Србија на Ђоковићевим леђима

За финалисте Дејвис купа нема награда нити повластица. Тениска репрезентација Србије је други пут за три године стигла до тог свечаног тренутка, али је пораз од Чешке од 3:2 у Београду претворио радост у питање – имамо ли екипу за опстанак у врху. Били смо и близу и врло далеко од циља, а разочарани навијачи су нашли одговор у ставу да је Новак Ђоковић морао да игра и у дублу. Колико год то немало везе са реалношћу, његовим резултатима у игри парова и самим појмом репрезентације као колектива.

Нова сезона почиње сусретом са Швајцарцима у Новом Саду, од 31. јануара до 2. фебруара. Већина медија тај меч најављује са рутинским оптимизмом, као „почетак похода на нову салатару”, а репрезентација је десеткована, без кажњеног Виктора Троицког, са повређеним Јанком Типсаревићем и Ненадом Зимоњићем у паду форме. И, шта ако Ђоковић не буде играо?

Ове је године велики ас изнео репрезентацију на леђима, у улози спаситеља, али не и мађионичара. Жртвовао је све што је могао за тим, као и за насушну потребу за мотивацијом са колективног и националног извора. У амерички Ајдахо је отпутовао са пехаром из Мелбурна, не сачекавши традиционални сусрет са новинарима, па онда повређен играо за одлучујући поен, ризикујући оно што му десило крајем 2011, у мечу са Аргентином.

У Београд је стигао после двонедељног изгарања у Паризу и Лондону и добио оба меча, са Штепанеком и Бердихом. Није само Ђоковић изборио то финале, али је својим ставом много помогао Зимоњићу и Бозољцу да надиграју страшну браћу Брајан, а Троицком да надокнади одсуство Типсаревића. У финалу је колектив победио појединца, а двојица пожртвованих су донели поен више него најбољи тенисер света.

Да је Ђоковић играо и у дублу, било би још јасније да златна генерација – ни пет година после метеорског узлета – није добила наследнике. Пред меч са Швајцарцима, осим вере у „непобедивог и још један поен”, постоји и реална брига да мушки тим не пође путем женског, који је одмах после прашког финала 2012. пао у Другу светску лигу.

На танкој граници између успона и пада, у игри на подвиг и инат, види се колико се у репрезентацију не улаже, као ни у појединце. Квалитет настаје тек када га ретки сами изборе, на терету родитељских улагања која се враћају тек међу 50 најбољих на свету. Осетио је тај јаз на својој кожи Душан Лајовић када је силом прилика бачен у ватру да спасава наде милиона навијача.

Из неутралног угла, Нови Сад и Србију чека још један изузетан спортски догађај, у којем могу да се нађу тројица од десет најбољих на свету, свега пет дана после финала у Мелбурну. Долазак Станисласа Вавринке – а неким случајем и Роџера Федерера – на мегдан Ђоковићу, био би довољна гаранција за светски значајан окршај.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: