Екологија националне свести

Пише: Тома Ловрековић

Они који се разумеју у биологију, предмет из којег је већина нас имала двојке и то поклоњене, знају и да нова врста, у станишту где се раније није налазила, изазове потпуну катастрофу, урушавајући комплетан екосистем. Поједине државе у историји, биле су принуђене да уложе милионске износе, како би истребиле „туђина“ и сачувале оно своје, док је још време.

Са друге стране, у Србији се екологија најчешће спомиње у контексту пројеката, што када се прочита како треба, значи у смислу дрског и бахатог прања пара, односно омогућивања пуњења џепова неуништивог жутог картела који јефтиним друштвено одговорним речима плаћају неодговрно скупе рачуне за престоничке станове и ресторане.

Када је реч о конкретној теми, нисам сигуран да је модерна научна литература, нарочито она из домена заштите животне средине, забележила или тако дефинисала проблем са којим се ми суочавамо – јер, заиста, шта када паразити и туђински елементи не загаде усеве, шуме или речне токове, већ нешто далеко драгоценије: националну свест? Када нам „странац“ (чему наводници, заправо) угрози национални екосистем?

Шта се дешава са српским организмом, када му кроз крвоток проструји брижљиво убризгани и дозирани европејски вирус? Отказују ли то нама екстремитети, јесмо ли клонули, малаксали и онемоћали, губимо ли свест, мути ли нам се поглед и коначно, какве нам се то наопаке и опасне мутације јављају? Коју терапију преписати, има ли лека и вакцине?

Када се прича о национализму, вазда се, некако, покрену велике теме, свима нама драге: па се на имагинарним картама, исцртаним у ваздуху или облацима дима, повлаче границе које је Душан у аманет оставио; у десетерцу и епском заносу враћа српска Црна Гора, српска Далмација и српска Македонија; после оног „живели“ испија имагинарна Дрина, јер нам не смете бити граница; договора шетња у Призрену, догодине.

И све то, заиста стоји: нису то, на крају крајева, снови, него циљеви и нису то речи занесењака, него планови једног народа. И није питање јесу ли оствариви, него нам је обавеза да их остваримо. Али, није само то национализам. чак заправо, није ни највећи национализам, ни најжешћи, а још је мање најпотребнији у овом моменту.

Од врата до врата, од детета до детета, од комшије до комшије, од ума до ума, од зараженог до зараженог:

Српкиње да се не ложе на Џастина Бибера , мушкарце који без пинцете и креме за самопотамњавање не иду ни смеће да баце,

Шљивовица, а не „Секс он д бич“ и „Космполитен“,

Николај Велимировић, а не Макс Вебер или Карл Маркс,

Бре, а не „бај д веј“, 

Труба и хармоника, а не „туц туц“ – друштво, а не ексер, наочаре и флашица воде

Разговори испред драгстора са браћом из краја, а не селфи на сплаву крај спонзора

Дете, а не куче код маникира, фризера и у колицима,

Фудбал на „циглице“ и „голиће“, а не „Фармвил“,

Разговор, пољубац и загрљај са драгом, а не блејање у таблет док седите једно преко пута другог,

Теретана за мушкарца, а не соларијум и депилација,

Ствари звати правим именом: није Албанац, него Шиптар; није геј, него педер; није Ром, него Циган; није сексуална радница, него курва… – и у томе није ништа погрешно ни увредљиво.

Чешће црква него играоница,

Ложити се на Мишића, а не на Ацу Лукаса – угледати се на Пупина, а не на Вељка Р. – знати више о Немањићима него о измишљеној династији из „Гејм оф тронс“ – разумети.

Да поједноставимо, Срби се никада није плашио туђина. Туђин се увек плашио Србина. Плашио га се док га је набијао на колац – плашио га се док га је тлачио – плашио га се док га је стрељао, вешао, слао у логор – плашио га се док ја циљао томахавком.

Је ли сада по први обрнуто? И зашто јесте? Или је туђин моћнији него икада, а имајући у виду да смо рушили царства и империје, то је тешко, или је Србин слабији него икада, а то нам није у генотипу. Или Србин више није Србин, или Србин више неће да буде Србин. А, ту је већ проблем.

Не треба нама много мудрости да пронађемо вакцину против туђина. Свако од нас је ходајућа вакцина. Свако од нас је пречистач крвотока, свако од нас је заштитник екосистема националне свести. Ако хоће то да буде. А, мора.

На крају крајева, не могу они толико да трују, колико ми можемо да лечимо. Тек када у свом комшилуку почистимо плански сађен коров, онда више нећемо сањати о Призрену, Дубровнику, Подгорици и осталим нам жељама. Нећемо, јер ће тај сан бити стварност.

Преузето са портала: Националист

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: