Сторителинг

Афере се коте као да их неко фабрикује. Данас већ на дневном нивоу.

Пустимо Вотергејт, Била и Монику, Сноудена, Асанжа… Афера Панамски папири открила је како се у пореским рајевима перу паре. Но умјесто да пажња буде усмјерена ка корумпираним милијардерима, новинари су као по диктату устали да демонизују кеш, хвале негативне каматне стопе (штедиша плаћа банци „услугу“ чувања новца), заговарају капиталну контролу и најављују биометријски новац. Али ко се још сјећа прошлогодишњих Панамских папира?

Сузимо ли фокус, на ум ће нам пасти оружје у Јајинцима, али не и то ко је могао да науди премијерседнику?

Да није књиге Сторyтеллинг Кристијана Салмона (Clio, 2010), засигурно бисмо имали магловитију представу о томе како нас и колико владајуће гарнитуре анестезирају причањем прича. Хоће се рећи да је Империја заплијенила наратив, те да мали српски, црногорски и ини послушници само хоће да глуме велике и успјешне политичке нараторе. То што, мотивски, Јајинци не држе воду, то што се тзв. Државни удар у Монтенегру мотивски распао у парампарчад, говори да власти јесу сазнале за вјештину приповиједања која се на наше очи претвара у манипулацију, и фељтонизацију политичког живота.

Бављење политиком је постала вјештина причања прича у којима су ликови – грађани.

„Морамо поново кренути у освајање нарације света. Народ који је неспособан да шири своју поруку постаје невидљив и нечујан“ – рекао је велики пријатељ Косова*, Бернар Кушнер. И у праву је. Постали смо народ неспособан да ширимо поруку наративом. Запишава нас ко стигне.

Да нема сјајног поговора Станка Церовића, вреднијег од садржаја књиге Сторyтеллинг, не бисмо ни знали да појам представља по злу идеју како да се чаробне моћи приче употријебе у сврхе супротне онима због којих се потреба причања родила у људима.

“Шехерезада, коју је Андрић повео у Стокхолм на оно што је можда било њено последње путовање, причајући одлаже смрт. (…) Тако је то трајало док неки анонимни рекламни агент, или сам Мефисто у тренутку инспирације, није имао генијалну идеју како да безброј пута увећа власт и богатство. Шехерезада ће од сада говорити јавно, обезбедиће јој се техничке могућности да одмах допре до свих људи, у било које доба дана или ноћи. Док је ови буду збленуто слушали, ми ћемо их опљачкати и поубијати, тако да нико неће знати шта се дешава, а ми ћемо у бескрај увећати богатство и моћ, нашој моћи, заправо, више неће бити краја; само ти причај, душо моја, пред тобом је феноменална каријера. Тако је Шехерезада постала ратни дописник, хуманитарни проповедник и уредник телевизијских дневника. Запослила је целу армију приповедача само са једном малом разликом: прича више никад неће имати везе са реалношћу него ће бити испуњена измишљотинама које не познају границе у лагању. Шехерезада је на телевизији неодољива, али јој се нико у стварности не може примаћи јер је оперисана хиљаду и петсто пута, сва је трула и смрди на пет метара.“

Више и није тајна да медијски конгломерати генеришу што ће бити вијест и око чега ће се сутра водити прича, умјесто да чекају да се догоди оно што ће постати вијест. Или упрошћено: Данас имамо Јајинце, сутра државни удар, прексутра терористички напад, у недељу је убиство у ријалитију, у понедељак вјенчање са рођеном мајком, у уторак шокантна исповијест особе од које се то најмање очекивало, у сриједу проналазак Мојсијевих плоча са 10 Божјих заповијести…

Има ли излаза из клопке наметнутих политичких наратива? Има, још само у теорији. Када би наша земља изградила нови државни систем који до сада није био виђен, нигдје и никада. Но постоји ли наша земља – ако то пита један Бокељ?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: