„Држав(н)и (у)дар“ или блиједа копија „Бомбашке афере“

Пише: Др Момчило Д. Пејовић

(За)мисли(о) сам!? Дижем руку, обрћем неке бројеве и позивам телефоном, наравно! „Шта хоћете”? Ако (до)пуштите, Уредниче – Редакцијо! Примјећујем?! „Имате право! Изволите, реците”. Може ли, а да ме не прекидате односно да не бришете оно што ћу Вам рећи – написати. „Ја о томе одлучујем што ће и како ће бити објављено. Не може све и како Ви то хоћете, пензионеру…! Јесте ли ме разумјели, наравно на вашем језику или језику којим говорите“?

Да се не бих расправљао отрпјех, како бих наставио односно уграбио да коју више кажем. „Питам Вас: Како сте то замислили у својој глави“? На трен помислих да је у питању државни тужилац и не би ми добро! „Имате ли какав план? Како сте то мислили да изведете? Кад вам је то пало на ум – памет, ако уопште имате памети и физичке спреме за тако озбиљан и опасан посао са веома компликованим сценаријем“?

Грабим и упадам у ријеч. Могу ли да кажем? По ћутању, схватих да ми (се) одобрава! Примјећујем: Рекао бих нешто или (на)писао бих, сада кад сам фришки пензионер и када не знам што ћу са временом које ми стоји на располагању и пензијом која је толика да се не цркне од глади – цијелих 514 евра и 84 цента за 40 година раднога стажа. Изнио бих неко своје мишљење или став упркос свом лаичком поимању права и посебно судског предмета, о ономе што се збивало у судници за претходних једанаест дана. Било би то неко моје виђење дато на основу једног непрестаног размишљања, гледања и слушања ТВ преноса из суднице по предмету „државног тероризма или државног удара“ односно како га Ви новинари – дјелатници јавне ријечи – називате „суђење вијека“! Уграбих да речем, помислих у себи и наставих да нешто причам мимо онога што сам хтио рећи. Додуше, нико ме не прекида. Уплаших се да ми је прекинута веза па приупитах: Чујемо ли се? „Само наставите”. Боље да пожурим, рекох и опет у себи понових.

Хоћу да, као грађанин и пензионер, коју више напишем на тему „суђење вијека“ поводом „покушаја државног удара“ о осумњиченима и оптуженима, од којих је већина из нама братске државе Србије, а са којом имамо (н)икад боље односе, како чусмо од ових са врха државне и политичке власти!

Рекох Вам да имам времена на претек, па сам по вас цијели дан испред телевизора и једва чекам да часовник откуца девет ура или да се чује судије ријеч па да на миру пратим цијели ток догађаја који долази из суднице Вишега суда Црне Горе. Одмах стављам наочале, да све присутне у судници боље видим. Знатно појачавам тон на ТВ пријемнику, да боље чујем како бих разумио оне који тихо причају и(ли) постављају питања. Одмах ми на ум паде она народна: „Тиха вода бријег рони“!

Публике нема, а искрено речено не знам ни што и колико би могла помоћи. И не треба, сем да губи вријеме! Виђесмо (ли) да „одмаже“ и зато је удаљише!? Да се питам у публици би ми били све сами пензионери, они имају времена на претек. Макар из досаде нека присуствују. Барем се њима дангуба плаћати неће.
„Не скрећи са теме и не околиши“! Добих брзу и (у)мјесну опомену. Нећете ме, ваљда, новчано казнити. „Прекинућемо везу“! Оштро и бритко изусти. Паааа, ја сам звао и све иде на мој пензионерски трошак. „Ово Вам је посљедна опомена“! Осјећам, да потроших неких својих бесплатних 40-так минута што ми је још било преостало. Вријеме лети! Ништа не рекох или сасвим мало од онога што сам био наумио. Добро, кад напишем послаћу Вам текст па одлучите и оцијените како Вам драго и угодно буде, по вашој „програмској шеми и уредничкој концепцији“! Збогом, рекох више себе ради. „Звали сте погрешан број“, тргну ме груб глас са друге стране“. Како? То није могуће!?

Не одустајем од онога што у својој глави замислим. Сиједам и почињем да неуморно пишем, само да надокнадим изгубљено вријеме. Каним да текст предам сјутра на објављивање. Брзо заврших са писањем и Вама послах на објављивање.

Ма, све више ме копка оно са почетка, кад ми онај рече: „…пензионеру…“! Сада бих се смио заклети да ми је и (през)име поменуо! Нијесам вјешт техници, а одмах би се то могло дознати, јер не вјерујем да разговор није снимљен!

Не бришите претходно, нека је подужи увод али је мој (п)оглед на „покушај држа(в)ног (у)дара“ и виђење једног јавног судског процеса, који би могао да се заврши попут оне народне изреке: „Тресла се гора, родио се миш“!

Да се питам одмах би прекинуо јавни ТВ пренос тока суђења, а нека сјутри дан у медијима освану транскрипти са суђења. Разлога има много. Отужно је гледати особе слабог здравственога стања који се једва током суђења држе на ногама, а богме су и нешто поодмакле старосне доби. Само се питам дају ли им, прије суђења, шта да једу у притворским или затворским јединицама. Не вјерујем ни кад одговарају на питања судије: „…треба ли пауза и да ли могу издржати односно одговарати на још питања, која ће се током судског процеса постављати“ да „могу издржати, ако треба“!

Знам, неко ће рећи да има ту глуме – претварања и свега осталога! Барем према ономе што смо до сада видјели и слушали тешко је повјеровати да се може тако све добро „одглумити-играти“. По мојој процјени већина оптуженика током суђења дјелују као да ће се свакога трена стропоштати на под суднице од силне исцрпљености. Које и колике не знам. А, треба се и припремити за одбрану. Чули смо у каквим условима бораве и чиме све од технике располажу за припрему одбране. Па, у затвору су! Лако је тако рећи! Животињу да затвориш у четири зида, а без дневне свјетлости, би помахнитала, а камо ли човјек!? Да ли љекари виде њихово здравствено стање?

Послије једанаест дана суђења, грађани који га прате не видјеше и не чуше ништа што би могло бити велики и необориви „доказ – крунски аргумент“, који осумњичене, окривљене и оптужене одмах обара и ставља у безизлазну позицију. Да ли је постојао? Ако јесте ко га је и зашто склонио и гдје је? Немогуће да ватреног оружја нема него је негдје „потопљено“, а не зна се у којем језеру! Нијесу, ваљда, то језеро или је можда у питању „бунар“ толико дубоки да се из њих не може (из)вадити „оружје“ које би било крунски доказ – „CORPUS DELICTI“ према оптуженима за „тероризам … или покушај државног удара“!

Није ваљда да је озбиљан „покушај државног удара“ требао бити изведен без оружја – дугих цијеви и осталог ватреног оружја, а са гас маскама, некаквим унифомама које су се могле набавити кажу било гдје и што је још провидније да то учине особе које су старије доби – изнад 50-године – онако војнички неприпремљени, физички неутренирани боље рећи голим шакама на Скупштину Црне Горе. И, не дај Боже да су замисао „своју“ или нечији налог за „убиство“ спровели у дјело онако голоруки и неприпремљени, ненаоружани, неорганизовани и тако даље.

Баш ме интересује шта ће се открити ново у цијелом овом јаловом сценарију, који ми све више личи да је рађен – копиран – по обрасцу од уназад сто година, али врло невјешто, непрофесионално, незналачки, без данашње технике са десетак телефона кад се сви заједно саберу и што је најгоре без оружја, које је неко на вријеме склонио или потопио?! Нијесам неко ко зна о томе било што сем онога што (про)читам у штампаним и електронским медијима и ово сада што се могло видјети и чути током преноса на јавном сервису из суднице Вишега суда. Просто речено, веома је блиједо и неувјерљиво да се могло нешто озбиљно постићи или „државни удар“ на такав начин (по)чинити.

Да бих боље објаснио онима који су као и ја лаици, посебно из правне струке и судске праксе, полицијске истраге и слично; подсјетићу Вас, поштовани читаоци, на „Бомбашку аферу“ у Црној Гори или „злочиначки комплот“ (завјера) црногорских ђака – ученика и студената 1907. године против Николе I Миркова Петровића, књаза и господара независне, самосталне Црне Горе, међународно признате на Берлинском конгресу 1878. године. Нећу Вас замарати, јер о томе има на хиљаде архивских докумената, написан је велики број мањих текстова, чланака, брошура, књига и томе слично, па чак је и на ту већ исцијеђену и до танчина истражену тему одбрањена докторска дисертација једног историчара. И, (…) ту ћемо ставити тачку. Финито – крај!!!

Зна се све о „Бомбашкој афери“, ко су починиоци и зашто, одкуд су дошли и како, шта су преносили и колико пута су прешли србијанску и турску, аустријску и црногорску границу, кад и у које вријеме, у којој су кафани одсиједали, обједовали и пили, ко их је сачекивао, што су причали, кад су (за)ноћили и све док су били. Зна се и ко су им јатаци били. Ма све до у танчине. Зна се и мотив њиховог „бомбашког подухвата“. Само се једно не зна, и није никад откривено или доказано, иако су то тадашњи медији – штампане новине и новинари из разноразних разлога, личних, појединачни и династичких, државних и аустријских оптуживали и паковали, како би цијелу завјеру свалили на леђа српске власти у Београду, тачније и прецизније да је све организовала држава Србија! Ништа од тога свега.

Примјећујем. Подсјећања ради, тадашње званичне новине – „Глас Црногорца“ – редовно је извјештавао о току суђења учесницима „Бомбашке афере“, све од слова А до слова Ш. Ко не вјерује нека узме у руке тадашњу штампу па чита изворно о све му шта се дешавало на судском претресу.

Намјерно изостављам у овоме тексту државне тужиоце, судије на главном претресу, браниоце оптужених и осумњичених, тадашње агенте, жандармерију и тако даље. Наравно и судије које суде у овом „суђењу вијека“ нема потребе уопште именовати. Само из разлога да се нико не увриједи или сматра прозваним од било кога и са било којом намјером, као и да се погрешно не (про)тумаче нечија мишљења, ставови, одбрана, суђење и тако даље.

Надаље, хоћу рећи и дати неки свој став, упоредбу онога из 1907. године и овога послије готово сто година судскога процеса којег је неко искористио веома невјешто, компилујући сирово и незналачки, а на брзину (при)купио неке „гранцице“, организације равногораца, удружења четника и томе слично па их узео као „јаке и необориве аргументе“ за остварење нечијега сна, политичког интереса, добра, користи или добијања на времену, да не кажем одржавања на власти.

Добија се сасвим блиједа и крајње неувјерљива слика, макар ријеч била и о неозбиљнијем покушају државног удара. Нијесу имали плана, нити су знали куда иду, нити куда ударају, а ни ко их дочекује или ко их све организује. Не негирам да нешто од свега није било, али је то толико мало и слабо, прозирно да је употреба ријечи „неозбиљно“ сасвим блага ријеч за оно што је требало да учине и за што их терети Специјално државно тужилаштво и на крају зашто им се и суди. Наравно, нека свако носи свој терет и добије заслужну казну примјерено учињеном дјелу – доказаној кривици. Немам ништа против, према оној народној: „сами пали, сами се убили“!

Такође, и на овом мјесту треба истаћи неке компарације са суђењем од прије сто година, а то су: Државни тужилац у „Бомбашкој афери“ имао је бомбе као непобитан доказ „CORPUS DELICTI“, који није уништен од стране агената и полиције тадашње. Такође, судија и државни дужилац имали су и признања већине од учесника, мада су нека полицијском тортуром у истражном радњом дата као изнуда.

Треба истаћи и неспорну чињеницу да су тадашњи истражни, судски и полицијски органи до танчина имали све податке, наравно и извор који је књазу Николи достављао све податке о кретању учесника и припремању његовога свргавања са власти и то бомбама. Па зар Вам није, поштовани читаоци, ово „суђење вијека“, као и сви докази за које чујемо да се стављају на терет осумњиченим и оптуженим готово копија „Бомбашке афере“, али веома блиједа и са јаловим сценаријем.

Дошло двадесетак људи из Србије, сакупљени с брда с дола, да у Црној Гори изврше – покушају државни удар, без паре и динара, без оружја, гладни, жедни и изморени дугим путовањем! Треба се запитати колико у томе свему има логике, јаких доказа, а све без организатора, без оружја и слично.

Примјећујем. Све би било другачије да неко није „силу“ од оружја потопио, ако га је заиста било или се само наговјештавало да треба да стигне!? А можда се у овој фази судског поступка још не откривају битни и оптерећујућу аргументи за осумњичене, окривљене односно оптужене. Можда ће се оружје (из)вадити из неког, њима знаног, дубоког језера ако га већ „пиране“ нијесу „оглодале“ до коске! А да није ово „оружје“ већ претопљено у некој од жељезара које још неку цркавицу раде, макар у окружењу? Могу ли нас наредни дани, будуће изјаве и докази са „суђења вијека“ демантовати? Не негирам, али ако овакви буду као свих једанаест дана онда ништа од свега!

Примјећујем. Ето, то је неко моје виђење судског процеса за претходних једанаест дана названог „суђење вијека“, које се не мора никоме свиђети, а још мање да некога хоће (крити)ковати. Дадох или указах на неколико веома неспорних чинилаца, сличних аргумената које компарирах са онима од прије сто година из судскога процеса знаног као „Бомбашка афера“; чисто ради тога да се добије потпунија и јаснија слика свега онога што се дешава(ло) у њему на основу прикупљених доказа и изјава свједока сарадника, тајних и јавних служби, државне безбједности, и свих како у Црној Гори тако у Србији и региону.

На самом крају да кажем и ово: да је књаз Никола I Петровић већину учесника ослободио, наравно да су неки осуђени на дуге временске казне затвором, а неки у одсуству и тако даље. Упитаћу, има ли какве сличности са онима којима се данас суди? Свједоци сарадници, окривљени, они који су прохватили признање о кривици и тако даље. На шта вам све личи? Да ли је сличност случајна? Није мјесто да говорим своје мишљење коме је све то требало, а лако је извести закључак. Бојим се да се у овом оптужном и кривчном процесу, у истражном поступку неко неозбиљно прихватио посла невјешто склапајући коцкице јаловога сценарија.

Рећи ћу и то да је веома очигледно да (у) наведеном „покушају држаног удара“ нешто крупно недостаје – „CORPUS DELICTI“- па због тога епилог би могао завршити ријечима: да поновим „Тресла се гора родио се миш“.

На све претходно имам додати финални закључак: (за)мислио сам, примијетио и изнио свој утисак, који завршавам још једним упитним ријечима: А што ако је „покушај државног удара“ нечији „Тројански коњ или Данајски дар“ односно (ПО)КЛОН од кога се неко неће моћи одрећи – отарасити? Уједно ћу резимирати и свој лични став о свему досадашњем, а са чиме и медији располажу, па се може доћи и до недвосмислених података: да је садашњи „покушај државног удара“ веома блиједа копија „Бомбашке афере“, јалово смишљена и невјешто припремљена. Ставих тачку и потписах.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: