Цивилизацијски суноврат грађанског Цетиња

Пише: Јован Маркуш 

Анализа стања 2002.године:

На почетку двадесет првог вијека није тешко уочити да је умјесто напредка општина Цетиње доживјела грађански суноврат.
Тешко да се још негдје може наћи Општина на чијој територији се могу наћи четири бивше престонице државе у оваквом стању. До Жабљака Црнојевића престоноце Зете која се урушава може се доћи само пливајући, до Соко града који је потпуно срушен не може се ни доћи, а до Ободског града може се стићи само теренским возилом. 

Садашње стање формалне црногорске престонице Цетиња упозорава да би је могла задесити иста судбина.

Цетиње је настало као последња нада српског народа из Зетске државе да му се име и сјеме не затру. Оно није настало због повољних животних услова већ из крајње нужде и није тешко уочити да ово карстно подручје са свега 4% обрадиве земље (што је 3,5 пута мање од просјека Црне Горе) не може ни данас пружити граду подршку. Саздање Цетиња 1482. на мјесту Ловћенски долац представља у ствари почетак стварања државе Црне Горе и недопустиво је нијемо посматрати свеукупно разарање града. Својевремено је 1986. године Међународни консултативни одбор УНЕСКО-а предложио Цетиње за упис у регистар свјетске културне баштине под својом заштитом. Данашњи однос власти довољно говори о историјској свијести и способности да се сачувају државни симболи Зете и Црне Горе. Очигледно је да постоји већа жеља за тумарањем по политичким маглама него жеља да се ревитализује оно што би педстављало понос сваке цивилизоване државе која држи до себе.

Кратка анализа успона и пада:  

Почетак двадесетог вијека довео је до коначног урбанистичког формирања Цетиња као града са свим елементима грађанског живота. Као урбано насеље оно иде узлазном путањом у Књажевини Црној Гори и у Краљевини Црној Гори, као и у Краљевини Југославији. Током првог и другог свјетског рата, као престоница Црне Горе и главни град Зетске Бановине ,на сву срећу није доживјело разарање урбаних градских функција и значајнијих културно-историјских објеката.

Цивилизацијски суноврат града Цетиња почиње послије другог свјетског рата пресељењем (боље рећи отимачином) државних и културних функција које су условиле развој грађанског Цетиња по узору на своје, природно, европско окружење. Истина кратак период привредног успона од седамдесетих до половине осамдесетих година, као и обнове културно-историјских и инфраструктурних објеката од осамдесетих до деведесетих година сад већ прошлога вијека нажалост није искоришћен као предност, за вријеме које ће доћи послије глобалног слома комунистичке идеологије. Суноврат у економској и духовној сфери доживљава кулминацију у последњој декади двадесетог вијека и настао је као логична последица пројекта који je комунизам замијенио неокомунизмом, што је у супротности са цивилизацијским токовима у земљама које су благовремено направиле историјски заокрет. 

Послије другог свјетског рата на Цетињу су престале са радом или су пресељене следеће институције и установе : 
– Богословија ,,Св Петар Цетињски,, престаје са радом 1944. године услед политике милитантне атеизације коју спроводи нова власт
– 1946. године се доноси одлука о пресељењу главног града у Титоград
– 1946. године се доноси одлука о пресељењу Врховног суда у Титоград
– 1950. године се Републичка Влада са министарствима пресељава у Титоград
– 1961. године се завршава пресељење државних органа одласком Окружног суда за Титоград
– Виша ликовна школа пресељена је 1948. године у Херцег Нови
– Средња музичка школа пресељена је 1951. године у Котор
-Прво филмско предузеће ,,Ловћен филм,, пресељено је 1952. године у Херцег Нови
– Историјски институт премјештен је 1958. године у Титоград
-Виша педагошка школа премјештена је 1963. године у Никшић
-Републички ансамбл народних игара и пјесама Црне Горе ,,Оро,, расформиран је 1954. рјешењем Извршног вијећа Црне Горе
– Научно друштво Црне Горе (будућа Академија наука) расформирано је 1956. године уредбом Извршног вијећа Црне Горе
– Републички лист ,,Побједа,, пресељен је 1954. године у Титоград
– Часопис ,, Омладински покрет,, пресељен је 1953. године у Титоград
– Часопис ,, Сусрети,, пресељен је 1957. године у Титоград
-Часопис ,, Стварање ,, пресељен је 1963. године у Титоград
– Удружење ликовних умјетника Црне Горе пресељено је 1958. године у Титоград
-Удружење књижевника Црне Горе пресељено је 1958. године у Титоград
– Црногорско народно позориште пресељено је 1955. године у Титоград
-Мјесно цетињско позориште радило као професионална установа до 1958. када га републичка влада лиcава овог статуса
– 1949. године радио станица пресељена у Титоград
-Упоредо са пресељењем Владе и министарстава пресељене су и све пратеће државне установе: Банке, Дирекција ПТТ, итд.

Републичка власт је планирала пресељење и Државног архива Црне Горе, Централне библиотеке Црне Горе као и дијела Народног музеја у Титоград, али се због јавног супростављања угледних културних и јавних дјелатника одустало.

Од отимачине нијесу поштеђени били ни музејски експонати тако да је у послератном периоду према постојећим евиденцијама нестало 599 експоната. Оваквих отуђења било би и више да се томе нијесу бунили поједини савјесни управници музеја.

По наређењу руководилаца појединих државних надлештава у току 1948. и 1949. године спаљена је огромна архивска грађа Зетске Бановине, Архива Цетињске општине, Архива Црногорске банке, Архива и библиотека државне штампарије на Цетињу, Архива Великог суда са књигама старих сетенција и комплетна Архива Цетињске гимназије од њеног оснивања 1880. до 1945. године.

У ратним и послијератним страдањима побијено је 117 свештеника Митрополије црногорско-приморске. Послијератна власт је без суђења убила Митрополита Јоаникија Липовца 1945. године, а његовог наследника Др. Арсенија Бравдаревића 1954. године осудила на једанаест година робије. Оваквим безумљем Митрополија је практично остала без свештенства са неколико прогоњених свештеника који ни физички нијесу могли наставити духовну мисију у Црној Гори.

Круну ове бездушне духовне девастације, вандализма и безумља свакако представља рушење Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, чиме је завршен пројекат милитантне атеизације и уништавање грађанског Цетиња. У периоду послије 1990. године Цетиње доживљава и економски суноврат о коме најбоље говоре следеће чињенице: 
– Аутотранспортно предузеће ,,Бојана,, више не постоји
– Аутопревозно предузеће ,,Тара,, више не постоји
– Индустрија модне куће ,,Кошута,, више не постоји
– Предузеће за путеве ,,Ловћен пут,, више не постоји
– Трговинско предузеће ,,Тргопромет,, више не постоји
– Трговинско-производно предузеће ,,Монтена,, више не постоји
– Веледрогерија ,,Санитас,, више не постоји
– Производни погон ,,Галенике,, је пресељен у Подгорицу
– Рудници ,,Боксита,, не раде
– Електроиндустрија ,, Обод,, више не постоји
– Цетињска банка, више не постоји
– Хотелско предузеће ,, Гранд ,, ради повремено и нерентабилно

У овом периоду само су два друштвена објекта подигнута и то осам станова за МУП и станица полиције.

Општина која средином осамдесетих није имала проблема незапослености , која је припадала индустријски развијеном подручју са преко 5000 запослених на 23 000 становника, данас је економски мртва. Поред ових проблема треба имати у виду да је Општина Цетиње суочена са демографским старењем и губитком становништвa(20% za 15.г)

Озбиљан праг развоја представља систем водоснадбијевања, као и евакуација отпадних вода и саобраћајна изолованост.
У периоду послије 1990. године Цетиње је суочено и са сталним одливом кадрова свих профила, што објективно значајно утиче на било какво осмишљавање будућности Цетиња.

Није тешко извести закључак да су периоди почетка комунизма (послије 1945.) и неокомунизма (послије 1990. у много чему слични по резултатима на општем плану, а последице по општину Цетиње су катастрофалне. У сфери духовности и етичких начела стање је данaс много теже него послије другог светског рата.

Такође, чињенице показују да је Цетиње док се држало припадности свом бићу и стремљењима ка заједничком животу напредовало, било у Књажевини и Краљевини Црној Гори или у Краљевини Југославији. Када му је силом власти отет аутентични грађански лик оно је реално морало упасти у позицију сцене за идеолошке експерименте и умјесто очекиваног успона доживјети цивилизацијски пад.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: