Фељтон: Његош и Ловћен (XXI дио)
Црна Гора након 1918. у духу Милоша Обилића и косовских јунака
После уједињења 1918 године, настала је братоубилачка борба; дигао је руку и пушку брат на брата, кум ма кума и пријатељ на пријатеља. Све је то дошло због смењивања династије Петровић Његош. Извесни људи и племена одани краљу Николи, нису могли да разумеју жељу целога српскога народа да оствари свој вековни сан националнога и братскога јединства. Они су заборавили да сутворци те идеје били сами Петар Петровић Његош и сам краљ Никола који се одрекао био круне у корист кнеза Михајла. То је исто урадио и даровити кнез Данило који је говорио народу да ће служити будућег и заједничког краља свих Срба. Ти противници уједињења нису одрицали јединство у целини, него су сматрали да је то још прерано, што апсолутно није одговарало целисходном схватању ствари.
Акција ових људи била је помогнута нарочито од стране Италије, где су се налазили извесни представници таквога схватања. Но, и они су постепено увидели да је њихов рад бесциљан и некористан, те су се враћали један по један у домовину. Цео овај њихов негативни став био је у супротности са вечитом борбом Црне Горе која се вековима борила за српску ствар и живела духом Милоша Обилића и косовских јунака, а у последњем веку духом витезова из Првога и Другога устанка. Опирање уједињењу срамотило је вечиту борбу Црне Горе, која се у правом смислу може сматрати колевком Српства и његове националне мисли зачете још у време зетских краљева: Војислава, Михајла и Бодина. Из њене груде никла је династија Немањића, која је за време од 200 година своје владавине ујединила све српске покрајине и створила прво српско Царство, на челу са царом Душаном. Немањићи дају светога Саву, кога је Бог био изабрао да Србима дадне дух божанске науке Исуса Христа и да његовом заслугом Србија у средњем веку постане центар културе, прогреса и градитељства. Српски манастири по својој лепоти и градитељству постају носиоци прве ренесансе у Европи.
Цар Душан доноси свај закон који у оно време чини велику част не само Царству, него и целом српском народу. Све је ово било заборављено у срцима људи који су узели пушке и отишли у комитске чете да се боре противу јединства са Србима. Све је то било на штету опште ствари. Коришћене су неправде које су се одиграле 1918 године, које се увек одигравају под оваквим условима, кад је у питању јединство два братска народа. Све те ствари нису смеле да буду разлог за братоубилачку борбу. људи су то и схватили па су напустили свој несрећни и штетни правац.
У 1924 години почело се озбиљно мислити на извођење плана о Капели и преношењу Његошевих костију на Ловћен.
У јулу месецу дошао је на Цетиње Светозар Томић са неколико стручњака из Министарства грађевина који су били одређени да утврде у каквом се стању налази Капела и какве мере треба да се предузму да би се извршило оно што је најпотребније у овој ствари. Они су прво свратили у Митрополију да од мене добију информације и мишљење по целом питању. Ја сам им рекао оно што сам већ овде изложио и додао да они сами треба на лицу места да се увере у то. Тако је и било.
Они су нашли да је Капела у рушевинама и да у таквом стању не може бити за употребу. Њен је цео темељ био трошан и на њему није могуће извршити никакву оправку, јер би под тим условима била у свему узалудна. Они су мишљења били да треба створити Капелу од солиднога материјала и камена, са потпуно новим зидом и новим темељем. Док су се они бавили испитивањем горњега проблема, ја сам добио извештај из Београда од члана Одбора Јелене Лазаревић да је чула да краљ, жели да подигне споменик његошу по скици и изради вајара Ивана Мештровића, за кога сам знао да је пореклом Србин, чији је дед прешао у католичку веру, али се увек осећа Србином. Дао је велике радове који су целом свету познати. Нисам знао у чему се састоји тај пројектовани споменик који је краљ Александар желео да постави на Ловћен. Пошто је комисија свршила свој посао, вратила се у Београд да поднесе мишљење о свом налазу министру вера као надлежном по овом питању. Том приликом ја сам замолио Томића да ми пошаље информације о том новом пројектованом споменику Мештровићевом.
У септембру месецу ја сам добио информације о споменику. Нацрт тога споменика објављен је у Новој Европи којој је био уредник Милан Ђурчин. Тај нацрт како сам га ја разумео и како су ми други у информацијама приказали, изгледао је као нека врста црквице, али на свој особити начин који није био у складу са жељама нашег песника. Петар Петровић Његош био је владика православни, а уз то, он је за живота изабрао где ће да почива и сам на Ловћену подигао себи Капелу за ту сврху.
С друге стране, он је лично у своме тестаменту заклео своје рођаке и свога наследника, да изврши његову последњу жељу, да буде сахрањен у својој Капели на врху Ловћена. То је поновио онога дана када је умро, 19 октобра 1851 године. Та његова жеља није могла тога момента да буде извршена, због прилика које смо већ раније навели, али је била извршена после 4 године. У целости, све до 1916, године, кости великога песника лежале су у Капели.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bilo bi pozeljno da ako ste u mogucnosti objavite pismo koje je proslijedio PAPA preko svog izaslanika Franciska Palovinetija 28.decembra 1969.godine Mitropolitu Danilu Dajkovicu i tadasnjem predsjedniku Skupstine Crne Gore, u kome izricito trazi da se mosti Petra II Petrovica Njegosa prebace iz kapele u rodne Njeguse i da se na njihovo mjesto prebace kosti izvjesne Lucije crnogorke, u cilju katolicenja Crne Gore. To je najbolji dokaz zbog cega je ovolika antisrpska histerija u Crnoj Gori i da njome upravlja PAPA i Vatikan, kao i Zagreb, Vasington,Brisel,Ankara i Pristina. Falsifikatima preko bivsih komunista koji su uprljali ruke bratskom krvlju u Lijevim skretanjima i do Zidanog Mosta, zagrebackih crnogoraca,vanbracne djece italijanskih okupatorskih vojnika posijanih po cijeloj Crnoj Gori i kumrovackih djaka, pokusava se promijeniti nacionalni kod Crne Gore koji je bio samo SRPSKI. Zato svaki od zvanicnika iz Crne Gore mora ponizno da poljubi u ruku i ritualno u prsten, kao znak poniznosti lojalnosti tamo njemu. Prethodno su svoju lojalnost pokazli kroz sluzenje Josipu Radniku, katolickom svecu,ili ti najvecem sinu nasih naroda i narodnosti, koji je kao RADNIK svete stolice predano radio na istrebljenju Srba i jedino mu moze parirati pokatoliceni Srbin Ante Pavelic, rodom iz Strbaca.
Zato se ne treba cuditi onima koje sam pomenuo da pokusavaju da promijene svijest u Crnoj Gori i ukinu pravoslavlje. Njima je potreban kvazi jezik,crkva,nacija da bi postali nesto novo, sto od njih trazi Vatikan i svaki PAPA. Tako su radili i u NDH-aziji gdje nije ubijeno 200.000 hiljada Srba kako su isticali transparente oni koji su protestvovali protiv mise za Antu Pavelica, vec je taj broj veci od milion u II ratu i to je najmonstruozniji zlocin svih vremena i doci ce dan kada ce Gospod Bog to naplatiti. Ne bio niko u njihovoj kozi sta ce dozivjeti, kao i svako ko ide za tim zlocincima.
Identicna situacija je i u Ukrajini. Borba tempirane opozicije na celu sa montiranim Klickom, koja predvodi pokatoliceni dio Ukrajine protiv pravoslavnog Kijeva. Sad mi je jasno kako Klicko nikada nije izgubio. Jos onda je taempiran da u buducnosti bude papin izaslanik za Ukrajinu.
Велико хвала, брате Србине Брђанине, на вашом одговору на моје јучерашње јављање. Ваш покојни кум, Велиша Поповић, не само да је савјесно обављо посао на обнови Његошеве капеле, него је својом изјавом коју сам навео, као један од неимара ловћенског храма,додатно наоружао непобитним аргументима нас његове браниоце. Дуго је да укуцам ту његову изјаву, али Дурковићеву књигу можете свакако наћи у на храму у Подгорици или у Митрополији на Цетињу.
У сваком случају, можете да будете веома поносни на вашег кума, као штоје његово потомство поносно на њиховог родитеља, а они млађи свакако на њиховог дједа.
Наставите да се да се оглашавате, као што сте пуно пута чинили, гласовито.
GOSPODINE BEĆIROVIĆU VEOMA MI IMPONUJE ŠTO STE SA ZAHVALNOŠĆU OBRATILI PAŽNJU NA MOJE POMINJANJE INŽENJERA VELIŠE PIROVA POPOVIĆA , KOJI JE DAO OGROMAN TEHNIČKI DOPRINOS ZA OBNOVU KAPELE NA JEZERSKOM VRHU KOJU SU ONAKO DIVLJAČKI RAZORILI AUSTROUGARSKI ZLIKOVCI . POSEBNO MI JE DRAGO ŠTO STE VI VEĆ DOBRO POZNAVALI RAD MOGA KUMA NA KRŠTENJU I OPISALI GA U SVOM KOMENTARU , ZNAM DA SU SE TOME OBRADOVALA NJEGOVA DJECA I NJIHOVE FAMILIJE . HVALA VAM VELIKO ŠTO STE O TOME UPOZNALI JAVNOST .
KORISTIM PRILIKU DA VAS KAO VELIKOG ZNALCA I POŠTOVAOCA DJELA I ISTORIJSKE ULOGE SVETOG SRBINA VELIKOG MISLIOCA BEZ KOGA NAM SE STRVA NEBI ZNALO , DA VAS OBAVIJESTIM DA JE NEKI MILORAD POPOVIĆ NAPISO KNJIGU NJEGOŠEVO NASLJEĐE , TA KNJIGA JE NAPISANA NA NAČIN NEDOSTOJAN NJEGOŠA BEZ POŠTOVANJA I DIVLJENJA . ČITAO SAM JE NA SILU DA VIDIM DOKLE IDE LJUDSKA DSKOST JER TAJ „PISAC“ PIŠE O VLADICI RADU KAO DA JE VLADIKA NJGOV DRUGAR I SAVREMENIK , KNJIŽEVNIK U RANGU OD TOGA PISCA . TA KNJIGA JE PRIMJER KAKO SE NE SMIJE I NE MOŽE PISATI O TOJ NAŠOJ NAJVEĆOJ SVETINJI .. TO JE JEDAN BUĆKURIŠ SVEGA I SVAČEGA SAMO NE KNJIGA LJBAVI I POŠTOVANJA PREMA TOME GRANDIOZNOM VELIKANU MISLI I JEZIKA . ŽELIO BIH KADA BI NEKO OD NAŠIH SARADNIKA NA OVOM PORTALU NAPISAO PRIKAZ NA TU KNJIGU , JER VJERUJEM DA BI IZAZVAO VEOMA OZBILJNE REAKCIJE .
SVAKO POŠTOVANJE KOMNENU BEĆIROVIĆU BRATU RADOVANA BEĆIROVIĆA BARDU NADODNOG PJESNIŠTVA DOSTOJNOG RANGU FILIPA VIŠNJIĆA I TEŠANA PODRUGOVIĆA .
Mislio sam da sam završio sa komentarima o ovom feljtonu ali jednostavno ovaj „dokaz“ o opravdanosti okupacije CG i ukidanja autokefalne CPC izjavom prestolonaslednika nikakvog prijestolja je, najmanje rečeno, smiješan i glup. On koji ne predstavlja nikoga ,a pitanje je i u kakvom je mentalnom stanju bio, potvrđuje ispravnost učinjenog razbojništva. Bravo za dokaz!
Пошто Иван Радовић наведе сасвим опортуно кнеза Михаила Петровића, унука краља Николе, додајем да ми је приликом једног од наших сусрета пута у Паризу причао како је плакао када је погинуо краљ Александар. Био је јако несрећан кад је Брозов режим кренуо да руши Његошеву капелу на Ловћену па је писао папи да се заузме за њен спас, не знајући да је сам папа у спрези с Брозом иза тога. Просто ме благосиљао због мојих настојања у свјетској штампи да се тај злочин спријечи. Били смо скупа кад је у дому Драгаша Кешељевића из Грахова дао адвокату Андрији Поповићу Ераковићу опуномоћије да брани код судова Капелу у име породице Петровића. Био му је веома драг сусрет са са мојим великим братом и бардом Радованом Бећировићем Требјешким кад ме је овај посјетио јесени 1982 у Паризу.
Браво Иване! Опет си сатро овог напасника који се и даље батрга у антиспском блату.
Заиста, какво сковинче! Сви великани Црне Горе се кажу Срби и узносе српство до неба, а оно, тамо оно се нашло да их учи памети и прекраја историју! Абезна једна! Од руског абезјана, што значи мајмун.
Gospodine Trn, dugo vremena sam svojim komentarima, bio dežurna savjest ovog sajber okupljališta. Pokušao sam, poput vas da ovim ljudima, skrenem pažnju na duhovnu i moralnu stranputicu kojom hode i da će im se tolika mržnja, prije ili kasnije, odraziti na fizičko zdravlje. Kažem fizičko zdravlje jer je njihovo psihičko i duhovno već uništeno. Tu nema pomoći. Navodeće primjere iz bliske prošlosti pokušavao sam da im probudim savjest i otrgnem ih od mržnje koju osjećaju prema svima koji ne pripadaju njihovom (da tako kažem, jer druge riječi za to nemam) čoporu. Moje nerazumijevanje istih sam tumačio svojim nepoznavanjem termina NACIJA. Pokušao sam nekoliko puta da ih navedem da mi, neko od njih, objasni pojam nacije ili, tako profanisane i mnogo upotrebljavane, imaginarne riječi SRPSTVO. Od istih sam dobijao, umjesto objašnjenja i definicije ove riječi, samo uvrede i psovke. Uvrede i psovke su jedino oružje kojeg se oni late kada osjete da nemaju argumenata za svoje iskonske animalne nastupe mržnje. Na tom terenu oni su mnogo jači od vas i mene i još od hiljadu nama sličnih ljudi. Stoga, za rad svojeg mentalnog zdravlja, prelistajte ponekad ovaj portal ali njihove komentare ne uzimajte suviše k srcu. Ipak, ovdje se na radi o sukobu mišljenja jer ne možete sučeliti mišljenja i argumente sa ljudima sa dijagnozom. I to teškom. Ovdje će te uvijek biti na gubitku. Vremena ili živaca svejedno.
Gospodine Radoviću, i ja nešto znam što se baš ne slaže sa ovom tvojom tezom.
Nezavisna i međunarodno priznata Kraljevina Crna Gora je 1918. godine okupirana i aneksirana od strane Srbije.
Suprotno međunarodnom pravu, ugovorima, običajnim i pravnim pravilima i moralu, kao i normama crnogorskog Ustava i zakona, tada je prestala da postoji samostalna država Crna Gora. tada je i pokrenut postupak ukidanja autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve i pripajanja Srpskoj pravoslavnoj crkvi na potpuno nezakonit način. Ovo rješenje je čin samovolje njegovih tvoraca i akt koji je iznuđen zbog stanja koje je tada vladalo u Crnoj Gori. Ukazom Aleksandra Karađorđevića od 17 juna 1920. ukinuta jeautokefalna CPC i proglašena ujedinjena SPC.
Dakle, da završim, ni najveći pravni stručnjaci i istoričari falsifikatori ne mogu opravdat ovo nasilje nad državom CG, kraljem Nikolom i CPC.
Пошто мени не верујете, да чујемо шта о уједињењу Црне Горе са Србијом каже престолонаследник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима: „Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, – и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, – један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозиво, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, – која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, – није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.“
Што се тиче више пута поновљене лажи о некаквој „Црногорској православној цркви“, заинтересованог читаоца упућујем на изванредну књигу др Љубомира Дурковића Јакшића, „Митрополија Црногорска никада није била аутокефална“, коју може прочитати овде:
http://www.rastko.rs/istorija/durkovic-mitropolija_c.html#_Toc469564317
Stvarno ne znam kako da nazovem „istoričara“ koji ne traži činjenice i dokumente već ih fabrikuje i falsifikuje za svoje potrebe. U tu vrstu istoričara definitivno smatram ovog Ljubomira Durkovića i Jakšića!
Када господин Трн каже да Црна Гора није српска земља и да Црногорци нису Срби, он у недостатку доказа износи лично мишљење. И то је за поштовање. Када ми кажемо да је Црна Гора српска земља и да су Црногорци Срби, ми не износимо наше мишљење. Оно је овде сасвим небитно. Ми износимо историју Митрополије црногорско-приморске и историју Црне Горе. Митрополију је 1219. године основао Свети Сава, први Архиепископ аутокефалне Српске Православне Цркве. Њен првобитни назив био је Зетска Епископија, а први Епископ био је Иларион, ученик Светог Саве. Прво седиште налазило се у манастиру Златица код Подгорице. Овде је интересантно поменути да се име Црна Гора први пут јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику „оть Чрне Горе“, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира Скадарског језера. Митрополија црногорско-приморска мењала је, више пута током своје славне историје, званично име, ранг (од Епископије до Митрополије), подручје канонске јурисдикције (у зависности од ратних прилика) и седиште. Оно што никада није мењала, то је православно учење и канонска припадност Српској Православној Цркви. То питање у њеној осмовековној историји нико никада није постављао. У осмовековној историји Зетске Епископије, касније Митрополије, међу епископима и митрополитима било је светитеља, великих духовника, генија, великих државника, исповедника, историчара, философа, светски познатих богослова, великих песника, књижевника, преводилаца… Оно што је за све њих заједничко, то је да су у националном погледу себе сматрали Србима. Најславнији период Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе везан је за династију Петровић Његош. Ова светородна династија владала је Црном Гором од 1697. до 1918. године. Основни политички и национални циљ свих владара из ове светородне династије био је ослобођење и уједињење окупираних српских земаља у јединствену српску државу. Ради остварења тог светог циља вођени су сви ослободилачки ратови у историји Црне Горе.
ПОТУРЧЕЊАК (ТРН) = СПЛАЧИНА ОД СПЛАЧИНЕ. ЈА САМ МАТИЈА И НИСАМ ЦРБИН НЕГО СРБИН . А ТИ ШТО ТЕ СВАКО …… ПА НЕ ЗНАШ ОДАКЛЕ ТИ УЛАЗИ ТО ЈЕ ТВОЈА СТВАР? А ШТО СЕ ТИЧЕ ТОГА ДА НЕЋЕ ОЋЕ,. УВИЈЕК ЋУ СЕ БОРИТИ ЗА МОЈУ СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ У ЦРНОЈ ГОРИ,И УВИЈЕК ЋУ ЂЕЦУ УЧИТИ ОНО ШТО ТРЕБА ДА ЗНАЈУ.ДА НИКАД НЕ СМИЈУ ВЈЕРУ ДА ИЗДАЈУ. КАО ШТО СИ ТИ УРАДИО, А СПОМИЊЕШ ТУРКЕ ЗНАМ ДА ТИ ЈЕ КРИВО ШТО СИ РЕПЛИКА ТУРЧИНА АЛ ТИ ЈА НЕ МОГУ НИШТА! ОНДА КАЖЕШ ДА ВЈЕРУ ПОЗНАЈЕШ ЦРНОГОРСКУ И ДА ЈЕ ПРИПАДНИК ЦПЦ МИРАШ „КОЈИ ЈЕ РАСЧИЊЕН ОД ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА ПРВОГ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА “ КАЖЕШ ДА ЈЕ ОН ПОГЛАВАР ЦРНОГОРСКИ УРЕДУ ТО ТИ ПРИЗНАЈЕШ А ШТО ЈЕ ОН РАШЧИЊЕН И ШТО ГА НИКО НА СВИЈЕТУ НЕ ПОШТУЈЕ ТО ЈЕ ВАШ ЦРНОГОРСКИ ПРОБЛЕМ… ТЕБЕ ЋЕ ВРИЈЕМЕ ПРЕГАЗИТИ ЗАТО ЈЕР НИСИ НИКО И НИШТА НЕГО ЈЕДАН ПАСЈИ ИЗМЕТ, МЕНЕ ТИ НЕ МОЖЕШ ДОТАЋИ АМА БИЛО ЧИМЕ ЈЕР ТАКВИ ИЗМЕТИ КАО ШТО СИ ТИ НЕ БАЗДЕ ДУГО! МОРА ДА СУ ТИ ПРЕЦИ ДОБРО ПОТУРАЛИ СТРАЖЊИЦУ ТУРЦИМА ! ПА САД ТИ ТО РАДИШ ИСТО НА ДРУГИ НАЧИН ОВИМА АЛ СУ ТЕ СЛАБО РАЗРАДИЛИ!! И ДА ТИ РЕЧЕМ ЈАСНО МИ ЈЕ ЗАШТО МРЗИШ ЊЕГОША ЗАТО ЈЕР ЈЕ ОПИСАО ДОБРО ПРЕТКЕ ТВОЈЕ ОЋУ РЕЋИ ПОТУРИЦЕ!
Crbin Mlatija kaže sam za sebe da je „pasje govno“. Mlati, Mlatija, mlati jer to ti je cio intelektualni domet. Već sam rekao da te 100 kučaka ne može nadmlatit!
Nemam običaj da se s nekim psujem, ali sad sam morao.
Ne treba pustiti da crni trn lazira diskusiju.
Трне,
ајде иди негде чекај Нову годину, заузми мјесто! Биће нам лијепо, и теби, надам се.
Потражи колијевку, заљуљај се, нека ти неко пјева, спавај, одмори мозак, па се врати око Српске Нове, 14. јануара.
Све је српско овдје, гдје год да се окренеш. Или узми, или остави,
искрено!
Хтио сам да поздравим брата Србина Брђанина поводом његовог јављања у предходној епизоди фељтона одакле видим да покојни Велиша Поповић, грађевински инжењер који радио на обнављању ловћенске капеле 1925,има лијепо птомство. Има његова изјава у вези с тим дата 28 августа 1970, након чувеног срамотног писма Владимира Дедијера са Иванових корита, изашло навелеко два дана раније 26 августа у ондашњој режимској
штампи где каже да да нова капела нема везе са старом и да је камење од старе бачено низ Ловћен. Индигниран тим лажима, Велиша Поповић, покој његовој души, је одмах реаговао показавши необориво да је нова капела остала истог облика и величине као и стара, да је сво употребљиво камење из старе узидано у нову, итд. Дедијер, који ме је у том писму такође прозвао због моје кампање у свјетској штампи за спас ловћенског врха и светилишта, признао је много касније новинару Милу Глигоријевићу да постао главни идеолог маузолеја на подстицај од стране његовог господара Јосипа Броза чијом се лажном биографијом прославио након Другог свјетског рата.
Изјава Велише Поповића у цјелини се налази на двије и по стране на крају књиге Љубомира Дурковића ЊЕГОШ И ЛОВЋЕН, изашле 1970.
Svaka čast ovom portalu jer nije poslušao preporuke ovog stalnog društva da mi onemogući pristup i ako sam po nekad baš oštriji. Počeli su mnogi da me prihvataju jer im otvaram teme za širu raspravu o svemu i svačemu. Istomišljeni portali su dosada dosadna i slabo ih ko posjećuje
Važi, Trne, ja sam na portalu prvenstveno zbog sporta, jer su tu dobri, pregledni, odlični. Portal je miran, kako kažeš, nekad komentarišem i politiku. Iz istorije nijesam sjajan, jednom sam rekao, Crna Gora me zanima od referenduma pa na ovamo, sadašnjost i budućnost. Tebe razumiem, i slažem se, Radović je OK tip.
drugi put se bolje dogovorit.pa ćemo vas bolje uvažavat …. imate smisla za šalu!
.
Дежурно антисрпско кевтало trn није издржало него је закевтало тек што је овај дио фељтона био јутрос постављен на твитеру. Дрежди и прежи да зарежи. Стварно загађује портал.
Važi, Trne, ja sam na portalu prvenstveno zbog sporta, jer su tu dobri, pregledni, odlični. Portal je miran, kako kažeš, nekad komentarišem i politiku. Iz istorije nijesam sjajan, jednom sam rekao, Crna Gora me zanima od referenduma pa na ovamo, sadašnjost i budućnost. Tebe razumiem, i slažem se, Radović je OK tip.
U ove raspre više neću ulaziti, ne zbog straha, već, onako, Nešto me mnogo Njegoš ne zanima niti njegova pisanija!
Pozdrav!
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=MXFOBel14bw
da se ovaj feljton malo osvjezi zivom rijecju evo nasim citaocima jednog predavanja oca Gojka Perovica,pa o tome da se malo prokomentarise a ne povazdan sa ovim smrdovom da rasprravljate.
Trne, ja te molim ko brata kloni se od ovog posla! Znam ko je Ivan Radović, i ne mogu više da čitam šta ti radi i kako te ponižava! Opušti se, kloni se feljtona i ostavi ih na miru, neka igraju kolo kolko oće!
Dukljo, za boga, otkud kod tebe toliki strah od dr Ivana Radovića i njegovog veljesrbskog društva? Kad bi im se dopali moji komentari ja bih morao da se zapitam đe sam to pogriješio. Strašno mi je drago kad istinom napadnem njihove laži o srpskoj Crrnoj Gori i kad me njihov bijes ubijedi da sam na pravom putu. Pogledaj, mnogi od njih umjesto argumenata pribjegavaju najprimitivnijim psovkama jer žele miran portal i da im se niko ne suprotstavlja. Priznajem jedino dr Radovića kao kulturnog protivnika ostalo sve je ista kukuruzovina. A ti, Dukljo, ako mene pitaš riješi se tog straha da te ja ne obrukam. Nikad se nijesam obrukao iznoseći istinu. Ako nešto pogriješim u stanju sam da to priznam i javno se izvinim na portalu.
Svaka čast ovom portalu jer nije poslušao preporuke ovog stalnog društva da mi onemogući pristup i ako sam po nekad baš oštriji. Počeli su mnogi da me prihvataju jer im otvaram teme za širu raspravu o svemu i svačemu. Istomišljeni portali su dosada dosadna i slabo ih ko posjećuje.
Hahahaha, baba o uštipcima a Trn o crnogorskim borbama protiv Turaka? Užas. Čovjek ima ipak finu narav, nasmije me sa svojim komentarima.
Данима се питам зашто Трн стално чита овај фељтон! – нанови учи праву историју и то је за поштовање! Нека си се покајао и изашао на Његошев пут!
Kad su Srbi počeli borbu za svoju slobodu?
To se jako dobro zna: Ta borba je počela prvim SRPSKIM ustankom od 1804-1813 pod Karađorđem, a drugi SRPSKI ustanak 1814 pod Milošem Obrenovićem.
Prije toga nijesu poznate srpske borbe za oslobođenje od Turaka. Crnogorske borbe protiv Turaka niko nikad do danas nije nazvao srpskim ustancima ili srpskom borbom. Danas je to kod Srba ,a naročito crba, postalo uobičajeno da prisvajaju i te crnogorske bitke kao i sve ostalo u cilju stvaranja svoje fikcije VS.
Moram da dodam još nešto što mi bode oči iz ovog feljtona a to je primjedba autora da je Crna Gora „kolevka srpstva“. Kad se sjetim da se taj izraz ponavlja za Kosovo, za Rašku, za vardarsku Makedoniju, za Srebrenicu normalno je da pomislim da postoji neđe fabrika srpskih kolijevki!? Isti je slučaj i sa srcima. kad čovjek to čuje pomisli da u toj Srbiji kuca isto toliko srca koliko ima i kolijevki. Sve su to posljedice hroničnog laganja koje je opisao otac moderne Srbije D. Ćosić.
Serijska je i izjava o oslobađanju i prisajedinjavanju CG Srbiji. Teško oslobođenima kad dođe takav oslobodilac kao što je 1918 došao u Crnu Goru. Doduše nema tog agresora u svijetu koji ne pokuša da svoju okupaciju objasni kao prijateljsku i oslobodilačku a branioce obavezno trpa u teroriste koji ih sprečavaju da „kulturno i mirno“ vladaju. Eto oni i dan danas brinu brigu o svim crnogorskim književnicima, istorijskim ličnostima, vjeri,kulturi i ne znam sve čemu kako bi se prikazali da nijesu nikad bili okupatori već da su „domaći“. Tako je nastao sociološki fenomen nove nacije koja još nije zaslužila veliko slovo na početku svog imena – crbi.