Убиство патријарха увертира за Први светски рат

Убиство патријарха српског Лукијана Богдановића, последњег архиепископа карловачког, у септембру 1913, било је, данас је извесно, увертира у Први светски рат. Убијен је у оквиру припрема Аустроугарске за коначан обрачун са Србијом, а тај злочин је годинама, иако је у питању високи црквени великодостојник, прећуткиван.

Најшира јавност ће све детаље сазнати за месец дана, када се очекује премијера документарног филма „Последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић“ Стефана Димитрија Димића, за који је сценарио написао Жарко Димић.

Мада је у то време поглавара СПЦ бирао Српски црквено-народни сабор, одлуку је морала да потврди влада Угарске, а коначну реч давао је цар Фрањо Јосиф.

– Патријарх Богдановић дошао је на патријаршијски престо 1908, после смрти патријарха Георгија Бранковића – објашњава за „Новости“ академик Василије Крестић, историчар. – Био је мађарски држављанин, Мађари су га и поставили и подржавали као човека од поверења. Међутим, у балканским ратовима доказао је да није мађарофил. Уз његову помоћ и благослов слата је огромна помоћ Срба из Угарске браћи преко Саве и Дунава.

То је једна од ствари коју бечки двор никако није могао да му заборави. Од њега је, због лакше контроле, тражено и да седиште патријаршије из Сремских Карловаца премести у Будим, што је одбио. Такође му није опроштено што је за епископа будимског изабран Георгије Зубковић, а не угарски фаворит Георгије Видицки.

Прича о патријарховој смрти почиње у лето 1913. године, када је пошао на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио у Бадгаштајн.

– Српска победа у балканским ратовима реметила је равнотежу и планове Аустроугарске. Патријарх је пошао код цара у Беч да објасни разлоге своје подршке и помоћи Србима, и успут свратио у бању на одмор. Угари су одлучили да га ликвидирају. Постоје докази да су га убила два полицајца на мосту. Један му је ишао у сусрет спреда, други отпозади. Завршио је у потоку – каже Крестић.

Пре него што ће се уопште сазнати да је Богдановић мртав, два месеца је тражено његово тело. У седиште Карловачке митрополије вест да је нестао стигла је 1. септембра. Шест дана након нестанка у реци Ахе нађени су први трагови – парче доњег рубља, а затим и део кошуље с језичком на коме су, латиницом, били иницијали Л. Б. Они су се подударали с иницијалима на осталим кошуљама нађеним у патријарховој соби. Убрзо су нађени и други делови одеће. Корито реке Ахе је свакодневно претраживано, а одређена је и награда од 1.000 круна ономе ко први нађе патријархово тело.

Кад су жандарми обуставили потрагу, др Емил Васиљевић, шурак патријарховог брата, наставио ју је. Коначно, кад је крајем октобра вода опала, у близини железничке станице Кламштајна, тридесетак километара од места несреће, нашао је патријархов леш. Тело се савило око дрвеног стуба једног моста, и покривено окамењеним песком личило је на камен.

Од главе је остао, практично, само доњи део вилице, па је идентитет и утврђен на основу поправљених зуба. Други доказ био је телеграм патријарховог обућара Душана Бркића са мерама Лукијанове ноге. И патријархов кројач је послао мере, које су одговарале нађеном телу.

Патријарх је, 2. новембра, сахрањен у Сремским Карловцима, испод олтара Горње цркве. Цар Фрањо Јосиф је на сахрану послао царског и краљевског подмаршала Адолфа барона Ремена-Баренфелда, а српски краљ генерала Божу Јанковића.

По речима академика Крестића, Србија је дужна да се брани од покушаја прекрајања историје и да публикује сва документа која доказују њену невиност. Међутим, иза немачке историографије, баш као и иза њихове економије, стоји далеко више новца. – Они су до сада објавили више од 200 књига, док смо ми једва добили паре да објавимо своју грађу. Србија и ту касни јер су све силе већ објавиле своју дипломатску грађу 1903-1914, која показује њихову улогу у предвечерје рата – каже Крестић.

– Народ је овацијама поздравио изасланика српске владе, цео вагон су искитили цвећем и на станицу га испратили уз певање националних песама. Барона Ремена готово да нико није ни гледао – објашњава историчар Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима.

По бечкој и угарској штампи почеле су да колају разне гласине, од тога да је патријарх био жртва атентата извршеног по жељи угарске владе, до тога да је био депресиван, помраченог ума, и да је извршио самоубиство. Још пре него што су нађени његови остаци, у мађарској штампи појавио се напис „Патријарх Богдановић убијен“, у коме је писано како је пао као жртва јужнословенске завере. И Павле Јоановић, државни секретар угарског премијера грофа Тисе, упорно је тврдио да су патријарха убили српски завереници.

Догађај је расветљен 1922. када је архимандрит Георгије Видицки у „Патријаршијском гласнику“ обзнанио нове чињенице. Он је јула 1913. боравио у Карлсбаду. Тада га је на поверљив разговор позвао један неименовани мађарски гроф, који је претпостављао да је Видицки, после неуспелог именовања за будимског владику, непријатељски расположен према патријарху Лукијану. Гроф му је поверио планове групе угарских политичара да по сваку цену Лукијана Богдановића онемогуће, „морално или физички“, да даље обавља дужности.

– Идеја је била да се овим убиством српски корпус у Аустроугарској обезглави и одвоји од Србије, посебно зато што је било доста Срба међу официрима. Србија је после балканских ратова постала мала регионална сила, која се ширила на југ. С друге стране Саве и Дунава радило се на покатоличењу и мађаризацији српског живља. Велики су били притисци и на српску црквену аутономију – каже Жарко Димић.

Немачко царство подржавало је Аустроугарску и тежило да се прошири на исток. Димић истиче да је Аустроугарска била спремна за рат, и да је убиство патријарха, на које Србија није имала снаге да одговори, изнурена после балканских ратова, било само увод. Беч је знао да се припрема убиство престолонаследника Франца Фердинанда, и то им је и одговарало као повод за рат.

– Фердинанд је био незаинтересован за рат са Србијом, за разлику од Немаца, који су били заинтересовани. Беч се није потрудио да спречи то убиство, мада су знали да ће до њега доћи.

Аустријско министарство спољних послова је одмах по убиству Франца Фердинанда послало изасланика у Сарајево, који је закључио да Србија није крива. Али увек ће бити историчара који ће за новац или под притиском покушати да манипулишу чињеницама. Они, кад-тад, бивају раскринкани, поручује Крестић.

Занимљиво је да је двадесетих година у Бечу изгорео архив са свим документима који су показивали управо чињенице како је припреман и како је избио Велики рат. А за време Другог светског рата из Србије је изнето више од 100 вагона докумената који о томе причају. Још тада је почела њихова ревизија историје и покушај да се себе збаце кривицу и ратну одштету – сматра Димић.

Академик Крестић додаје да је прича о Лукијану Богдановићу дуго била „намерно заборављена“, јер су власти после Другог рата покушале идеолошки да обезвреде цркву, која је у то време била не само верски, већ и национални стуб друштва. Зато је значајно да се шира јавност, пре обележавања стогодишњице Великог рата, а посебно с обзиром на немачке и аустријске покушаје ревизије историје, обавести и о овом догађају.

– На стотине је докумената који показују да се Аустроугарска спремала за рат. Није случајна подела између Централних сила и сила Антанте. Немачка и Беч су хтели прерасподелу колонија сходно својој нараслој економској моћи. Немачка је имала само 3.000 квадратних метара колонија – каже Крестић, и додаје да није пријатно носити жиг силе која је изазвала два рата и кривац је за несрећу толиких људи. Отуда покушаји ревизије, који не престају, а вешто се користе и у дневнополитичке сврхе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: