Зашто је деда заплакао
1 min readПише: Мирослав Лазански
У Хитлеровој Европи постојала је „велика Албанија“, која је укључивала Косово и Метохију, и регион западне Македоније око Тетова. Недавно ми је допао у руке бечки лист „Ди пресе“ од 18. јула 2001. и текст Кристијана Гонса под насловом „Експлозивна мешавина“. Један Албанац је аутору чланка, те 2001. године, дословце изјавио: „Када су немачки војници ступили у Кфор, рекао сам свом деди да су Немци поново овде. Заплакао је од среће“. Кристијан Гонс даље пише да је деда тог Албанца био у Другом светском рату припадник албанских СС јединица и да своју униформу још увек чува у ормару.
Да ли и данас Албанци у Тетову сањају повратак Вермахта у неком другом облику, барем у западну Македонију? Да ли су најаве ратних бубњева на Балкану кренуле управо из Македоније, јер медији напросто вриште од катастрофичних сценарија? Национализми, старе идеологије и стари пројекти нових држава, нове границе и ново сиромаштво идеална су смеса за залетање у неки нови рат на Балкану.
Да ли у том контексту ми у Србији имамо право да забијемо главе у песак или је пројекат „велике Албаније“ допринео да се расправа о сукобу који би аутоматски био изазван реализацијом плана „велика Албанија“, дакле да нови рат на Балкану више и није табу тема? Пошто онај ко заговара, или се прави да не схвата, или минимизира идеју „велике Албаније“, мора бити свестан да се та идеја не може остварити без рата.
Феноменолошки, у последњих двадесетак година „пауза“ у великим ратовима није била права: од Анголе преко Блиског истока до Балкана беснели су ратови разних врста и бесмислености. Само што су увек били у сенци фасцинације привидно непрекидног привредног раста и његовог главног покретача, глобализације. У међувремену су се два феномена, рат и глобализација, приближили: технолошко повезивање ту, регионални економски интереси тамо, али и с тим у вези све већа рањивост друштва отварају нове изворе и шансе за немир и завист, за побуне и осветничке акције у многим деловима света. Тамо где економија и технологија постају глобалне, истовремено расте и ова рањивост.
Још је Клаузевиц тврдио да се природа сукоба може променити када они потрају дуже него што је предвиђено. Вреди ли ова тврдња и за природу сукоба Албанаца са Србима и Македонцима?
Рат је увек инструмент политике, још једна тврдња Клаузевица, но да ли је рат „егзистенцијално искуство“или само инструмент за очување мира, „мера свих ствари“? Агресија НАТО-а на СР Југославију 1999. била је „егзистенцијално искуство“ за Србе на Косову, али Албанци на Косову могу да кажу да је тај рат и за њих био „егзистенцијално искуство“. Рат понекад може да буде неизбежан, можда чак и неопходан, примери деколонизације то говоре. Рат може да буде и наручен, некада и лажно декларисан као хуманитарна интервенција, што је показала и агресија НАТО-а на нас 1999.
У сваком случају, оправдано или не, рат као инструмент политике свакако није ислужен. Нове врсте ратовања, од „асиметричног“до „хибридног“ укључују и сајбер ратнике, па и употребу биолошког, хемијског, тактичког, нуклеарног и климатског оружја.
Дакле, о рату као средству за постизање све различитијих циљева мора поновно озбиљно да се размишља и говори. Само што се притом све чешће ради о новим врстама употребе силе од нових актера који се све теже идентификују и против којих је све тежа борба. Заправо, то је огледало непрегледног глобалног поретка, који се сада распада на више саставних делова. Класична правила игре у међународној политици скоро да више и не важе, доста нејасне тенденције и инструменти развоја воде у хаос, а доминантна форма данашњих међународних односа могла би да се назове и „бешчасном стратегијом“.
Скоро свака реална политика рат своди на катастрофу, али и одвраћа пажњу од чињенице да њено наводно професионално и реалистично играње појмовима као што су политика интереса, одговорност, међународна заједница или политика моћи до сада није баш допринело томе да се ратови избегну, да се смире грађански ратови или да се правовремено оствари успех у борби против тероризма. Наравно, реална политика делује у уском земаљском хоризонту једног мандата у некој земљи и доноси одлуке с обзиром на изгледе да се буде изабран, односно поновно изабран, што и јесте, признали или не, једно од мерила на основу кога одлучује где ће, када и ради чега бити употребљена војна сила. То нигде није било јасније него у хазардној игри европског интервенисања у грађанском рату на Балкану. А колико ирационално реална политика повремено изгледа, потврђује и бомбардовање Авганистана.
Креатори и вође западне реалне политике, како у Вашингтону тако и у Бриселу, у превенцији могућих будућих сукоба на Балкану, имају одговорност за толерисање и гајење, као у стакленој башти, великоалбанских претензија за мењање граница. Двојна мерила, спречити или тврдити да је то сада реалност, западна реална политика свој поглед прикива за алтернативе миру. А то је рат.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dobar, dobar Laza, kao uvijek, više nego dobar!
Rijedak. Nezamjenjiv!
… Više kao pouka, kao svakome inspiracije za razmišljanje, o nečemu što onda nijesam razumio, ni danas jednako. O nečemu što nikada neću razumjeti!?
Jednom, prošlo je od tad više od dvadesetak godina, već je ponoć duboko zagazila, okrenuo sam jedan broj u Zagrebu …
Na drugom kraju žice, bio je baš ovaj Laza, moj prijatelj.
Taj poziv, skoro pred svitanje, doveo je Lazu u Beograd! Zauvijek, doveo! … Između ostalog, vjerujem, baš i ovaj moj poziv!
Laza iznio živu glavu, isprijed ozbiljne prijetnje ustaškog smrada.
Moj poziv …
Dobro, onda su prolazile godine, viđao se ja sa Lazom, skoro uvijek kada sam doodio u Beograd!
Onda … Onda su nas zbrisali sa Kosova i Metohije.
Jedva sam živu glavu iznio sa porodicom!
Izbježao u zadnji čas u zavičaj.
Cijelo leto proveo u Kotor, prvih septembarskih dana stigao sa porodicom u Beograd!
Samo što sam stigao, još se nikome nisam javio. Tek koji dan u Beogradu, sa jednim svojim kolegom prolazim Terazijama, kad eno Laze, ide nam u susret!
Sa osmjehom na licu, kez od uva do uva, uz nonšalantni uzmah ruke umjesto pozdrava, skoro u trku, mimoiđe nas Laza!??? … Bez da ustavi, da se pozdravimo, da se pitamo za junačko zdravlje! ???
Kako nego začuđeni, zapanjeni, i ja i moj kolega!!!
… Poslijen mi Laza, kad-kad, slao pozdrave po zajedničkim prijateljima i poznanicima, meni, svom dobrom prijatelju, kako je znao da kaže!?
… Ništa nijesam razumio, ni taj dan, ni sve druge dane, do u današnji dan!
Možda i ne treba da razumijem. Možda tu zapravo i nema što da se razumije! … Možda ni Laza sebe ne razumije … Ni on sebe ne razumije, kako je taj dan prošao pored mene bez pozdrava, zauvijek! … Mene koji sam mu onim noćnim pozivom …
I neka sam.
Ne kajem se, daleko bilo!
Važno je, najvažnije je da Lazo i danas piše.
Onako kako samo on zna, sa samo onim njegovim iskustvima koji malo ko ima, ustvari nema! I ne samo u nas.
…Eto, nije meni žao kad Laza i danas piše, onako kako to drugi ne umije i ne zna!
A da razumijem, ne razumijem!!!
Neka mu je prosto.
Kako je ovo moje iskustvo bez značaja, malo kome i čemu može da pomogne!
… Čovjek, knjiga nepročitana.
Eto, da me pitate, ne bih znao kazati, zašto ovo otpisah, jadi ga znali!?
A Lazanski dobar, kao i uvijek, odličan.
Bolji Srbin Lazo, od Srbina!
+Ђедови Наши
+…Лазар Прељић, старац од 89 година са планине Голије, на питање шта је заједничко свим људима на свету, одговора:
“Што им је детињство досадно, журе да одрасту, а потом би желели поново да буду деца. Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели.”
Које би животне поуке дао деци?
Старац, осмехујући се, одговори:
“Да науче, да никога не могу присилити да их воли. Да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како није добро да се упоређују с другима. Како није богат онај човек који највише има, него онај коме најмање треба. Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да схвате како постоје особе које их нежно воле али то не знају да кажу, ни да покажу. Да науче да се новцем може купити много, осим среће. Да две особе могу да посматрају исту ствар, а виде је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све твоје мане а ипак те воли.
Јер, види синко, људи ће заборавити шта си рекао, људи ће заборавити и шта си учинио али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио…”
+…“- Удри, Јакове, удри! Дошло је време да се гине — узвикнуо је Лазар стављајући метак у топовску цев.
Јаков му није ништа одговарао него само додавао муницију. А Лазар је сада сам и пунио, и нишанио, и палио. И да видите, није то било без дејства. Његов пољски топ таквом брзином давао је ватру да је изгледало као да гађа цела батерија.
– Удри, славу ти твоју, што си стао као нека жентурача! …
– Ама видиш ли, болан, да се све плави. Има их ко на гори листа. Шта нас двојица можемо учинити оволикој сили?
– Удри, Јакове, кад ти велим! Можемо их макар стотину убити! Ето, шта им можемо учинити.
Сада се и Јаков мало охрабрио. Снашао се некако и прибрао па почео да цима упаљачем.
Међу Аустријанцима настала је извесна пометња, поготову кад је Лазар почео да бије картечом у збијене редове плавих униформи, које су и усред борбе хтеле да имају некакав парадни наступ.
Али ни непријатељ није седео скрштених руку. Зрна су фијукала око ушију двојице усамљених бораца, али, ето, по некој ратној срећи, ни једно их није погађало. И гранате почеше да се распрскавају свуда око њих.
– Ово ти је, Јакове, оно што наши кажу: обучени смо у змијску кошуљицу. Ништа нам, вала, не могу. Ја ти кажем, има Бога, има правде! Пали само, мајку им душманску. Наше главе неће јевтино купити…“
http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=421:2012-06-25-12-19-55&catid=44:2011-09-27-12-04-31&Itemid=62
http://www.dijaspora.gov.rs/dva-junaka-jednim-topom-protiv-austrougarske-sile-2/
+Христос Анести
https://www.youtube.com/watch?v=fx7fpZEvpuY