Црногорски вазали су морали
1 min read
Пише: Саша Др. Ђуровић
Вазали у црногорској политици су морали (или и нијесу, али су бржи од Болта у трчању да се додворе било коме не би ли их неко примијетио и рекао „добро ли слуша ови мали“) уклонит онај постамент несретном Пуниши Рачићу који је опалио посред народне скупштине неколико пута. Сасвим намјерно, а давно већ, имао сам увид у стенограм тог скупштинског засиједања из 1928. године, па зацијело знам какве су се дискусије водиле и који актери су говорили и шта.
Непосредно прије него ли је Пуниша запуцао. Шта је рекао Јаков Јелашић, шта Стјепан Радић, шта Тома Поповић, шта Прибићевић, а шта Иван Пернар, после чије опаске је Рачић запуцао. Врло прибрано, из парабелума, за оне који воле детаље. Да иронија буде већа, Пуниша Рачић је реаговао у потпуности у сагласју са изјавом господара Црне Горе да у неким приликама треба посегнут за традицоналним правом. И таквом Рачићу, који се „позвао“ на традицинално право, актуелни је црногорски режим натјерао племенике братственике и завичајце да му уклоне постамент. Но, с друге стране дешава се – шта? Атентатору на амбасадора бивше Југославије, Владимира Роловића, је усташоидна свијест подигла споменик. За заслуге. За дом спремних.
Хрватска је држава, и свидјело се неком или не, Хрватска је једна од озбиљнијих држава са простора бивше Југославије. Не могу написат да је озбиљна држава јер да јесте такве ствари се не би дешавале, то се просто не дешава у озбијним државама, али шта је поента… За разлику од горљиве иницијативе за елиминацијом постамента Пуниши Рачићу Црна Гора је стидљиво упутила протестну ноту Хрватској за уклањање бисте атентатора на амбасадора Роловића. И не само то, него се или заиста не зна или се многи праве блесави па ето ако не знају да им се да на знање, много је улица у Хрватској које носе име по том атентатору на амбасадора Роловића.
Црна Гора, да је држава, позвала би се макар на реципроцитет, који је у политици свеприсутан. Но, Црна Гора је нажалост мала држава. Не због географске површине и броја становника, има малих држава географски али веома утицајних, референтних. Дакле, проблем је што Црну Гору нико не доживљава као озбиљну државу. И не радује ме та чињеница, нити сам априори неко ко се радује вањској перецепцији актуелног режима који јесте накарадан, ал’ је то просто тако. Неко сам ко би волио да је Црна Гора држава у пуном капацитету значења те ријечи. Али то просто није тако и, онда Црну Гору чак ни једна Хрватска не доживљава озбијно. Што је поражавајуће.
Дјела су та која говоре! Јер да се ради о било којој озбиљној држави, атентатор на Роловића би био уклоњен експресно, но пошто је у питању протестна нота (ето тако се то зове, макоја држава да је упути) од стране званичне Црне Горе никог у Хрватској није брига. И онда – на нивоу хумореске је, а није смијешно, какве изјаве дају црногорски званичници, покушавајући да умање бруку јер виде и сами да их Хрвати, еуфемистично речено, не бендају два одсто.
Па онда кажу овако „Црна Гора очекује да ће се Влада Хрватске оградити од тог нецивилизацијског чина, с обзиром на то да је Владимир Роловић био истакнути борац прозив фашизма и истакнути југословенски и црногорски дипломата“, рекла је извјесна Тијана Вуковић из Министарства вањских послова. Па сад, и „Црна Гора је на прагу уласка у ЕУ“, рекла је баба наслоњена на плот. Дакле, у складу са изјавом дотичне из МИП-а, Црна Гора може да очекује, то јој нико не може забранит, Црна Гора може и Годоа да очекује, баш као што сваки играч лутрије очекује бинго, али влада Хрватске нити се оградила нити јој пада на памет! Зашто? Зато што не мора! Просто! Црна Гора нема савезнике, Америка се тим не бави, а сама је минорна да би јој се удовољило по било ком основу макар био оправдан колико је и овај конкретни.
И није чудно зашто се Црна Гора не третира за озбиљна држава јер државу воде политичари. Према референцама и утицају политичара се вреднује значај једне државе. Један Орбан је у кратком периоду уздигао Мађарску! А ко то у црногорској актуелној власти има утицаја или ваљан рејтинг било ђе изван племенско-братственичке Црне Горе? Апсолутно нико!
Слијепим служењем се не завређује утицај него статус доброг слуге, то је општепознато и у мање озбиљној политици а не високој, којој Црна Гора, макар декларативно, стреми. А онда, најмање је за то непоштовање државе крив онај који се могуће осјећа постиђеним јер је апсолутно немоћан, а амбасадор је Црне Горе у Хрватској, ма како се звао. Крива је врхушка државе и врхушка спољне политике. Коју евидентно не поштује нико. Што негдје и не чуди кад се управо са те адресе изјавило да ће бивша министарка која је покрала преко 60 одсто туђег научног рада, па је због тога награђена амбасадорским мјестом у Риму, бит одличан амбасадор!? Било је јако духовито то слушат, а било је логично и запитат се – шта је то препоручује? Лоповлук? Тако дааааа, и у политици је скоро све ствар интеракције, а у високој политици, ваљане демократије, ан гро дјелања је ствар интроспекције, за коју актуелна власт у Црној Гори практично да и не зна да постоји јер се апослутно не бави собом. Бави се само „непријатељима унутрашњим“ и у већини измишљеним, фингираним опозиционарима, будући да су многи „опозиционари“ сателити режима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
U ovom vrlo vrijednom tekstu se navodi i uporedjenje motiva za pucanje Račića (uvreda najgnjusnija) i ničim izazvano „junačko djelo“ Barisica na koje je ponosan veliki dio fasisticke Hrvatske!Vrijedjanje podaničke Crne Gore je prisutno na svakom koraku:pljuvanje po pravoslavnim svetinjama (Njegosa,Andricu,Selimovicu,Kusturici…),mržnja prema milogorskim simbolima (zastava,jezik i dr. ),bezrezervna podrška podjeli u pravoslavnom crnogorskom narodu itd!Iskljucivo vjerske stranke kao sto su „bošnjačka“ i „hgi“ se razlikuju od albanskih partija koje otvoreno propagiraju pripajanje Albaniji!Dok nam tudjemilska bitka bude praznik vojske a novopodignuti spomenici fašističkim vojnicima u Golubovcima sijali u punom sjaju milogorija niko nas neće poštovati osim jednakih milogorcima a takvi su potamanjeni svuda!!!
A svaki mu je dobar,mada se i meni vise sviđa kad je ozbiljan nego kad je sarkastičan pa izvrgava ruglu ove dps-lije a jesu li za sprdnju jesu
Po meni najbolji tekst doticnog na ovom portalu
није пет до дванаест, прошло подне
…“ Оно што би се у историјској резултанти могло описати подразумева тежњу да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Петар Лубарда, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско…“, из беседе Мила Ломпара
+“Слобода је тешка а ропство лако“, Мило Ломпар, цитира речи Николаја Берђајева на трагу анализе Достојевског
+Мило Ломпар: О слободи, политици и српском становишту!
https://www.youtube.com/watch?v=b3dmNBPVZrs
…“Иако је глад за националним програмом, као што рекосмо, очигледна и оправдана с обзиром на незавидну ситуацију у којој се српски народ данас налази (са још незавиднијом перспективом), та иста ситуација захтева трезвен и озбиљан приступ, јер можда историјског времена за исправљање грешке неће бити. О садржају будуће декларације о заштити и очувању српског народа могуће је судити само на основу изјава њеног предлагача, А. Вучића.
Према ономе што је Вучић изјавио 2. 9. 2017. године, будућа декларација ће се ограничити на одбрану једног корупса права, која треба да ужива српски народ независно од тога где он живи. Реч је о класичним личним и колективним правима којима се штите поједини елементи националног идентитета, а међу којима је Вучић посебно истакао право на употребу српског језика и ћириличног писма, изучавање и неговање српске културе, изучавање српске историје и неговање слободарских традиција, право на информисање на српском језику.(овде)4) Иако је реч о правима чије је уживање гарантовано бројним међународноправним документима, што је истакао и сам Вучић, као и уставима бивших југословенских република у којима живи српски народ, непоштовање у пракси ових права, у Хрватској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Македонији и Словенији, захтева да се она нађу у једном документу који би требао да има карактер српског националног програма. Посебно што се у овом случају предлаже израда једног пратећег акционог плана у коме би биле дефинисане радње и рокови за побољшање садашњег лошег положаја српског народа на наведеним територијама.
Да ли побројане теме чине суштину нерешеног српског националног питања и да ли, сходно томе, документ који је ограничен на овај круг питања може да има карактер једног српског националног програма, каквим нам се представља?
Декларација која би се ограничила на питања заштите права на језик, писмо и културни идентитет Срба, а која би, при том, ћутке прешла преко права српског народа на државност, односно конституитивност и на политичко-територијално самоорганизовање у оним државама у којима су Срби аутохтони и државотворни народ (Црна Гора, БиХ, Хрватска и део Македоније, тзв. Стара Србија), лишила би српско национално питање елемента државности, без кога ово питање ван граница данашње Србије деградира у мањинско питање. Пошто државност подразумева територију, српско национално питање је пре свега државно и територијално, а тек у вези са тим и после тога идентитетско. Оно је само идентитетско у Темишвару, Сент Андреји и Љубљани, док је у Бања Луци, Палама, Подгорици, Херцег-Новом, Книну и Вуковару, те у Србији од Суботице до Качаника – пре свега државно и територијално…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/u-susret-najavljenoj-deklaraciji-o-zastiti-srba-srpsko-nacionalno-pitanje-kao-identitetsko-iili-drzavno/
http://www.manastirvavedenje.org/srbine.html
…“и српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет и три године. И паде војска ничице и стаде љубити земљу својих праотаца. Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха… Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет и три године из дана у дан, у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби говорили једни другима о Косову и Метохији. Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ни једну богомољу, не порушише ни један споменик, не преораше ни једно гробље, не запалише ни једну кућу, не разорише ни једно огњиште, не уцвелише ни једну мајку, не силоваше ничију сестру… Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше…
ПАМТИ ОВО, СРБИНЕ И УСПРАВИ СЕ!
Ко се данас велича слободама и слободарима, а узмиче пред неслободама и тиранима не чује онај разговетни шапат будућности да ће се данашњи грехови сутра спирати покајниким сузама. Поносити се својим прецима, а не бити их достојан, чин је вредан само презрења!
Не каже се узалуд: СВЕТА СЛОБОДА! И Косово на сабљи изгубљено. И Косово на сабљи враћено. Пре сто година!…“
Јединица Јевреја под командом генерала Драже Михаиловића. Фотографија из музеја Вад Јашем
Сарајево, јун 1914., погром Срба и пљачка српске имовине
https://postimg.org/image/kgjrknemf/
ослобођење Београда, 1944., сахрана бораца Црвене армије, испред Народног музеја
?resize=*:*&output-quality=
Заборављено тајанствено гробље Немањића
Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска причестила пред битку
Колубара
