Зашто је Вито Николић био велики: Зауставите планету, ја хоћу да сиђем

Пише: Марија Божић

На дан 10. октобра дан пре 23 године планету је зауставио и напустио Вито Николић. Отишао је, како је пар година раније записао, у „вјечну скитњу међу звијездама“. О Виту Николићу кога називају и „добри дух Никшића“ и „црногорски Јесењин“ као и о значају песника и песништва ексклузивно за Оригинал говорили су Даница, ћерка Вита Николића и Жељко Мијановић сценариста представе чија се премијера очекује на јесен у Атељеу 212.

Неки би се чак усудили да кажу да је Вито Николић црногорски Јесењин, а он је био „само кафански и више ничији, био пуст и презрен – нежељен као гробар“, како је записао у својој песми „Интиме“ пре више од две деценије.

„Добри дух Никшића“, како Вита називају суграђани, заправо и није рођен у том граду. „Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду“, истицао је Вито. За Побједу је писао репортаже „Црном Гором, путем и беспућем“. Никшић је био његов духовни и егзистенцијални ослонац и збирно средиште. Ту су била „сва његова блага, добри и познати људи“, како се каже у једној чувеној песми о граду под обронцима Требјесе. Можда су баш тог 27. априла 1934. године када је рођен падале чувене мостарске кише из песме Пере Зупца. Отац му је као официр био распоређен у Мостар, па је Вито након рођења провео прве године живота тамо.

Када је имао седам година, почиње Други светски рат, а породица се сели у Никшић. Пре него што је кренуо у први разред, његова мајка Даница умире, што оставља дубок траг у лирици у годинама које су уследиле. Скоро тридесет и пет година касније, добио је ћерку и назвао је по жени без које је прерано остао. И дубоко прижељкивана нежност, била је нит која се провлачила кроз његове стихове.

Даница је у разговору за Оригинал рекла да је најнеобичнији био по томе што је тек у четрдесетој години засновао породицу, а разликовао се и по начину васпитавања женског детета у конзервативној Црној Гори. Нада се да ће ускоро имати довољно времена да се посвети оснивању фондације која ће носити име њеног оца.

„Ако су други родитељи пред одлазак на посао дјеци остављали поруке са списком обавеза за тај дан, Вито је то чинио пишући ми стихове, тако да и данас чувам читаву архиву наших јутарњих преписки. Он и моја мајка Јелена су ми омогућили прилично безбрижно дјетињство лишено притиска ‘познатог родитеља’, тако да уопште нијесам ни била свјесна Витовог значаја све док у основној школи није дошао ред да се напамет науче чувени ‘Врапци’. Захваљујући њему, моје дјетињство је протицало уз неке од највећих људи умјетничког и друштвеног, па зашто не и политичког, живота Црне Горе и бивше Југославије“, присећа се она.

Павле Вуисић био је само један од његових пријатеља. И њему је посвећена песма „Друмови ће пожељет лудака“.

Песме које је писао пуне су туге и свака је слика његове личне трагедије. А колико је могао да буде тежак живот у сиротишту у којем је одрастао након очеве смрти, када су сви имали посете и добијали пакете, а он ништа? „Ја никада не могу имати великих прохтјева већих од три оброка дневно и топле собе“, био је искрен и у свом болу. У таквим ситуацијама људи и не знају да лажу. Бар он није умео. Његова верна пратиља, болест, водила га је од једног до другог санаторијума, од Брезовика до Касиндола, преко Бежаније.

Шта би било да је рођен и живео у неком другом времену? Усудићу се да помислим и на корак сам да изговорим – француски симболисти би га прихватили као свог. Ту би се уклопиле песме из Друмовања, прве збирке која је објављена пре педесет и пет година. Ту збирку, као и Сунце, хладно ми је, песник је штампао о свом трошку, без издавача. Према речима његове ћерке, „није био човјек који је желио да од своје умјетности прави естраду. Сваку своју збирку је објавио у самосталном издању и малом тиражу, мада је добијао понуде од великих издавачких кућа. Једноставно, то није припадало његовом концепту живота“.

Његову поезију прихватали су и они који би се над карираним столњацима дичили тиме да нису прочитали ниједну књигу у животу. Можда нису знали да читају, али су и те како умели да препознају и цене оно што су чули током бескрајно дугих ноћи, али не у Клубу књижевника већ у кафани где је Вито заједно са пријатељима преносио своје, али догодовштине у којима су многи могли да се препознају. Добар део њих никада није ни крочио у Никшић, није био заведен мирисом липа ни прошетао круг по корзоу, али може да доживи и схвати како „опет тутње бескрајне кише по Никшићу“.

На јесен ће у Атељеу 212, у режији Љиљане Тодоровић, премијерно бити изведена представа у којој ће легенде српске глумачке сцене Петар Божовић и Жарко Лаушевић приказати једну епизоду из Канцеларије Управе државне безбедности ондашње СФРЈ, с краја шездесетих година. Петар Божовић тумачи лик Вука Драговића, строгог и принципијелног пуковника Удбе, а радњу комада покреће судска тужба коју је песник подигао против познатог, друштвено етаблираног југословенског певача зато јер је неовлашћено „посудио“ његове стихове за композицију која је, у оно време, постала велики хит.

Непостојећи „стенограм“ овог узбудљивог саслушања реконструисан је на основу штурих дневничких записа који је песник водио током 1966, 1967. и 1973. године, потпуно лишених литерарних елемената и поетско-филозофских опсервација.

Жељко Мијановић, сценариста драмског текста „Зауставите Земљу, хоћу да изађем“, лично није познавао Вита Николића, али одрастао је у истом окружењу и сам био активан у песничким водама. За Вита каже да је феномен.

„Овај туберкулозни бескућник неуништивог духа који је боловао своје горке ране и јуришао на ветрењаче, дуго доживљаван као ‘локална знаменитост’ и одбачен од тадашње официјелне књижевне критике као ‘естрадни уметник’, данас задобија све више поштовалаца, а његови стихови постају омиљени на многобројним интернет страницама културног и духовног простора који данас називамо регионом“, каже Мијановић у разговору за Оригинал.

Да ли би књижевна критика по Скерлићевим калупима кројена, прихватила Вита? Одбацила је и исмејавала једног Диса, па чему би онда његов брат по перу могао да се нада? Даница открива да сукоби са влашћу нису били епохалних димензија нити је он желео да буде револуционар.

„Његови ‘политички испади’ увијек су били више критика укупног друштва и људи него самог политичког система. Када су га једном у Никшићу привели у полицију због неког инцидента у кафани, полицајац је поносно дошао да реферише тадашњем градоначелнику Вељку Мићуновићу, који је сједио за својим столом у хотелу ‘Оногошт’. Кад му је саопштио кога је ухапсио, Мићуновић му је одговорио: ‘Сад фино да одеш по њега, одведеш га у његов стан, легнеш га у кревет, покријеш и онда опет дођи да ми кажеш да си све то урадио'“, открива Даница ту јавности непознату епизоду из живота свог оца.

Онима који га „оптужују“ да је био црногорски Јесењин, рекао би да нема разлога да се стиди Јесењиновог утицаја, а нарочито „својих пјесника, свог језика и своје традиције“, како је забележио Максим Вујачић. Колико год звучало као топос, био је један од последњих који је поезију живео. И како велики песници припадају свима, онда не треба да чуди што о њему причају као о блиском пријатељу. Иако је престао да друмује 1994. године, песма „Ноћ са Дубровником“ писана 11. и 12. децембра 1991. представља његов опроштај од поезије и света.

„И Вито и Жарко Лаушевић су својеврсни животни трагичари, на различите начине. Лаушевић је неспорно велики глумац и не вјерујем да било каква пауза може да науди таквом таленту. Можда је управо Вито Николић, по много чему, права мјера Лаушевићевог повратка у позориште“, закључује Даница.

ИНТИМА

Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.

Ја сам био кафански и више ничи,
и био пуст и презрен – нежељен ко гробар
Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.

РОЂЕНДАН

Рођендан…
Двадесет и пета опомена
за дугујући живот.
Већ – двадесет и пета!
Како се лудо окреће ова матора планета,
као заљубљена шипарица
блесава од среће.

Окрећи се ти само, стара,
окрећи, окрећи…
Што се тиче мене
– ја ћу само да зачепим уши,
па и послије стоте опомене,
бићу опет дужник равнодушни.

Али да платим
– не, никако!
Рађе
одлазим из овог гнијезда.

Хеј,
зауставите планету,
ја хоћу да изађем,
идем у вјечну скитњу између звијезда.

ПРОЉЕЋЕ

Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.

Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима, том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,

док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.

Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци – моје дубоко поштовање.

ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ

Драга госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.

Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.

Не замјерам Вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.

Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.

Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.

Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: