Зашто би Душко Радовић данас завршио на страшном суду Новоцрногораца и Другосрбијанаца

Пише: Марко Ковачевић

,,Све што расте
хтело би да расте
– Нека расте
и треба да расте!“

Вјероватно би Душко Радовић завршио данас на страшном суду Новоцрногораца и Другосрбијанаца због овог класика српске дјечије поезије. Јер, за оне који не знају, дијете зачето у утроби жене расте, и не само то већ би и хтјело да расте. Душков гријех садржан је у ставу: Нека расте и треба да расте! Тиме је директно угрозио право жене да одлучује о своме тијелу. Својом жељом у наставку ове пјесме да гледа све што има око, а дијете зачето у утроби жене има и то, он изражава класично непоштовање жене. Замислите само колико је овим својим страшним ставовима Душко Радовић чак и постхумно заразио дјеце и будућих мајки и очева који су морали да слушају ове страшне и неморалне стихове у изведби разних дјечијих хорова широм бивше Југославије.

Радовићи као да су предодређени да призивају рађање дјеце. Пошто је Душко ипак избјегао вријеме апсолутне владавине морала и етике Новоцрногораца и Другосрбијанаца њему је долијао његов презимењак из Црне Горе који има још и ту несрећу да сједи на трону цетињских владика а морал и етика Новоцрногораца и Другосрбијанаца су такви да се најжешће, најснажније, најубојитије исказују управо према владикама који столују на Цетињу. Ретроактивно је то осјетио и Његош коме су срушили гробно мјесто. Занимљиво је да су и у том погледу као и у погледу потребе да се дјеца рађају два Радовића, један из Србије а други из Црне Горе, били сагласни да Његошево почивалиште не треба рушити.

Mитрополит Амфилохије је био врло директан у свом ставу – Српкиње данас су мајке чедоморке. Та истина опарила је осјетљиво ухо ,,бораца за људска права“. Проблематичан је по њима митрополитов став да предност треба дати животу а не смрти. А право на живот једно је од универзалних права човјека. Па чак и нерођено дијете (nascituris) у појединим случајевима у праву има се сматрати за већ рођено ако је то у његовом интересу. У питању су одредбе наследног права тако да у погледу тога хоће ли наслиједити њиву или кућу нерођено дијете има се сматрати за већ рођено у већини позитивноправних прописа и осјетљиво ухо Новоцрногораца и Другосрбијанаца нема томе шта додати или одузети. Али се зато нерођено дијете не може сматрати већ рођеним у погледу тога да ли је у његовом интересу да живи или да не живи. То значи да смо као друштво право на материјалну корист ставили испред права на живот што апсолутно одговара моралу и етици Новоцрногораца и Другосрбијанаца. И зато митрополит Амфилохије завршава прикован на том крсту јер се усудио да живот стави испред материјалних добара, тјелесне похоте без циља и свега осталог што само живот или жеља да се исти створи може учинити смисленим.

Наравно, у свему томе Новоцрногорци и Другосрбијанци (ово су иначе синоними као што су синоними и Црногорац и Србин) убацају и манипулацију са нероткињама. Важно је напоменути да нероткиње нису исто што и чедоморке. Нероткиње су оне жене које би родиле али имају неки тјелесни недостатак због којег то не могу. Оне знају да није свa слобода жене и сва њена срећа у праву да управља својим тијелом онако како хоће. Јер и она би то хтјела, да своје тијело управи на рађање, али не може. Зато је она у неравноправан положај доведена управо од стране оних жена које из свог тијела одбацају плод. Само су нероткиње свјесне колико је благо свако дијете и најбоље су оне способне да буду мајке и дјеци коју нису родиле. То знам и осјетио сам и на својој кожи колико њихова љубав може да буде мајчинска и окрепљујућа. Да сам абортиран вјероватно то никада не бих сазнао. Зато теза како их митрополит вријеђа дајући предност животу а не његовом гашењу у најранијој фази уопште не стоји јер и оне у ствари вапе за тим животом и желе то исто. Да му дају предност. Јер није важно да ли је језик родно сензитиван ако се на њему може славити живот.

Да свака она жена која жели да угаси живот свог нерођеног дјетета зна колика туга обузме ону жену која жели да га роди а оно противно њеној вољи не преживи у утроби до рођења, колика туга обузме сву њену породицу и пријатеље, да зна колико га је таква жена сматрала живим и важним, можда би и оне одлучиле да, попут митрополита, предност ипак дају животу. Или да знају колико се свака она дјевојка коју је онај са којим је зачела одбацио, која је била у незавидној материјалној ситуацији а ипак побједила стид и немаштину у корист новог живота а није им подлегла у корист смрти, срећна кад види тај осмјех свога дјетета, можда би онда знале да живот јесте лијеп и да нам нови животи и наш сопствени ојачавају.

Занимљиво је и то што би Новоцрногорци, Другосрбијанци и остале Карлеуше митрополиту Амфилохију забранили и право да има свој став о овом питању. Вјероватно би требао да има њихов став, јер само то је, зар не, слобода говора и право на мишљење. А митрополит суштински само говори у складу са оном јеванђелском да нам је све дозвољено али да нам није све на корист. А његова улога као духовног поглавара једног православног народа јесте да поучава како мисли и вјерује и у складу са Јеванђељем. Па коме мило, коме мрзно. А Јеванђеље, та радосна вијест за човјечанство, објавила је побједу живота над смрћу. Зар нам онај који каже да и ми у својим мислима, жељама, у својој слободи треба да побједу дамо животу, жели зло?

Кад закуца срце ново у утроби мајке, то нови живот куца на врата овога свијета. Зар није ружно да му их мајка залупи? Јесте, ружно је. А шта је лепо?

ЖИВЕТИ, ЖИВЕТИ, ЛЕПО ЈЕ ЖИВЕТИ!

(Извор: Блог аутора)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: