Вјежбе из подсмијавања

(о трагичном поносу)

Негдје сам прочитао да је Жил Делез написао: „Џелати се ретко смеју, или се не смеју на исти начин.“

Далеко од тога да су политичари (нужно) џелати, прије се ради о „софистицираним“ егзекуторима, и отуд им програм реформи прска од масног цинизма, метафора које се цењкају, и од визија које су пресвучене дебелом кожом што увијек заудара на плебс.
*
Политичар из провинције: божанствена комедија чији се сиже искључиво устремљује на пакао!
*
Чак и најутовљенији паразит тежи промјенама… само мочварно блато нема ту идеју.
*
Ако истински имаш потребу за слободом, заборави државу и сваку идеологију. Још једино се упуштај у непрестано урликање које нема порив нешто доказати, и још мање се с нечим поистовијетити!
*
Лишен сваког талента, не преостаје му друго осим да се окрене политици, тој проституцији која се обавља без трунке страсти.
*
Човјек је политичко биће само у случају да није призван од судбине.
Не могу замислити Одисеја који чека крај изборне ноћи…
*
Није потребно ни да навршиш пунољество па да разумијеш да политиком може да се бави било ко, зато јој се са једнаком оданошћу одазивају Черчил и пиљарица с ћошка.
*
Да би једном постао политичар, неопходно је да овладаш оном вјештином која убјеђује да ниједна прошлост, ма колико славна и трагична била, не смије имати снагу да те обавезује.
(Погледај политичара: прилика која луња кроз вријеме продајући Историју ненасељену као будућност.)
*
Политичар није ни љубавник ни судија;… има нечег изванредног у потреби да се буде вођа који егзистира закинут идентитета.
*
Будући да се на вријеме ниси заклонио у лирику или мистику (та вјечита адолесцентна доба!), остаје ти да сопственим промашајима храниш другоразредне идоле!
*
Ништа није беживотније од политике!
*
Рана убрзава сазријевање, док је идеализам знак окореле размажености.
*
Велике војсковође нису имале никакав смисао за политику. Било би богохулно од Његоша очекивати да буде још и дипломата!
(Као и самоубица, и демагог се рађа.)
*
На Балкану се и данас чека политички догађај који неће бити рефлексија западног трговања са нашим вапајима!
*
Само је младост у стању да ризикује, а на то је нагони оргиналност. У средњем добу већ почињемо да жудимо за улицом која ће носити наше име, или за парком из којег ће цаклити биста извајана по нашој лобањи.
Нарочито у провинцији сваки смртник има неутаживу потребу да буде незаменљив случај…
*
Нисам сигуран да ли и политичар може обољети од сујете, обзиром да се овај гријех лијепи само за остварене личности?!
*
Још у најранијој младости бијах накљукан толиком количином досаде да сам се свакој револуцији спрдао из дна душе, мислећи: који је повод достојан раздрмусати ову бијелу биографију из поподневног дремежа.
*
Да, политика убија потребу да у свему будемо посебни и ријетки!
Грађанин је цензурисано Ја…
*
Лудвиг Витгенштајн је провјеравао чак и уздахе, њихову лингвистичку исправност и контекст у који би се могли смјестити.
Увиђајући постојање промјене једино у смрти, свјеж као сваки опсесивац, заслужује глас оног који се опредјељује за луцидност.
(Код политике вријеђа то што нас купује каријером, благом које се стекло тако што се свачији прилог подједнако вредновао.)
*
Ужасна је чињеница која потврђује да се још само народ бави политиком!
Одсутно божанство заузето је преговорима са екстремно појединачним случајевима.

У сваком смислу, свака је заједница склепа према налогу хитне нужде…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: