Југословенство разорило национални понос Срба

Прва подела на националисте и европејце настала је још од Карађорђа и Милоша Обреновића, а сукоби су отварали простор за мешање великих сила.

Патриотизам никада није био ретроградан нити антиевропски. Ако је Данац европејац и патриота, зашто се то право оспорава Србима? Србин може бити исто тако добар патриота и ако је русофил! Не постоје два концепта, постоји само један – сваки грађанин једне земље обавезан је да негује родољубље и патриотизам према свом народу и држави, био по убеђењу европејац или русофил.

Овако на родољубље гледа историчар Радош Љушић, који објашњава да је продор западних идеја у Србију почео још од Карађорђевог времена. Појачавао се после Револуције 1848, а нагло продире током друге половине 19. века. И док се у Србији вршила еманципација од исламске културе и турског наслеђа, ту празнину испуњавале су прозападне идеје у свим друштвеним областима и у свакодневном начину живљења.

– Србија је у то време, особито с почетка 20. века, била веома отворена према Западу, чак испред свих балканских држава, примајући све што јој се нудило. То је рађено често и неконтролисано, како би се испунила празнина коју је остављало протерано турско наслеђе. Турско наслеђе повлачило се пред европејством.

Родољуби и патриоте били су представници и традиционалне и модерне опције, свако на свој начин. Љушић подсећа да нико не може оспорити патриотизам Скерлића или Цвијића, а њихове идеје су у свему биле европске и прозападне:

– Европејство и патриотизам нису супротстављени. Ако хоћете, можете у исто време бити опредељени и за једно и за друго. Можда је исправније питање зашто појединци европејство претпостављају патриотизму. Мој одговор би био – из личних и материјалних разлога.

Историчарка Дубравка Стојановић верује да су у том периоду настали и први сукоби националиста и европејаца.

– Први симболи поделе су Карађорђе и Милош Обреновић. Од њиховог сукоба та дилема цепа Србију и доводи до великих преврата и политичких несигурности. Сукоби су даље отварали простор за мешање великих сила у унутрашња питања, чиме се стварала спирала зависности, а Србија је остајала неодлучна, без правца кретања. Био је то један од важних фактора који су доводили до застоја у развоју, јер су драматичне промене у оријентацији често значиле и поништавање резултата претходних власти, па све из почетка.

Љушић, пак, верује да је први велики удар српство доживело у сукобу са југословенством, средином 19. века. Коначно је поражено у време Првог светског рата, добровољним опредељењем српске интелектуалне елите и династије Карађорђевића. Створена је југословенска држава у којој су сви Срби формално уједињени, али не и суштински:

– Поводом стогодишњице Великог рата српски интелектуалци би морали да претресу питање да ли је српска држава доживела већи пораз 1915. или 1918? Пирова победа из 1918, како данас знатан број историчара представља уједињење, онемогућила је коначно обликовање српске нације и српске државе. Срби никада нису довршили изградњу своје државе и нису, како би Енглези казали, исковали нацију. Због тога је српски идентитет лако нестајао у монархистичкој Југославији, да би доживео коначан пораз у социјалистичкој.

И социолог културе Зоран Аврамовић слаже се да су комунизам и југословенство код Срба допринели слабљењу родољубља, а та „инерција свести“ и даље траје:

– Срби су највише дали за Југославију, највише пропатили, и биланс југословенске државе показује да су из ње изашли као највећи губитници. Одрекли су се своје државе да би ушли у заједничку, али су били на путу да изгубе идентитет. Преласком на идеологију југословенства дошло је до тешко објашњиве промене схватања националног идентитета. Да је Титова држава потрајала још само две деценије сви Срби би се изјашњавали као Југословени!

Југословенску идеју између два рата гајили су и многи угледни Срби: Андрић, Црњански, Цвијић, Скерлић, Дучић, Слободан Јовановић, па чак и владика Николај Велимировић…

– Највећи део српске интелигенције је то подржавао. Тај заокрет српске интелигенције објаснио бих недовољним политичким знањем и осећајним, а не прагматским мишљењем, што је и данас проблем – каже Аврамовић.

Зато се данас национално често третира као ретроградно и антиевропско.

– Ако национално разумете као рат за територије, онда сигурно јесте антиевропско, јер Европа почива на потпуно другачијим вредностима и идејама. Пре свега, сама је настала ради помирења вековних непријатеља

– Француске и Немачке, и неприхватљиво је у том контексту настављати са локалним конфликтима. Што се нас тиче, треба увек имати у виду да је многим припадницима различитих елита у интересу да Србија не крене никуда, јер у том стању имају корист. Многи су примери из историје који показују да је напредак Србије био свесно кочен у страху од губитка разних врста монопола, а при том је друштву лакше да се много не напреже и верује да се може остати на истом степену труљења – објашњава Дубравка Стојановић.

Она се слаже да и идеје националног и европејства могу бити злоупотребљене, с тим што је, како каже, национално злоупотребљавано далеко чешће:

– Ово европско и није много популарно или није доскора било, па се не може много ни злоупотребити. Али, национално је увек ту кад треба издејствовати нешто потпуно друго. Тачније, баш кад треба зауставити свако померање, национално долази као идеална кочница. И онда се каже – нема транзиције док не решимо та питања свих питања. А она су нерешива. И тако се опет стоји у месту.

После уједињења 1918, најтрагичнији догађаји у историји Срба су подела Републике Србије на три дела – две покрајине и средишњи део, и одвајање Црне Горе. После ова три велика пораза, српски идентитет је скоро немогуће васкрснути, чак ни на стадијум уочи Првог светског рата. Српски идентитет није се изгубио, већ је поражен дезинтеграцијом српске нације – сматра Љушић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: