Крик атеистичких реформатора и – стигматизација Митрополије!

Пропагандистичка радна акција у Црној Гори, коју ових дана гледамо, с поруком да објекти Митрополије црногорско приморске хитно постану власништво државе, није нова. И сада, као и претходних година она има облик хистерије, али и недостатак знања, памети и логике.

Дакако, дотичним пропагандистима, углавном атеистичке провинијенције или „посебног гледишта на хришћанство“, уопште нису интересантни православни вјерски објекти као мјесто молитве, јер никад нису вољели Цркву и вјернике – нити ће их икад вољети.

Прије ће бити да се та јавна иступања пласирају да насоле и нагаде Митрополији црногорско приморској и православним вјерницима, јер цркве и вјернике они виде као опасност својим политичким илузијама и шовинистичким пројекцијама.

Његош, Рајко Церовић и Кончита Вурст

Обавезу да последњих пар недјеља јавност засипају својом примитивном нетрпељивошћу према Митрополији преузели су на себе поједини опскурни чудаци. Први се јавио невладин активиста Лав Лајовић, који себе сматра некаквим „координатором Хришћанског покрета“, мада нико не зна шта то он „координира“?!

Рецимо, једном је, у полемици, „хришћански координатор“ Лав „открио јавности“ да Свети Петар Цетињски није светац. То је објаснио овако: „Не мислим да је Петар Први светац – због крвавих и бруталних ратова која је је водио… Нити га је ко због тога прогласио свецем“, а потом наставио: „Он је велик јер је био изузетно честит и племенит човјек, описмењавао народ, учио их законима људским и Божијим. Двјеста педесет посланица је написао, и стварао неко иоле цивилизовано и уређено друштво.“

И тако, у оваквој „хришћанској“ НВО координацији – Св. Петар Цетињски престаје бити светац, али му се даје титула хуманисте и творца цивилизованог друштва?! Само још недостаје да се борба са Турцима означи као класна борба, а владика Петар Први Петровић – знаменитим револуционаром, па да Св. Петар Цетињки постане битна личост свјетске револуције, али без префикса – „Свети“!

Послије Лава, у акцији против Митрополије глас је дигао публициста Рајко Церовић, родом из Шаховића, данас Томашева, мјеста за које историчар Шербо Растодер тврди да је извршен геноцид над Бошњацима 1924. године.

Вјероватно уцвијељен због мјеста рођења, Церовић свој карикатурни космополитизам демонстрира националистичким дивљањем у јавности, наравно – примитивним дизањем атеистичке прашине око Цркве.

Тако је Церовић у задњем тексту имао изненадну провалу оргиналног и смјехотресног шовинизма гдје је устврдио следеће – када би Његош устао, он би „умјесто отпора према потурицама, којих данас нема, писао више о актуелним посрбицама“. (1*)

Елем, да Његош стварно устане из гроба, те да је „памети“ помамљеног публицисте Рајка Церовића, можда би одмах са шаргијама отишао на Евровизију, отпјевао !У Стамболу на Босфору!, бацио мантију и оженио Кончиту Вурст, а потом дошао у Подгорицу и потписао Рајков Манифест да потурице више не постоје, јер их нема, већ да постоје посрбице – јер Рајко има неконтролисане параноидне нападе због алергије на Србе.

Иако је тачно констатовао да потурице не постоје, Церовић нам ипак није рекао да ли поред посрбица постоје и: подукљице, побошњачице, похрватице и помуслиманице, или је Његош са Кончитом отишао на неку подгоричку Геј параду- па му није рекао шта о томе мисли, да нам то Рајко лијепо преведе у свом провинцијалном маниру?

Елем, како текстови Лајовића и Церовића више сличе памфлету, то ће евентуални шири осврт на њихово писање бити у неком од наредних текстова. Ипак, овдје ће бити ријеч о недавном тексту (2*) Новака Аџића, који захтијева посебан осврт јер се мантра, коју је предоставио у том штиву, понавља годинама те тражи појашњења.

Митрополита да бирају декларисани атеисти и противници Цркве?!

Тако, у последњем тексту (2*) Новака Аџића сазнали смо да је за вријеме краља Николе Првог Петровића постојала Црногорска црква, те да „Српске цркве тада није било у Црној Гори“. Као потврду томе он цитира Устав Књажевине Црне Горе, гдје у члану 40. пише ово: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална“.

Осим тога, Аџић је у свом тексту навео да је „од 1852. до 1918. године књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник црквене имовине- којом је управљала Црква“, али и да је у том времену „Књаз Господар био тај који је одлучивао о избору митрополита.“

Овим последњим наводом, Аџић недвосмислено предлаже данашњем црногорском режиму да прогласи манастире, цркве и имовину Митрополије црногорско приморске државном својином, те да држава на себе преузме именовање митрополита Митрополије црногорско приморске.

Ипак, оно што Аџић не жели примјетити је то да су књажевина, а потом Краљевина Црна Гора и ова садашња Црна Гора двије потпуно различите државе.

Наиме, Краљевина Црна Гора је била изразита национална држава српског народа, гдје је кроз школство, публицистику , књижевност и политику- са највишег државног нивоа од суверена – књаза а потом краља Николе Првог било дефинисано и диктирано да у Црној Гори “живе чисти и прави Срби три вјере”.

За разлику од те државе, ова данашња Црна Гора је – грађанска држава. У њој православље није државна вјера, а највиши функционери државе су углавном – декларисани атеисти.

Нико не спори, нити има потребе спорити, да се православна Црква у Краљевини Црној Гори звала Црногорска црква, али није спорно ни то да је она у националном смислу била српска Црква, јер су и краљ Никола и дворјани и поданици у виду народа били – Срби.

Не само да су православно становништво књажевине и краљевине Црне Горе чинили Срби, већ су Срби били сви муслимани и католици, осим Албанаца. Рећи да Црква којој су ти православни Срби у Црној Гори припадали, а која се звала Црногорска црква, није српска – представља очигледан нонсенс, поготово ако је јасно да се на њиховом челу налазио неспорни великосрпски великосрбин – краљ Никола Први Петровић.

Уосталом, какав је однос краља Николе био према српским непријатељима, најбоље свједочи инсерт из његових Мемоара, послије 1905. године, гдје каже: ЊИзгледа и изгледаће чудно, и у потоња времена, да је мала Црна Гора сама ратила, са великом, силном Царевином Турском.

А ја сам тај рат прихватио лако, безбрижно, радо и са великим одушевљењем, али једна жеља преовлађиваше све друге: Да ми је цијело прикупљено српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити.“ (3*)

Осим тога, није спорно да је по Уставу Књажевине Црне Горе – Књаз Господар бирао Митрополита, али је Књаз Господар је био Србин и православац.

А данас би, по Аџићу, митрополита требали да бирају, по атеистичкој шеми, државни службеници разних конфесија, па и атеисти и антитеисти у Црној Гори – што представља апсурд чија је основа у чистом политиканству.

Може ли ико замислити ситуацију да Православну цркву и њене вјернике нико ништа не пита, те да се – у складу са периодичним мијењањем мултиконфесионалне Владе или парламентарне већине у Скупштини Црне Горе уједно мијења и митрополит, да би неправославна политичка већина скупа са атеистима контролисала митрополита?!

Глас Црногорца: „Српска Патријаршија“

На самом крају текста о којем је ријеч, називајући Митрополију црногорско-приморску „узурпаторско-окупаторском епархијом у Црној Гори“, Новак Аџић каже:

„Заборављају епископи и свештеници Српске цркве у Црној Гори, под егидом митрополита Амфилохија, да је Српска православна црква у Црној Гори установа која је на нашој територији и у нашој држави преживјели реликт из времена анексије и окупације из 1918. године. То је она била и остала и у вријеме комунистичке и социјалистичке Црне Горе у оквиру ондашње Југославије (1945-1991).“

Борбене тезе Аџића да је садашња Православна црква у Црној Гори „узурпаторско-окупаторска епархија“ те „реликт из времена анексије и окупације из 1918. године“ су тезе које није изговорио чак ни Секула Дрљевић.

Да би ствари хронолошки биле јасније, показаћемо шта је краљ Никола Први Петровић Његош говорио о уједињењу Српске православне цркве када је био у јарости, у емиграцији послије детронизације. Иначе, уједињење Српске патријаршије се десило 30. августа по старом или 12. септембра 1920. године по новом календару у Саборној цркви Светог Николе у Карловцима.

Прије тога се мора рећи да је лист „Глас Црногорца“, који ће овдје бити цитиран, био недељник за политику и књижевност, али и званични орган Књажевине односно Краљевине Црне Горе. Он је излазио на Цетињу, као наставак свога претходника – листа „Црногорац“, од 21. априла 1873. до 20. децембра 1915. године.

Потом је наставио повремено излази од 22. јануара 1917. до 18. јуна 1922. (бр. 96) у Паризу и Риму, као званични лист црногорске Владе у емиграцији.

У Неј-Сен-Сиру код Париза, гдје се налазило сједиште Владе краља Николе Првог Петровића у избјеглиштву, изашао је и 88. број „Гласа Црногорца“ (24.9. – 7.10. 1920.) у којем је на насловној страни објављен текст с насловом „Српска Патријаршија“.

Текст није дугачак, јако је садржајан и јасан, те у цјелости он изгледа овако:

„Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака.

Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи.

Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање.

Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско-православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха.

Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве.

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха.

Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен.

Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара.

Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви.“

Ниједан црногорски федералиста се није бацао каменом на Цркву

Нема сумње, иако је црногорска Влада у егзилу била незадовољна, и огорчена начином на који је Црна Гора ушла у државу са Србијом, она је сматрала исправним рјешењем, и признала, уједињење Српске православне цркве, али је оштро наглашавала да право на српски патријаршијски трон припада Црној Гори и њеној Митрополији пећкој.

Самим тим, да је Аџић, рецимо, вриснуо да су Црногорци требали, а да и данас морају имати наследно мјесто Пећког патријарха, који би био патријарх свим православним Србима, био би на тврдој линији коју је некада имао краљ Никола у егзилу.

Новак Аџић по питању Цркве не само да није на линији краља Николе, већ радикално одступа од идеологије црногорских федералиста – зеленаша. А како не би одступао, када се од њих чак и национално разликује, јер су федералисти били агресивни Срби који су се борили да Црногорци буду признати и уважени политички народ у оквиру српске нације.

Зато црногорским федералистима није на памет падало да Српску православну цркву проглашавају „окупаторском“, као што то ради Аџић. Такве неадекватне етикете није говорио политички екстремни Секула Дрљевић, који је био Србин све до 1941. године, када се обрео у НДХ и почео да мутира у додиру са злочиначком усташком идеологијом.

Новак Аџић никад није презентовао, нити може презентовати, да је икада иједан црногорски федералиста рекао да је Српска црква окупаторска.

Став да је Српска црква „окупаторска“ Аџић не може наћи чак ни у књизи Секуле Дрљевића „Балкански сукоби 1905. – 1941.“, која је објављена у усташком Загребу 1944. године. Дрљевић се у њој уопште није осврнуо на факт уједињења Српске цркве, а како се није осврнуо- тако факт уједињења није могао осудити.

Испада де је Новак Аџић, по степену агресије према Цркви, неколико октава извише екстремног Секуле Дрљевића, и то из оног најгорег периода- када Дрљевић био сарадник усташа.

Аџић је погубио контакт са историјском Црном Гором

Аџић не само да, по питању Цркве, идеолошки одступа од црногорских федералиста, па и Секуле Дрљевића из периода НДХ, већ не схвата ни однос црногорских комуниста према том питању.

Уосталом, ево цитата Новака Аџића о Ђиласу и црногорским комуниста у контексту националног питања:

„Милован Ђилас је био један од утемељитеља и протагониста комунистистичког српства у Црној Гори и о Црној Гори и идеолошко-политички гласноговорник тезе, која је у партијској историогафији дуго времена била „закон“, о „двострукости“ Црногораца, односно, тезе да су Црногорци израсли као нација из српског народа, те да су етнички Срби, односно, да су Црногорци српског поријекла.“ (4*)

Дакако, ријеч је о најзначејнијем црногорском комунисти Миловану Ђиласу, који је дао теоретске основе црногорске нације у првомајском броју „Борбе“ 1945. године, а потом оспорио научну основаност тога свог текста, отишавши тако далеко да је чак устврдио да је Црна Гора кажњена стварањем црногорске нације, вративши се на позиције да су Црногорци у ствари варијетет Срба са својим посебностима.

Елем, ако су црногорски комунисти фактички наредили да се православно становништво у Црној Гори национално опредјељује као Црногорци, с врло прецизном формулацијом ко су Црногорци, а коју и Аџић препознаје као комунистики закон: „Црногорци израсли као нација из српског народа, те да су етнички Срби, односно, да су Црногорци српског поријекла“, тада је потпуно јасно зашто комунисти нису дирали црквено устројство Српске православне цркве.

Наиме, немогуће је као Црногорац бити српског поријекла и етничким Србином, а говорити о било каквој српској окупацији. Може се говорити о династичкој, диктаторској, идеолошкој, па и државној окупацији али о етничкој – српској не, јер би то био апсурд.

На крају се може констатовати следеће, потврду позиције да је Српска црква окупаторска Новак Аџић не може наћи у иступањима Краља Николе и његових потомака, као ни код црногорских федералиста и црногорских комуниста, јер они нису регистровали да то постоји.

Такав неадекватни поклич не постоји код Секуле Дрљевића, чак из периода када је Секула био сарадник усташког Загреба. Новак Аџић је просто изгубио копчу с временом, и плива у идеолошким просторима без икакве сигурне подлоге под ногама.

Јер, како у прошлости Црне Горе није било политичке идеологије која је била против уједињења Српске православне Цркве, сасвим је логично да таква идеја не може бити иманентна данашњим православним вјерницима.

Логички се одбацује и од свештенства Православне Цркве у Црној Гори, како се она назива од 13/26. маја 2006. доношењем такве одлуке на засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду,

Тражити од Митрополије и вјерника да прихвате тезе Лајовића, Церовића и Аџића као „нормалне“- значи прихватити да су идеје које су екстремније од најекстремнијих идеја Секуле Дрљевића – обичан и свакодневни „демократски став“?!

Зато дотична стигматизација Православне цркве у Црној Гори представља необично идеолошко тумарање, које ће, закономјерно – доживјети „судбину пробушеног балона“, јер се налази у просторима изван природне логике и здравог смисла!

Референце:

(1*) (Рајко Церовић, Благи Амфилохије, Побједа, 25. 04. 2017.)

(2*) (Новак Аџић, Књажевина и Краљевина Црна Гора је била власник имовине којом је управљала Црногорска црква, портал Аналитика, 03. 05. 2017.)

(3*) (Бојанић Ђорђе, Историја Срба, Ниш, издавач СВЕН, 2011., стр 97.)

(4*) (Новак Аџић, Милован Ђилас о црногорском националном питању, портал Аналитика, 24. 11. 2015.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: