Тоталитаризам као бесдомност

Пише: Сибин

У тоталитаризму, бивамо информисани тако да чујемо и видимо искључиво оно што треба да желимо.

Пројекат одржавања и константног учвршћавања недодирљиве безбиједности сеже тако далеко да имате права на само једну будућност, јер, истовремено, имате права на само једно сјећање. На тај начин, тоталитарни систем не дозвољава Историју, која и поред плана собом нужно доноси и случајност. У сваком случају, неопходан  је и мали превид да би слобода могла да егзистира.

Застрашујући моменат код сваког облика тоталитаризма јавља се кад освијестимо како умишљамо да живимо како хоћемо, будући да смо нагнани вјеровати да смо у свему остварени. – Тоталитаризам не рачуна на будућност, ни на најмању назнаку своје супротности. Зато данас политика влада оним што долази, док ми проживљавамо оно што је прошло.

Заиста, више никаква контрола није потребна, у тоталитаризму, ја сам себе подсвјесно контролишем и јавно цензуришем. Постоји прописани дискурс, права која обезбјеђује полиција, разлика у којој фигурира отуђеност. У једнакости, напросто, комуникација прераста у систем механичког размјењивања кода!

Страх је тако снажна емоција да јој се, нажалост, још једино супростављамо путем лажи. У тоталитарном систему, само привидно на некој од разина одвија се некакав процес, док је у реалности све испрограмирано и отуд нико не вјерује ниушта. – Убиством утопије заокружује се необорив систем владања. Негдје, у безнадежној позадини, одвијају се остаци и сјенке једне увијек већ недокучиве политике. Полис више није мјесто полемике…

Није замисливо постојање које не захтијева и не тежи слободи. Свијест је простор који омогућава насељивост; у тоталитаризму, закинути смо за било какво искуство.

Све је једном за свагда завршено тако да се реалност одвија ретроспективно. Тако је тоталитаризам систем догађаја без садржаја: у сваком смислу, Сјеверна Кореја јесте једна димензија не-реалног, није ли то, с друге стране исте медаље, и Америка?…

Сјетимо се комунизма који је још једино постојао због себе, лажно емитујући јединство које, напросто, није могло да се с ничим (својим) поистовијети. Југославију је, безмало, уништио комунизам, тј., апарат присиле у којем се „живио“ завршен пројекат. Немати ни онолико простора у којем бисмо могли сагледати себе; то је замка свијести: насељива, она је празна, непрестано се окрећући око свог суштинског не-садржитеља.

То је пакао – живјети у систему изрежиране другости; ово је реалност – невидљиви логор у коме се „догађамо.“

(Слобода за Чађа!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: