Раичевић: Генерација која буде спремна да се бори за слободу – и имаће је (ВИДЕО)
1 min read
На протестном скупу Демократског фронта који је одржан у петак, 28. априла на Цетињу, са говорнице се грађанима обратио и Предсједник Уније за неутралност Гојко Раичевић. Подсјетимо да је скуп „За референдум“ организован како би у потпуности делегитимисао покушај дијела црногорских посланика да, противно већинској вољи грађана Црне Горе, донесу антинародну одлуку о уласку Црне Горе у НАТО пакт.
Раичевић је истакао да знамо да Мурино и достојанствена скупштина народних представника није вашариште, као што је то недавно казао „криминалац, шеф Мојковачког клана и премијер Душко Марковић“, као што знамо да је ово мјесто гдје су „премијер и његов шеф и мали људи без имена и презимена заиста, не вашариште већ јефтино пазариште – додуше са скупом робом, гдје они беспрезимени тргују са нашим образом али и са судбином наше и њихове дјеце“.
„Испоставља се да баш данас на петак, који је пазарни дан на Цетињу, када људи из околних села на цетињску пијацу доносе своје домаће производе, они су изложили образ Црне Горе данас на продају. Заборављају да се макар некад овдје знало да се образ не продаје“, нагласио је он.
Остатак Раичевићевог говора преносимо у цјелости.
„И варамо се ако мислимо да смо додирнули дно! Сотона са којом се боримо није нас побиједила ни након свега што су нам урадили, све док не посједну Цркву. А тада, као и сада, Господ ће затворити очи, јер не види нашу искрену вољу да живимо слободни, а Јуда ће се извући са тридесет сребрњака.
Генерација која буде спремна да се бори без компромиса за своју слободу – слободу ће и имати. Ова генерација, преморена сталним преварама и поразима, очигледно је одлучила да прихвати ропство као начин живљења. Очигледно да је изумро ген који је постојао у нашем народу и по којем је био познат. Ген који је подигао 13-јулски устанак као одговор на једну другу срамну издају негдје је заметнут, иако вјерујем да је ту негдје међу нама, тражи себи сличне.
Анексија изгледа да је неизбјежна. Моћан је окупатор који нам пријети, моћна је и бројна црногорска колаборационистичка оружана сила, моћни су и њихови криминалци. Лично сам се у све то увјерио, 1999-е, 2004, 2015, имао сусрет са свима њима, и увјерио сам се да су кукавице.
Кукавица те бомбардује са десет хиљада метара висине, кукавица те удара ненаоружаног, изненада, сакривен иза маске у униформи полицајца, свакако наоружан, кукавице су криминалци који крену и застану кад не виде страх. Највеће су ипак оне кукавице које сједе данас у згради испред нас и који нам шаљу пријетеће поруке. Пријете они, не само нама – пријете и Русији, пријете и Лаврову, Шојгуу, па и Путину, ваљда мислећи може им бити НАТО је са њима.
Њихове пријетње су опасне али узалудне. Не примају се. Ако би нас бринуле њихове пријетње и њихова бројност, онда би сједјели кућама, као што сједе неке наше сестре, нећу рећи наша браћа.
Ипак вјерујем да нас воде ријечи кнеза Лазара пред Бој на Косову који рече: ‘Ја не одлучујем да ли ћу у бој на основу тога колика ми сила пријети, већ колику светињу браним.’
Ако је тако, онда знамо шта да радимо са окупатором. Ко хоће са нама без страха и калкулација, добродошао је.
Поред свих који су се уротили против нас – НАТО, домаћи издајници, наша спутаност и неодлучност – ја данас на Цетињу, не могу да изговорим друге ријечи до оне Његошеве.
„Нека буде што бити не може!
Нека буде борба непрестана!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
http://srbin.info/2014/01/13/ruski-dokumentarni-film-propast-vizantije-video-prevod/
НАША ЕЛЕГИЈА
Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе,
у небо диже наш
презрив осмех робља.
Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.
Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.
Милош Црљански
…“на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.
Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.
Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.
Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части…“
Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији,
нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им
се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.
Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!
Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти
исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име
места: Мартонош!
На реци Ингул, наћи ће: Панчево!
Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!
Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а затим ове завеје снег. Али
ће, на пролеће, Дњепар опет кренути, и ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према
мору, уз песму и игру живих.
Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке,
које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви
ће се народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај национ селио? Ко би
могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији,
Америци, Африци?
Несхватљиво је то људском уму.
Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и толики њихови
сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага,
свему томе, сем та два-три имена.
Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема!
+Милош Црњански, чита завршетак Друге књиге Сеоба
https://www.youtube.com/watch?v=oVkuRHi1MRI
Nije gen izumro.
svaka čast Gojko tvoja borba i hrabrost je za poštovanje.
+“Богу је све Данас“
„Није све пропало кад пропало све је…твоје је да корачаш… „, речима Нога, да се опомињемо.
„гласови мртвих нису мртви гласови…“
+“Бог ће помоћи, ако буде имао коме“, говорио је блаженопочивши патријарх Павле
НАША ЕЛЕГИЈА
Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе,
у небо диже наш
презрив осмех робља.
Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.
Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.
Милош Црњански
…“на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.
Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.
Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.
Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части…“
Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији,
нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им
се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.
Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!
Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти
исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име
места: Мартонош!
На реци Ингул, наћи ће: Панчево!
Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!
Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а затим ове завеје снег. Али
ће, на пролеће, Дњепар опет кренути, и ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према
мору, уз песму и игру живих.
Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке,
које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви
ће се народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај национ селио? Ко би
могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији,
Америци, Африци?
Несхватљиво је то људском уму.
Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и толики њихови
сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага,
свему томе, сем та два-три имена.
Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема!
+Милош Црњански, чита завршетак Друге књиге Сеоба
https://www.youtube.com/watch?v=oVkuRHi1MRI
Мним, прије планина него улица, како ствари стоје, и како ће стајати.
A fino je na planinu otići , zdravo i ljekovito , evo ja ojdoh malo na selo ali se noćas disati ne može koliko su guma uždili .
Neka su sa srećom , cuva se tradicija slobodarska , drugovi neka vam je sa srećom 1 maj praznik rada !
Ziva istina…
I taj gen da proradi da mladi vide da se treba boriti, na bilo koji nacin pruzati otpor…
I na kraju ulica je neizbjezna…!!!
… Gladni vuci po planini viju, a katuni svoju tugu kriju!
Gore, u najljepšu Planinu, ničeg nema osim slobode!!!
Nema.
SMRTI NAMA NEMA!!!
SRBI SMO MI IZ SRPSKE CRNE GORE, CRNOGORCI!
„И варамо се ако мислимо да смо додирнули дно! Сотона са којом се боримо није нас побиједила ни након свега што су нам урадили, све док не посједну Цркву. А тада, као и сада, Господ ће затворити очи, јер не види нашу искрену вољу да живимо слободни, а Јуда ће се извући са тридесет сребрњака“
Мудро збориш Раичевићу Гојко.
Црногорци ће на крају да продају и црквено.
А што не би кад су продали и мајке и шћери.
Ал’ не може се никуђ од ових с планине,наших а њихових,хебем ли га.
Срби,свога посла!
Осјећај Слободе је привилегија просвијетљене мањине. Потреба за слободом је пасивна жеља већине. Тирани то дебело користе и злоупотребљавају.
Од постанка света је вреде исте ствари. Дете се носи девет месеци. Носи га Мајка.
За све се плаћа цена, питање је само коју цену смо спремни да платимо.
У Херцеговини, брате, има она „није школа кењац“, а блаженопочивши владика Николај нам је растумачио да
…“образован је онај ко има образа. Мала знања добијају се учењем. Велика знања добијају се вером и поштењем…“+
+“Слобода је тешка а ропство лако“