Спаљивање моштију Св. Саве: Дан када је требала да буде сломљена српска душа

10. маја, Српска Православна Црква и њени вјерници сјећају се дана спаљивања моштију Светог Саве.

Године 1237. мошти Св. Саве су пренијете из Трнова у манастир Милешеву. Његово присуство у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у вријеме турског ропства, јер ниједна личност код Срба није толико уткана у свијест и биће народа као светитељ Сава. Њему се српски народ у данима турског ропства обраћао за утјеху и лијек.

Његов култ окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547.) и Катарин Зен (1550.) забиљежили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио свједочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Турски султан Махмут Трећи био је забринут јер су се мухамеданци, након ходочашћа Св. Сави враћали у вјеру предака.

Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти под епископом банатским Светим Теодором Вршачким, у којем су устаници носили иконе Светог Саве.

Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, те да се 359 година након његове смрти спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од Османлија. Мошти Светог Саве биле су, по ријечима историчара, „извор српског државног легитимитета“ и „симбол српских традиција о држави и независности“. Како биљеже савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнијет на све стране. Црквени оци кажу да је тиме светитељ хтио да узме учешћа у страдању свог народа под Турцима.

Међутим, спаљивањем моштију светитељевих не само да није угашена свијест о Светом Сави у народу, већ је још више укоријењена. Дан у којем је требала да буде сломљена српска душа постао је дан у којем су Срби смогли снаге да ојачају и преживе, да сачувају интетитет и своју вјеру. Постао је дан васкрсења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: