Откривен споменик војнику са Кошара (ВИДЕО)
Председник Србије Александар Вучић открио је у Дебељачи споменик једном од погинулих војника на Кошарама 1999. године Тибору Церни. Вучић је споменик открио заједно са мајком Тибора Церне, Катом Церном.
Председник је положио венац уз највише државне и војне почасти свим учесницима битке на Кошарама.
Венце су положили и министри у Влади Републике Србије и Влади Републике Српске, делегација Министарства одбране и Војске Србије, породица Церна, представници дипломатског кора, председник општине Ковачица и Месне заједнице Дебељача, као и председник и представници Савеза удружења бораца САБОР, који су били иницијатори за подизање споменика Тибору Церни.
У име учесника битке на Кошарама окупљенима се обратио Воислав Вукашиновић.
„Осаманаест година смо чекали прво спомен обележје, првом међу једнакима, хероју Тибору Церни. Он је један од 108 српских Обилића који је за нас још увек жив. Живеће у нама докле год смо живи и докле год будемо причали о, мало је рећи, херојским погибијама“, рекао је Вукашиновић.
Ката Церна, мајка Тибора Церне захвалила се свима који су учествовали у подизању споменика и замолила је државу да води рачуна о борцима, „да не буде да су џабе дали живот али и о овима што су остали“.
Годишњица битке на Кошарама се од ове године први пут обележава у складу са Државним програмом обележавања годишњица историјских догађаја Србије.
Организатор државне церемоније је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Републике Србије.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вук скупио… „а Бог, ко бог, само ћути и гледа…“
главни јунак обе приче, невероватно, у потпуно различитим улогама, ИСТИ човек, може бити… а да се ни он сам не обсети, уверен да је ПАМЕТАН, на …“народну привремену несрећу а вечно проклетство себе и свог порода…“
Несретнику се не може помоћи
За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи. Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник. Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи: „Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи,“ и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.
Ко умије њему двије
Био стриц и синовац, па рече једноћ синовац стрицу: „Хајде, стрико, да идемо у чету.” Стриц пристане и пођу. Идући путем сустигну једнога чоека ђе води два брава на узлици. Тада рече синовац стрицу: „Хајде да украдемо сна два брава.” А стриц му одговори: „Како ћемо, јадан био, украсти, кад их води за узлицу?” А он му рече: „Ласно ћемо их украсти, пусти ти мене.” Па онда отиде побрзо напријед, па изује један опанак, па га баци на пут куда ће ударити онај с бравима, па се сакрије украј пута. Кад наљезе онај што ћера два брава, дигне опанак па га опет бади говорећи: „Што ће ми ови један?” Чувши то синовац отрчи опет напријед, па и други опанак изује и баци на пут, па се опет сакрије. Кад онај с бравима опет наљезе, и види још један опанак, онда му буде жао што онај први није узео, па свеже своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави. У томе | се они пришума па одријеши два брава и одведе стрицу. Послије тога пођу даље стриц и синовац да четују. Идући тако виде једнога чоека ђе оре њиву су два вола. Тада рече синовац стрицу: „Хајде да му украдемо једнога вола из рала.” А стриц му одговори: „Како ћемо, јадан био, украсти вола испред чоека?” А он рече: „Ласно ћемо украсти. Но пођи на они камен па сједи и вичи једнако: „„чудим се,”” па кад он дође к теби да те пита чему се чудиш, а ти му кажи да се чудиш њему што оре на једном волу.” Стриц послуша синовца, отиде и сједне на камен па га стане вика: „Чудим се! чудим се!” Кад се ономе чоеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде и упита га: „Чему се чудиш, јадан био?” А онај му с камена одговори: „Чудим се тебе што ореш с једнијем волом.” А орач му одговори: „Не орем с једнијем него су два.” Пa ce брже боље врати к ралу да види јecy ли му обадва вола, кад тамо, а синовац се пришумао и украо вола из рала. Тако стриц и синовац ућерају вола и два брава. Идући отоле дођу на једну пећину. Онђе стану па закољу једнога брава, огуле га и припеку. А пошто га испеку, онда стриц рече синовцу: „Хајде да једемо.” А синовац му одговори: „Сад ћемо, | стрико, док се мало охлади. Него дотле ми хајде да се плашимо, па који кога поплаши, онај први да почне јести.” Стриц пристане на то, па изиђе пред пећину и стане баукати: „Бау! бау! бау!” А синовац му одговори из пећине: „Не бојим ти се ја баукања; ти си, стрико.” Тада уђе стриц унутра, а синовац изиђе на поље па узме мјешину од закланога брава, те је напуше па удри по њој палицом и вичи: „Јаох за Бога! нијесам ја, него стрико.” Стриц у пећини кад то зачује, препадне се мислећи да је дошао онај што су му браве украли, па на другу страну бјежи дома без ништа, и тако синовцу остане, све. — Ко умије, њему двије.
У хришћанству – старци су били ведри
+Анђелу Лаодикијске Цркве
“И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О,
да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и
ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста
Својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам
се, и ништа ми не треба; а не знаш да си
несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам; зато
ревнуј и покај се. Ево стојим на вратима и
куцам…”
Откр. 3, 14-17, 19-20.
+„У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“, записао је блаженопочивши Жарко Видовић
Сећам се приче коју нам је баба причала кад смо били мали, а ја после својој деци… о обичају да се остарели отац носи у планину, и кад је један прекинуо…. „одмори мало увише, и ја сам тамо одмарао са својим оцем….“
…
Ко нам васпитава децу?
+…“Бјеху, брате, да те Бог сачува!
Мало бољи него у Турчина.
Бјеше једна кућа превелика
у којој се грађаху бродови;
ту хиљаде бјеху невољниках,
сви у љута гвожђа попутани,
те грађаху принципу бродове;
ту од плача и љуте невоље
не мили се уљести човјеку.
Једни сужњи бјеху приковани
у путима на веље бродове,
те возаху по мору бродове;
ту их летње горијаше сунце
и дављаху кише и времена,
не могаху из везе шенути,
Но, кâ пашче кад га за тор свежеш,
ту чамају и дневи и ноћи.
Најгоре им пак бјеху тавнице
под дворове ђе дужде стојаше;
у најдубљу јаму коју знадеш
није горе но у њих стојати.
Коњ хоћаше у њима цркнути,
човјек пашче ту свезат не шћаше,
а камоли чојка несретњега;
они људе све тамо везаху
и дављаху у мрачним избама.
Сав протрнем, да их Бог убије,
кад помислим за оно страшило.
Нико жалит не смије никога,
а камоли да му што поможе.
Када виђех витешку невољу,
забоље ме срце, проговорих:
„Што, погани, од људи чините?
Што јуначки људе не смакнете,
што им такве муке ударате?“
Док Грбичић мени попришапта:
„Немој такве говорит ријечи,
не смије се овде право зборит.
Твоја срећа — не разумјеше те“.
И чујте ме што вам данас кажем:
познао сам на оне тавнице
да су божју грдно преступили,
и да ће им царство погинути
и бољима у руке уљести.“
деца Људи, да сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо
+„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“
https://www.youtube.com/watch?v=EziZJkX4nJo
Слава бесмртном витезу Тибору!!!