Премијерове побједе, подухвати и(ли) (п)разна обећања

Памтиће грађани Црне Горе 2013. годину по много чему, а највише по „Премијерском сату”, расту животног стандарда запослених са просјечном платом од цијелих 458 еура, са отворених 40.000 радних мјеста – нешто касније је Премијер (из)вршио „кориговање” своје (не)промишљености – брзоплетости рекавши да се ради о „новим уговорима о запослењу”, са незапослених више од 10.000 високошколаца, укупним економским просперитетом, који је под стечајем и богме готово извјесним финансијским банкротом чији је државни дуг на самој граници од 70 процената бруто друштвеног производа. Наравно, ту треба убројити и још једно кредитно задужење у износу од 100 милиона еура, прије завршетка ионако презадужене (укупан износ задужења за ову текућу фискалну годину само 248,5 милиона еура) а веома успјешне премијерове 2013. године, и као круна укупног политичког дјелања једна политичка (не)згода од харизматичног и седмоструког Премијера Владе Црне Горе у црногорском парламенту, не баш примјерена и (не)ријетка у његовој дугој политичкој каријери, када је једном млађаном парламентарцу, ипак, знао гласно рећи или пак (при)пријетити: „… сједи, битанго, … теби, теби…”!

Рекао би Премијер да је све то било изнуђено и изговорено у а(фе)кту жара парламентарне борбе као одговор на наводне увреде од не тако њему физички (не)равноправног парламентарца. Физички обрачун је могао (у)слиједити али се млађани парламентарац, ипак, дао (за)уставити и „повући” као неко ко нема искуства у политичкој борби у црногорском парламенту само из поштовања према Премијеру, као старијем човјеку и много искуснијем политичару.

Ових дана се грађанима Црне Горе и црногорској јавности, па и оној у сусједству и региону, чак тамо до Брисела, увелико најављује много важан догађај „Премијерски сат”, који не би могао проћи (не)запажено, јер би ваљда требао добити призвук јубиларних дешавања и прославе двоиподеценијског угођаја и догађаја владавине некад најмлађег европског премијера. Тај догађај се темпира (од)играти у посљедњој декади једног од бројних, веома успјешних дана и мјесеци децембра са којим је преобогаћена дугогодишња сла(в)на владавина тек седмоструког Премијера Владе Црне Горе. Мјеста слављу биће, макар само у редовима оних који (не)природно држе власт у својим рукама, наравно са добром (п)одршком сателитских странака и некадашњег (при)родног политичког савезника који је сада у опозицоном блоку.

Да ли би „Премијерски сат“, одређен за посљедњу декаду децембра одвећ остарјеле 2013. године, могао попримити обиљежје свечарског карактера, инаугуралног или јубиларног говора на којему би седмоструког премијера црногорски званичници и државне институције највисочијега ранга хтјеле наградити једном колајном – медаљом заслуга за народа и тиме се донекле (о)дужити своме политичком узору, лику и дјелу за све што је он (у)чинио у „напредак“ Црне Горе посебно у дијелу приватизације, уништења привреде и осиромашења готово двије трећине грађана најстарије еколошке државе, од његовога доласка па све до тога дана када му се буде уручивала тако велика и значајна награда? Има ли мјеста таквом предлогу или питању? А може ли бити да је то с(а)кривена жеља неких п(оли)тичара из његовога политичког окружења у циљу (за)окружења премијерове политичке биографије, која је до сада (п)обрала многа одличја, плакете, признања и високе награде за успјешно бављење полититком и државничким пословима у току седам премијерских мандата, уз само два мања временска предаха у циљу личног бављења приватним бизнисом и неким другим интересовањима.

Црногорски парламентаризам у свом вјековном раду, иако не у континуитету што је небитно, не памти политичара који је тако дуго био на мјесту мандатара у својству предсједника Владе Црне Горе, као што је наш седмоструки премијер. Сходно бројним претходним наградама, које су му додјељивање од високих европских, регионалних или личности из сусједства па и Црне Горе, а аналогно високој награди која му је уручена у Бечу од стране Бечког економског форума (вјеровали или не „за допринос економском развоју на националном и регионалном нивоу“).

Црна Гора би, макар реда ради, имала обавезу на државноме нивоу да искористи јединствену прилику и посљедњу шансу у овој години, за грађане не баш економски просперитетној, и на „Премијерском сату“ уграби прилику у овој јубиларној години његовога политичког и државничког дјеловања да тим чином изрази захвалност своме Предсједнику који то (не)себично и неуморно чини дуги низ година, одмјерено са с(т)илом и (изб)орном п(о)лит(ич)ком девизом, али са мотом из почетка његовог политичког дјеловања, „ми знамо како“,и(ли) „за бољи живот“ генерације „млади, лијепи и паметни“.

Зашто не рећи и уједно подсјетити све који су заборавили на вријеме доласка генерације „млади, лијепи и паметни“, да су они некад сложно стајали испод пароле „рат(а) за мир“, а данас су (без)резервни активисти интеграционих европских процеса и грлати (за)говорници уласака Црне Горе у НАТО алијансу у циљу „стабилизације и хуманитарних акција“ у Авганистану и Далеком Истоку, као приоритетним програмским и политичким задацима у 2014. години.

Не треба ићи тако далеко у прошлост, пар или више деценија, већ се само треба (под)сјетити почетака изградње великих (грађе)винских подухвата од прије неколико година када смо свечано (от)почињали градњу аутопута Бар – Бољаре, као подухват вијека – стољећа или само још једног „великог“ грађевинског (п)одухвата у дужини од „око четири километра као што је Дуга – Ријека Пиперска“! Наведени грађевински подухвати имају (м)оралну подршку и материјалну немогућност свих политичких и државних субјеката који су на власти и који увелико обећавају да ће наћи „инвеститоре“ и „озбиљно“ раде на таквим пројектима, који ће почињати да се раде само у зимским мјесецима, јер су сигурни да их жега, дневна или ноћна, неће изненадити! А снијег ако буде (на)падао, толико да се човјек и машина не могу никако кретати, онда ће се рокови и даље продуживати све у циљу даље „перспективе“ и изналаска нових инвеститора и додатних државних кредитних задуживања у „мањим“ новчаним износима од пар стотина милиона до двије – три милијарде еура.

Што се тиче неких великих привредних субјеката од којих се независна држава Црна Гора „одрекла“ приватизационим уговорима са страним инвеститорима, као што су Боксити, КАП, Електропривреда Црне Горе и тако даље, треба истаћи да су ти објекти – субјекти привредни веома успјешни примјери инвестиција и приватизације, зато су и неки од њих под стечајем! На страну што је КАП, као привредни субјекат „економски просперитетне“ Црне Горе, био са „изгледном перспективом“ или како једном приликом, мада доста (не)опрезно, рече Премијер „КАП има перспрективу“ био дуго година са великим дубиозама и данашњим минусним салдом -потраживањима од око 480 милиона еура.

Успјешни седмоструки премијер Владе Црне Горе са својим министрима економије, финансија, саобраћаја и туризма показује завидно економско и експертско знаје и познавање, имплементацију приватизације и кредитног задуживања под „повољним условима са ниском каматном стопом“ код кредитора – свјетских банака! Наравно тако „успјешну економију и приватизацију“ прате и обећања за 40.000 радних мјеста која ће се отворити у догледно вријеме са добрим изгледима до краја 21. вијека.

Мора се признати да су наведени успјеси седмоструког премијера прилично олакшани експертским радом и бројним изјавама министара, чија је субординација на завидном нивоу. Најновији примјер је изјава министра одбране која гласи: „Нико нема право, ма колико мали или велики, да дијели лекције Црној Гори о њеним спољно – политичким циљевима“! Наведена изјава министра одбране „(Ни)ко нема право…“, госпође Милице Пејановић Ђуришић, (по)казује сву војну снагу и државничку моћ, дипломатску вјештину, знање и одлучност да Црна Гора има моћног савезника и да се није са њом играти, а нити шалити или правити алузије, како је то прије неколико дана учинио један дипломатски званичник, (не)знајући како можемо реаговати, иако за сада вербално!!! Само је недостајало да Министар одбране снажно лупи – удари шаком о сто и једном за свагда умири оне који су се дрзнули да праве алузију на рачун Црне Горе и њеног уласка у НАТО!

Наравно, да у тако економски и политички снажној, моћној и одлучној држави треба поменути и изјаву Предсједника црногорског парламента – Скупштине Црне Горе, односно Предсједника Парламентарне скупштине ОЕБС-а, господина Ранка Кривокапића, који је током званичне посјете Украјини, ипак, показао више дипломатског такта и вјештине приликом разговора са господином В. Рибаковим, рекавши: „Вољели бисмо да се садашња ситуација ријеши на миран начин, кроз дијалог и институције“! Тако је то кад неко има дара за „високу дипломатију“ иако долази из не много велике и моћне државе, а у прилици је да са положаја на којем се сада налази „скрене пажњу“ једној великој држави на мирно рјешавање њених унутрашњих проблема! Да ли је тако нешто могуће у политици и међу политичарима високога ранга!? Човјек има дипломатског дара, политичког искуства и знања па умије да „нуди (по)моћ“, било да је она лична или политичка, макар то било само у својству Предсједника Парламентрне Скупштине ОЕБС-а!

Бројне побједе, подухвати и (п)разна обећања седмоструког премијера, његових министара и експерата економских и политичких, најбоље се виде голим оком. Осјећају их не само незапослени, него и они који су у радном односу са укупно двије трећине грађана, који се налазе у стању пуког сиромаштва и бројних кредита са крајње осиромашеним и кредитима преоптерећеним кућним буџетом. Путне саобраћајнице, заобилазнице, жељезнички саобраћај, жичаре, тунели, хидроцентрале и ко ће све набројати тако (к)рупне пројекте, који су у зачетку идеје или се њихова реализација (оче)кује чим прије се нађе инвеститор или донатор који би градио за опште добро и неко далеко будуће вријеме.

Поморска флота, жељезница, авио саобраћај – војни и цивилни, све је на високом нивоу стабилном и одрживом, са нагласком да је све подређено европским интеграцијама са хитним уласком у НАТО, јер грађани нема шта о томе да одлучују кад је ту политичка елита, као у вријеме „рата за мир“.

Посебна би била прича, која говори о стабилној привреди, одрживом развоју, о политичкој елити из времена „рата за мир“, крађа струје из европске интерконекције у циљу снабдијевања КАП-а струјом, а за коју „нико није знао“ чак ни добро обавијештени и пронтно информисани Премијер.

Такође, (не)важно је што се бришу дугови многих нерентабилних фирми, чија укупна задужења код државе иду чак до 400 милиона еура или авио превозу Монтенегро Аирлинеса у износу око 66 милиона еура, општинама црногорским које послују са „одрживим губицима“ од пар стотина милиона и тако даље. Све је то гомила успјешности која Премијера високо котира и уједно предлаже за неку од медаља или високих признања државних, због економског суноврата пред којим се Црна Гора налази, јер су државни дугови готово дошли на границу од 70 процената или око 2,3 милијарде дуга. Наравно, наш „привредни раст“ је (за)устављен свјетском рецесијом, али захваљујући црногорским експертима, на челу са Премијером, црногорска привреда се успјешно (по)диже из колапса и тај тренд ће наставити са растом од 3 до 4 процента на годишњем нивоу, што су, ипак, само прогнозе!

Укратко речено, дан који се очекује односно „Премијерски сат“ који ће бити (о)држан у потоњој декади децембра, нимало ружичасте, 2013. године, даје обећање и пружа велику наду грађанима да се суоче са још једним виђењем економског напретка и проспертитета у будућим годинама на челу са седмоструким премијером.

Ко преживи причаће, а црногорски премијер има(ће) много разлога за задовољство, јер је још једну награду освојио у овој одавно уништеној црногорској економији или боље рећи распродатој разноразним домаћим и страним бизисменима, инвеститорима мање или више успјешним. Незапосленима остаје нада од обећаних 40.000 радних мјеста, а пензионерима нада да ће пензије бити задржане – замрзнуте на овогодишњем нивоу. Запосленима преостаје ново стезање каиша у циљу рационализације и смањења државних дугова уз још неколико нових пореза, приреза од еуро или два са роком трајања од „привремених“ пар или више година.

Ко може рећи да седмоструки премијер није успјешан и да није заслужио награду „Бечког економског форума за економски развој на националном и регионалном нивоу“? Ко има неки други предлог, макар за једну још новију награду? О Васовим водама и тровању грађана водом из градског водовода у Беранама, о Авалама, Завалама, Вектри монтенегро, афери Снимак, успјешним бизнисменима и многим другим (не)успјешним привредним субјектима или (про)палим предузећима неком другом приликом или кад буде уручена још нека награда за „економски развој“ у еколошкој Црној Гори, без бројних депонија које се више не могу (за)обилазити.

Црногорска економија и кредитна задуженост можда (ни)јесу црне тачке просперитетне и одрживе политичке елите! За грађане „независне и економски просперитетне, еколошке“ државе Црне Горе нема бољитка, барем док влада „политичка елита“ из времена „рата за мир“ са седмоструким мандатом Премијера Владе, а то је много далеко. Зар има мјеста за трунку сумње у ријечи једног еврпског званичника који рече или поручи „да је Црна Гора највећа нада уједињене Европе“. Ко може да (не) повјерује или треба да (по)сумња у ту „највећу наду“?

Пише: Др Момчило Душанов Пејовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: