Да ли смо заборавили: Ајлан – син свемира, чедо мора и савјест човјечанства

Загњурене главе у пијесак лежи Анђео и спава. Узалуд се јоносфера узбунила и нарушила хармонију Комоса. Због њега…  Не хаје Мали принц изронио из збјега и из приче, баш као да лежи мој уморни Син на обали мора и сања…

Мој син?!

И наредни секунд, као да и сам хватам последње кашике Ваздуха, призивам у сјећање све своје грехове, молим опрост и искрено обећавам да нећу гријешити више… , све дајем, све прихватам, само да ми Сина отме од кобне љубави у чијем наручју спава.

Мажен вјетровима, морима и Васионом која га жељно чека у мајчинско окриље.

Пршти челик од туге, а огрезло човјечанство се стреса пред сопственим одразом, тамо на неком небитном мјесту, тамо гдје је данас уснуо мали Анђео на некој небитној обали…

„Смрт је страшна само вама живима, њему је сада добро“, тјеши ме неки глас.

„Боље му је, засигурно“, сагласни су атеисти, вјерници, сујеверници… „Њему је боље него прије“.

„Има ли криваца?“, питају се педантни хроничари.

„Има“, одговара неко.

„Хоће ли кривац одговарати?“, ређају се питања као на конференцији за штампу.

„Само последњи у ланцу бедника. Они који су преносили преко мора, невољнике и Анђеле за двије хиљаде евра… по грлу“.

„Иза завесе се шири мирис сумпора… Тамо је Нови поредак“, одговара неразговетно нечији глас из Етра.

Лежи мој син Ајлан и твој син, и син човјечанства, чедо мора, дијете вјетрова и новорођенче свемира…

Анђео Ајлан безбрижно спава, чврстим, дјечјим, безбрижним, праведничким сном и побјеђује свијет. Као распето Јагње.

Погледом прикован за црвену мајицу, повучену на горе, замишљам како покривам гола леђа своје дјеце док спавају, да не прехладе, баш како то чини Море својим безбројним рукама над Анђелом.

Јер као и ја, као и Ти, као и сви, као и море, ветар, сунце и све што знамо и што не знамо да постоји, све димензије видљиве и невидљиве… сви смо данас удружени у погледу на дијете уснуло, а Гладно… Гладно слободе, мира, хране, воде, ваздуха… Гладно уснуло.

Па би га сви ми удружени будили да не спава гладан.

Али касно…

Лежи наш Син, ослобођен свега па и себе.

Колегиница са којом радим, неће да види слику.

Нема, каже, снаге за то. Знам, туга шкоди и нагриза срце, а савјест уједа реско и оштро.

Лакше је прихватити успавану Савјест, него успаваног Ајлана.

Ту пред нашим носем између Континената, на ничијој земљи сред разбуктаних Фронтова, у бјекству од Људи, уморни Анђео застао па дрема.

Узалуд окрећемо главe. Цијела Галаксија ће одговарати на Суду због Злочина, какав свијет до сада није фотографисао.

Већ сјутра ће на насловној страни бити нова тема, којом ћемо огрнути своје савјести и завући се у своје ћошкове. Мали Принц је обавио своју животну мисију и дозвао залуђену Цивилизацију да се тргне, макар на један дан, макар на трен.

И Ајлан ће на свом планетарном одру остати да снева, оставивши нас да мјеримо савјест, према његовом уснућу.

„Њему је сада добро“, тјеши ме Ехо непознатог гласа из Етра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: