. Иначе, Лазар Прокић се обртао од комунисте до наци-фашисте. Једно време је радио на комунистичкој пропаганди у Паризу, а касније се удомио у немачком нацистичком Институту анти-коминтерне у Берлину (DEUTSCHES ANTIKOMMUNISTISCHES INSTITUT), затим у нацистичком Обавештајном бироу (PRPAGANDA STAFFEL). Такође, Прокић је радио под немачком окупацијом и за нацистички тз. “научни” институт у Београду (DEUTSCHES WISSENSCHAFLICHES INSTITUT ). Радио је и за лажног маршала Јосипа Броза Тита у време Информбироа, када је стекао и његово поверење. Посебно преко своје супруге и њене родбине, која је са Брозом одржавала партиску везу преко комунистичких партиских ћeлија. Meђутим, када се ситуација са информбировцима смирила, Прокићу је југословенска Удба доделила нову мисију, да ступи у везу са шефом “југословенске” секције на радио станици “Deutsche welle .” Све остало је познато. Прокић није једини Србин који је бранио Павелићевог надбискупа Степинца. Имајући на уму да се књижевник Данко Поповић похвално изражавао о Лазару Прокићу у извесним круговима за време његовог турнеја по северној Америци 1988. године, јер му је редиговао његов текст, који је објављен под насловом „КЊИГА О МИЛУТИНУ“. Прокић је дао коначан облик Поповићеве књиге.

    Такође, имајући у виду да је Степинца бранио Павелићев гост и Брозов емисар у Загребу, партизански нацифашистички колаборатер, доглавник Милован Ђилас (Види: Давор Соха и Слободан Игњатовић, Зашто Ђилас брани Степинца, Политика Експрес, Београд, 5. јул 1989).

    Степинца су бранили расколнички владика Дионисије Миливојевић и поп Андреј Димитријевић и извесни љотићевски колаборатери и публицисти који су се окупљали око минхенске “ИСКРЕ” у Немачкој. Данас га бране владике Трифуновић и Ћулибрк са извесним свештеницима Српске Православне Цркве. (Види: Zagreb trial called by Orthodox bishop attack on religion, The Pittsburgh catholic, 31. October 1946; Српска Борба, Chicago, Illinois, 12. јануар 1974; Милан Грујичић, Једно одвратно писање “ИСКРА” бр. 183 од 15 октобра 1958 године, “Мисионар”, септембар – децембар 1958, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Уверен сам да је мали број Срба у свету који су сачували oвај чланак др Стевана Д. Тривунца, који дословно гласи:

    МИ СРБИ И СТЕПИНАЦ

    Прокламовање усташке НДХ хрватска католичка црква је скоро једнодушно подрзавала. Та нова државна власт је, још првих дана јавно обзнанила да ће јој један од првих задатака бити систематско истребљивање српског живља и Српске православне цркве у Хрватској. И том планском геноциду приступљено је заиста одмах, чим се усташка власт како тако организовала.

    Било је нормално очекивати да ће хрватска католичка црква бар из хришћанских побуда устати у одбрану прокажених Срба православаца. Нажалост, не само да она то није учинила, него је врло брзо ступила у сарадњу са усташким властима, и то баш на том геноцидном плану. Тадашњи њен поглавар, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, примио се за викара усташке бојне, а потом за претседника државног одбора за католичење Срба. Прихватајући ове две истакнуте функције, Степинац је пружио моралну подршку усташком режиму. Та сарадња на врху омогућила је потоње бројно директно конкретно учесће нижег клира у усташком клању Срба, у рушењу и пљачкању српских православних храмова и у његовом претварању у католике. Бројни католички свештеници проповедали су са амвона уништење српских шизматика. Многи од њих су постајали предводници убилачких хорди и управници концентрационих логора. Све је то било познато њиховим старешинама, са надбискупом Степинцем на челу, али никоме од њих није уопште долазило на ум да такво криминално делање забрани или у случају непослушности да виновнике кажњавају или лишавају свештенослужбеничког звања.

    Ова чињења и нечињења хрватске католичке цркве одговорна су за мученичку смрт стотине хиљада Срба у НДХ. И када је пропала ова геноцидна назови држава, ми Срби смо јавно пред целим човечанством оптужили њеног шефа надбискупа Степинца. Нисмо га тужили комунистичком суду, јер нисмо веровали у његову партијско-партизанску правду. Наша оптужба наишла је на пуно разумевање слободног светског јавног мнења, па чак и у многим угледним католичким круговима. Та објективна светска јавнвост забележила је то саучесништво хрватског католичког вођства са геноцидним усташким режимом.

    Годину и више дана касније, комунистички режим у Југославији покренуо је кривични поступак против Степинца због колаборације за време НДХ. Једна од оптужбених тачака инкриминисала је и Степинчево учесће у усташком геноциду над Србима. Ми се у тај процес нисмо мешали, нити смо аплаудирали пресуди којом је Степинац осуђен за недела према Србима.

    Степинац је један део казне издржао у казненом заводу, па је потом био интерниран у једно мање место где је и умро. Његова смрт је инспирисала Хрвате да покрену акцију за његову рехабилитацију. Његова осуда је као мучна хипотека притискивала и хрватски народ и његову католичку цркву. Ако би се постигла његова рехабилитација, онда би унеколико ублажила и његову колективну националну одговорност за геноцид НДХ.

    Ми Срби смо сматрали да се принципијелно Хрватима не може оспоравати право да покрећу питање Степинчеве рехабилитације. Реагирали смо повремено на неистине којима су се служили у тој својој акцији, јер смо сви били једнодушно уверени у кривичну одговорност Степинца и хрватске католичке цркве за геноцид према нама.
    Током времена су хрватски напори да рехабилитују Степинца почели да добоијају неочекивану помоћ некојих Срба појединаца, па чак и једне српске емигрантске организације. Ми смо забележили и разобличили посебним освртима две такве појаве – изјаву професора Стевана К. Павловића (1975) и коментар “Наше речи” (1978). Међутим, ових дана се појавио још један Србин као Степинчев бранилац. “Хрватска ревија” у свом тромесечнику за ожујак 1980. штампала је чланак који јој је послао “један српски интелектуалац – доктор права” под насловом “Ми Срби и Степинац” и са потписом “Р. Орашки”.

    Постоји, међутим, осетна разлика између Орашког и његових простепинчевих српских претходника. Они, непример, нису потпуно ослобађали Степинца сваке одговорности, него су, на основу новопојављеног материјала из ватиканске архиве изводили закључке или да га тај материал “не претставља више ни као јунака а нити као злочинца хрватског национализма, него тек као једног обичног слугу цркве” (Павловић), или да из те документације за сада произлази да ни Ватикан ни кардинал Степинац не могу бити одговорни за усташке злочине, али да су морално одговорни за нечињење ( “Наша реч”). Павловић је додао и опрезну примедбу да “још увек мањкају многи комади у мозаику (доказном).”

    За Орашког, међутим, “случај или афера Степинац” уопште не постоји. Постоји само “легенда о неодговорном идентификовању ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца са државом и партијом др Анте Павелића и њиховим геноцидом у раздобљу 1941-1945. То фатално изједначавање коме је срачунато кумовала комунистичка партија Југославије, а нарочито њен шеф Јосип Броз некритички је прихваћена од необавештених ( или лоше обавештених ) Срба у једно време када су националне емоције биле достигле интезитет белог усијања”. И тако по Оршком Степинац није никакав геноцидни зликовац, него мученик, невина жртва титовско-српског комплота. Он није чак одговоран ни за преверавање Срба у католике (иако је начелно био за њ).

    Прелаз у католичанство су тражили сами Срби, поглавито они који нису могли пребећи у Србију и којима се није ишло у шуму, да би тиме спасли своје животе. Орашки закључује да је Стрепинац заиста био ватрен присталица НДХ али против Павелића. И да је за време усташке владавине водио скоро отворени рат против поглавника због његових злочиначких поступака према Србима, Јеврејима и Циганима. Међутим, таква формула је већ употебљена у јавној хрватској дискусији поводом акције да се Степинац рехабилитује. По замисли некојих учесника то би било могуће ако би се успело да се он одвоји од сарадње са усташким режимом и Павелићем. Овај је на то реагирао 1954. дословно: “криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац”.

    Констатујући да је у међувремену “угледало света читаво море написа, студија и збирки докумената, углавном повољних по кардинала. Орашки огорчено примећује да српска егзилна јавност није престала да и даље ћути поводом случаја Степинца, као да уопште не хаје за та нова архивска открића из спорног времена која некадањег осуђеника преобраћају у живог свеца, а загребачку катедралу у хрватски Опленац ( само далеко посећенији са далеко више пијетета” ). Тако је Орашки потпуно преиначио једначину Срби – Степинац. По њему није кардинал кривац према нама, него смо ми кривци према њему. Криви, што смо га неправедно оптужили за саучесништво у геноцидном злочину ХДХ, криви што тај свој грех према њему ни данас не признајемо, криви што се опиремо његовој рехабилитацији.
    Читајући са неверицом ове кукавне редове “једног српског интелектуалца” којима блати свој намучени српски народ, сетио сам се таквог истог понашања Срба комуниста. И они су као Орашки, оптуживали нас Србе за велико-српску хегемонију, за тлачење осталиг народа и народности у Југославији, правдајући тиме зла која су нам ти исти народи и народности наносили као колаборатери наци-фашизма. По среди је исти мањак основног српског родољубља, исто помрачење српске националне свести, исто служење српским душманима. Са таквим случајевима не поломише се; они се само региструју. Не поставља се ни питање који су мотиве руководили овакве српске отпаднике да изврше ова недела на штету свог народа. Остаје нам само да се побожно поклонимо сенима милионских српских мученика и да их замолимо да се не жалосте због оваквих појединих Срба. То су изузеци, безначајни када се упореде са огромном већином српског народа која неће понашања никад заборавити своје мученичке жртве Орашковог кардинала – свеца. (Види: Стеван Д. Тривунац, Ми Срби и Степинац, „Србија“, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).

    Не само да је Степинац био за Павелића, он је исто тако био и за Броза. Степинац је у току судбоносне прекретнице на Источном фронту 1943. године послао врло важну поруку Ватикану преко Павелићевог и Брозовог фратра-емисара Крунослава Драгановића, која гласи:
    „Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, Клиц Триглава, London, Great Britain, June 1968).

    У фрутлендској “Србији”, објављен је занимљив чланак др Уроша Станковића под насловом „Алојзије Степинац – Солунски добровољац?“, који гласи:

    АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ?

    После смрти Антуна Бауера (7 дец. 1937.) када је Алојзије Степинац постао надбискуп загребачки у српској штампи поздрављен је овај догађај. Подвлачило се да је А. Степинац добровољац Солунски, што не би постао да није био патриота и одан југословенској мисли. Сви су то примали као добар знак, да старешина хрватске римокатоличке хијерархије постане ранији Солунац.

    Једног дана налазио сам се у згради Српске Патријаршије у Београду, где се налазио Црквени суд, у ком сам као адвокат, имао посла. О добровољцу Степинцу се и тамо говорило. Тадањи секретар Црквеног Суда, касније (после рата) епископ у САД, Стеван Ластавица, изнео је мишљење да А. Степинац, није био добровољац у српској војсци на Солунском фронту. Касније држање загребачког надбискупа, нарочито у годинама 1941-45 није оправдало наде које су постојале у вези његове личности. После објављивања његовог Дневника упознала се јавност са мишљењем о Србима овог високог функционера хрватског римокатоличког клира. Оно није нимало повољно за Србе. Природно је, да многи Срби, нису могли довести у хармонију оваквог Алојзија Степинца, који из дна душе мрзи Србе, са Алојзијем Степинцем, добровољцем са Солунског фронта. Да ли је могуће да се особа која је у Србији гледала Пијемонт свих јужних Словена могла толико изменити и окренути за 180 степени и од одушевљеног пријатеља постати смртни непријатељ. Мислим, да тако могу окарактерисати надбискупово одобравање геноцидног убијања голоруких, ненаоружаних Срба. Одговор на ово питање читалац ће наћи у ниже изнетом чињеничном стању, изнетом у хрватској штампи.

    Чињенично стање: Према Вилхелму Кајлбаху, професору богословског факултета у Загребу, Степинац се налазио као ратни заробљеник код Италијана. Они су га пустили из ратног заробљеништва 6 децембра 1918, да би отишао у Солун и кроз Јужну Србију дошао у Загреб. Пре његовог одласка за Солун, закључено је примирје између држава Антанте и Аустро-Угарске ( 3 нов. ). Већ 11 новембра престала су сва непријатељства у Првом светском рату и Алојзије Степинац није могао активно учествовати као добровољац, у било каквим ратним операцијама. То је важно да се зна. Да ли се он сматра добровољцем, јер се морао раније пријавити за добовољце, а да ли је тиме прекршио заклетву коју је положио у ‘царској и краљевској аустроугарској војсци’ од споредног је значаја. Исто тако није потребно дискутовати, да ли је таква пријава била искрена или неискрена.

    Сваки војник има право да употреби сва средства да се ослободи непријатељског ропства и дође кући. Такав поступак не би се могао осуђивати. Али, све то приказује надбискупа Степинца у другом светлу. Можда, као хрватског патриоту, који није имао никакве љубави према Србима ( у овоме се није мењао ), нити оданости према југословенској идеји. Да је раније успео да дође у Хрватску, може се претпоставити, да би продужио да се бори у аустроугарској војсци. Јасно је, да нема места оном мишљењу које се укоренило код Срба, – о југословенском патриотизму Алојзија Степинца. Или, ако не љубави, а оно бар поштовања Срба као бораца, уз доприношење великог броја жртава за ослобођење и уједињење јужних Словена, у које се убрајају и Хрвати.

    Да је Степинац био Солунски добровољац у оном смислу као што то замишљају Срби, он не би постао загребачки надбискуп, јер Римска курија се за све време Првог светског рата свим силама борила за очување у целости Аустро-Угарске монархије, уз неприкривену мржњу према Србима, које Ватикан сматра полуцивилизованим. Југославија, какву предлажу Француска и Енглеска, изгледа Светој Столици као нека теско остварљива утопија која може, бар за неко време, значити доминацију полуцивилизоване и православне Србије над напреднијим католичким земљама. С друге стране, ‘Југославија је могла да доведе до тријумфа револуционарног покрета постигнутог уз помоћ француског и италијанског антиклерикализма’. (Изјава кардинала Гаспарија).

    Исправно је било тврђење за које сам први пут сазнао у Српској Патријаршији у Београду. Да ли је Степинац био формално добровољац тј. послужио се пријавом у добровољце ради ослобођења ратног заробљеништва у Италији и доласка у своју отаџбину, није од важности за тему коју расправљамо. Питање, да ли је прекршио заклетву односно ‘присегу’ може имати неког значаја само за Хрвате чији је био надбискуп, а од 1953 и кардинал.
    Поред многих других историјских чињеница, и случај надбискупа Степинца показује колико су Срби – по ширини своје велике Словенске Правослвне душе и по српском карактеру чојства и јунаштва – излазили вазда са добрим у сусрет Хрватима, а колико су им Хрвати враћали злом за свако учињено добро – по мери свог неуобличеног карактера и развраћене душе, затроване мржњом према Словенству и Православљу – са којом их Ватикан кљука стотинама дугих година ( Види: Др Урош Станковић, Алојзије Степинац – Солунски добровољац? Србија, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).

    Извесни енглески историчари издали су шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број српских жртава али не и јеврејских. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у Независној држави Хрватској, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донени су свега шест редова ( с. 279). Ево што кажу Енглези о том зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, и извесних родољуба у НДХ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића:

    „Павелић је, с прећутним одобравањем и безусловно уз активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 5О,000 Јевреја између 50,000 и 100,00 СРБА…“

    Данас је познато да је хрватски поглавник Анте Павелић био британски шпијун од 1926. године, што је између осталих посебно истакла проф. др Смиља Аврамов на једном предавању у Београду о књизи Карлхајнца Дешнера… (Види: http://nacionalnasvets.org.yu… ). Шта се онда чудимо, што о јасеновачкој трагедији и данас ћуте дипломатски представници западно-европских и америчких империјалиста, које оличава реакционарни и субверзивни естаблишмет тријалиста: идолатриске и окултне организације чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара-интермаријумаца, извесних бундиста и магиста – кабалиста. Они су једноставно подржавали и потстицали геноцид над Србима у ХХ столећу.
    На плану заједничког интереса са извесним Хрватима, Бошњацима и Албанцима нашли су се и извесни Јевреји, који су ангажовали извесне јеврејске организације и америчку фирму Рудер Фин да заступа независну државу Хрватску, Босну и Косово у ратовима против србског народа, које су изазвали западно-европски и амерички тријалисти крајем ХХ столећа на просторима бивше Југославије.

    Имајући у виду да је Алија Коњхоџић објавио два чланка у „Братству“ од 1977 и 1978 године у вези извесних хрватских Јевреја, који су се залагали за стварање независне државе Хрватске: први под насловом „Загребачки Јевреји за слободну Хрватску“ и други „Загребачки Јевреји и хрватски сепаратизам“, који гласе…

    ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ ЗА СЛОБОДНУ ХРВАТСКУ

    Србија се никад није могла жалити на своје Јевреје за време од пре првог светског рата. Београд је увек од два посланика, колико их је бирао, имао једног Јеврејина, иако њих није било у Београду више од 10 одсто. Пре првог светског рата био је посланик Бенцион Були, а после тога рата био је Шемаја Демајо. Један од судија Касационог суда био је Јеврејин. Чак је било Јевреја међу ђенералима.

    У Србији су се наши српски Јевреји називали Србима Мојсијеве вере и у нашим ослободилачким ратовима показали су се великим јунацима, од којих су многи положили своје животе за наше национално уједињење.

    Кад је створена Југославија, Јевреји из тзв. пречанских крајева, који су већим делом пре рата били задојени мађарштином и аустријанштином, нису примили лако и лепо нову државу. Још у почетку, у најтежим приликама њеног стварања, они су чинили све да се богате, нису презали ни од каквог шверца, а нарочито од шверца круна из Мађарске кад је била замена новчаница четири круне за један динар, који је био ал пари са швајцарским франком а круна није вредела готово ништа. Они су тада нанели тим шверцом највеће штете новој држави.

    Сад се нашло неколико потомака тих загребачких Јевреја, који су се састали недавно у једном њујоршком хотелу и образовали „Јеврејски комитет за слободну Хрватску“. Жена познатог превртача „професора“ Богдана Радице, сазвала је ту јеврејску конференцију и довела једног загребачког Јеврејина, по имену Шварца, да он на тој конференцији говори. Нина Радица и сама је Јеврејка. Ћерка је италијанског писца Гуљелима Ферара, политичког емигранта у Швајцарској, који је побегао од Мусолинија и није имао од чега да живи. Југословенска га је влада обимно помагала и њега и његовог зета Радицу.

    Наш народ лепо каже: „нахрани га да те уједе“. (Види: Загребачки Јевреји за слободну Хрватску, “Братство-Fraternity” бр. 268, октобар 1977, Тоronto, Ont., Canada).

    ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ И ХРВАТСКИ СЕПАРАТИЗАМ

    Ми смо недавно у овој рубрици писали о једном састанку загребачких Јевреја у Њуjорку са усташким Хрватима, чији је циљ био да помогну стварање нове НДХ.

    Међу тим Јеврејима била је и гђа Богдана Радице, познатог политичког превртача, а главну је реч водио неки др Младен Шварц, недавно избегли загребачки Јеврејин.

    Међутим, пријатно нам је сада да објавимо да су два угледна загребачка Јеврејина, Миле Вајс и Сал Мусафија, у њујоршком јеврејском листу Џујиш Прес, демантовала овога др Шварца и истакли да није тачно да Јевреји из Хрватске подржавају стварање „слободне Хрватске“. Потписници ове изјаве врло добро се сећају те „државе“ у којој је „најдивљији и најсрамнији геноцид…уништио животе 85 одсто јеврејског становништва у Југославији.“ (Види: Загребачки Јевреји и хрватски сепаратизам, “Братство-Fraternity”, јун-јул 1978, бр. 276-277, Toronto, Ont., Canada).

    У Лондонском издању Тошићеве издавачке куће „Наше дело“ и његовог билтена „Наше речи“ око којих су се окупљали извесни интернационалисти, ђиласовци, филокомунисти, фашисти, масони и шпијуни енглеског интелиџенс сервиса и америчке ЦИА, штампана је књига др Богољуба Кочовића „ Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985. Кочовић је у књизи свесно извртао историске чињенице када су у питању наше српске жртве. Његова гебелсовско-ревизионистичка књига се ни по чему не разликује од извесних гебелсовских –ревизионистичких и расистичких књига, које су публиковане на енглеском, француском и немачком језику у Европи и Америци, у којима су извесни гебелсовци оспоравали геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 250.000 до 300.000 хиљада! (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981).

    Имајући на уму да је наша Света Српска Православна Црква званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног, окупираног, потлаченог и пониженог српског народа у Другом светском рату и о томе нема дискусије.

    Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:

    „Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).

    У Американском Србобрану од 1985. године објављен је чланак М. Васића под насловом „Зашто се истрчавати“. Њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Чланак сам припремио у целости, који гласи…

    ЗАШТО СЕ ИСТРЧАВАТИ?

    Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ књиге под горњим насловом, коју је издала библиотеа „Наше дело“, из Лондона. Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.

    Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.

    Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог светског рата износи 1.014.ооо, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим. Познато је да званични број жртава најогорценије побијају др Туђман и неки други Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности подржава др Туђмана.

    Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи “Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum 1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000 жртава, /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може сакрити“/.
    Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нашој земљи. Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.

    Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме рату. Он је је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи, као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска православна црква, на основу књига крштених и умрлих.

    У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је недавно одлучио да убрза свој рад./ „Политика“, Београд, 21/6/85.

    Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровић, председника Хрватског народног вијећа, који не носи Србе у свом срцу.

    Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису (Види: М. Васић, Зашто се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA).

  2. Дневници хрватског кардинала Алојзија Степинца до данас нису објављени, нити су доступни научној и широј јавности. У јавност су процурели само неки изводи који довољно говоре о томе шта је тај кардинал и из најмрачнијег доба хрватске историје мислио о Србима.

    Мешовита римокатоличко–православна комисија која би требало да расветли улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата, на основу чијих налаза ће Ватикан одлучити о Степинчевом проглашењу за свеца, завршила је своје четврто заседање у петак у Славонској Пожеги и наставиће га у Подгорици.

    Комисија сачињена од српских и хрватских историчара и црквених отаца требало би да улогу хрватског кардинала у Другом светском рату оцењује на основу историјских извора.

    Оно што није познато јесте поседује ли комисија и Степинчеве дневнике за које се верује да се чувају у Београду. Још 2003. године пронела се вест да је тадашња хрватска министарка правосуђа Ингрид Античевић Мариновић свом српском колеги Владану Батићу укидање виза за грађане Србије условила враћањем Степинчевих дневника из Београда у Загреб.

    Како су тада пренели београдски медији, и сам министар Батић био је изненађен тим условом, јер до тада нико није знао да се Степинчеви дневници налазе у Београду.

    Директор београдског Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина каже да у Архиву Србије постоји посебно одељење — архив БИА (некадашња УДБА, ДБ, Државна безбедност), у којем се чувају не само Степинчеви дневници, него и филм снимљен у лето 1942. године, под називом „Кризмање дјеце са Козаре“, које врши Алојзије Степинац, а кумује Анте Павелић.

    „Алојзије Степинац оставио је пет свезака дневника, свака страница тога дневника је фотографисана и умножена у десет примерака, једна копија је стигла у Савезни, а једна у Републички МУП. Наследник тих служби — БИА — има два примерка тих дневника“, тврди Мишина.

    Загребачки филозоф, Србин Светозар Ливада рекао је у једном интервјуу да је један од ретких који је читао Степинчев дневник.

    „Ја сам jедан од ретких коjи jе прочитао Степинчев дневник, коjи, узгред, никада ниjе штампан, нити ће икада бити обjављен. Зато што jе Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада таj дневник неће бити обjављен, jер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату коjи jе страдао због своjих хришћанских уверења и жртвовања за веру“, рекао је Ливада том приликом.

    „Чувена jе његова изjава о Србима: ’Када би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу и jуха би се раздвоjила‘ или ’Што се тиче православља, ту нема човека, нема истине, нема морала‘“, навео је Ливада.

    Изводи из Степинчевог дневника свега су два пута објављени у штампи социјалистичке Југославије. Први пут су објављени у „Економској политици“ почетком педесетих година прошлог века, а други пут их је објавио хрватски историчар Љубо Бобан 1989. године у загребачком недељнику „Данас“.

    Ове изводе користио је и српски књижевник Радомир Смиљанић у свом роману „Таргет пост скриптум“.

    Степинац у истом периоду у дневнику изражава огорчење догађајима од 27. марта, јер је Хитлер остао необезбеђеног бока пред напад на СССР:

    „…али из цијелог овог чина, тј. државног удара, опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета која се никада неће ујединити док је једнога од њих на животу.“

    Други цитати из Степинчевог дневника из истог периода гласе:

    „Ни у мору мјере, ни у Влаха (Србина) вјере. Тако лијепо каже наш хрватски народ.“

    „Дух бизантизма и славенофилства је нешто грозно.“

    „Да је само свемогући и свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је непојмљиво да се уговори и обавезе кидају без икаквога скрупула.“

    „Graеce fides, nula fides (грчка (православна) вера, никаква вера). Чврсто вјерује у то наш хрватски народ.“

    Степинац је ове речи, како Смиљанић каже, записао у четвртој књизи свог дневника на 172. и 173. страни.

    Алојзије Степинац је проглашен блаженим, а Римокатоличка црква је покренула процедуру његове канонизације, чему се Српска православна црква жестоко противи, јер га сматра одговорним за злочине који су почињени над мањинским народима у Хрватској за време НДХ и Анте Павелића.

    Због супротстављених ставова двеју цркава о лику и делу Степинца, папа Фрања је иницирао формирање Мешовите комисије од представника СПЦ и Римокатоличке цркве у Хрватској, која има задатак да укрсти историјске аргументе и расветли улогу и одговорност Степинца за злочине НДХ током Другог светског рата.

    Папа Фрања је тиме практично зауставио процес канонизације Степинца, док Комисија не оконча дијалог.

    rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

  3. Daj BOZE da ovu Sotonu proglase ,,svecem,, i da onda prekinemo odnose sa Sotonskim Vatikanom, ovako ima Papa da nam dodje pod izgovorom ,,ovaj Papa nije priznao Stepinca za sveca,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *