Живимо у надгледаној и диригованој демократији

У региону га је прославио роман „Лутајући Бокељ“ у којем по први пут у савременој књижевности читалац види укусе, боје и мирисе Медитерана али и како наш саговорник Никола Маловић каже – „чује и бубњеве апокалипсе“. Након великог успјеха ове књиге, услиједиле су „Пругастоплаве сторије“, збирка од 6 плавих и 6 бијелих антиглобалистичких прича. Маловић је недавно промовисао и књижевну фото-монографију „Херцег Нови: Град са 100.001 степеницом“. Недавно је да „Дан“ најавио, а сада потврђује да нестрпљиво очекује излазак из штампе свог новог дјела „Једро наде“. Роман ће, каже Маловић, у марту објавити Лагуна.

„Једро наде“ обећава насловом да ћемо бити уроњени у наше вријеме?

Биће ту и нешто маритимне, плаво-бијеле историје. Мото романа је мисао пок. Милоша Милошевића, доживотног адмирала 12 вјекова старе, данас би се рекло НВО, Бокељске морнарице, синце 809: Наша перспектива је у нашој ретроспективи. Роман говори о феномену најпознатијег модног дезена на свијету.

Обиман је то систем на око 300 страна. Морнарска мајица јесте најпознатији модни дезен, натопљена је сексуалном и авантуристичком симболиком, али је уједно и војна униформа. Како се та јединица стила, елементарни комад гардеробе родио на Медитерану? Чиме опстаје кроз вјекове? Капетански је Пераст, у коме се дешава 80% радње, потпуно надгледан еволуираним Гооглом, и политички је одвојен од сусједног Котора. Има председника који тврди да 1492. г. ни на једном од три брода с Колумбом није пловио католички свештеник, али јесте тумач за хебрејски. Но то је тек дјелић ове занимљиве пругастоплаве слагалице за књижевне сладокусце. Кључне ријечи за уживање у читању 5 година дугог романа биће: Морнарска мајица, Пераст, брод, Гоогле, Медитеран, Св. Никола. Једро наде је обиман систем који објашњава логику барока, подразумева Јевреје и откриће Америке, а отима се тумачењу.

О првој реченица из Вашег романа „Лутајући Бокељ“ – Још увијек мислим на српском; говорило се више од било које друге прве романескне реченице. Колико кошта мислити на српском у Црној Гори данас?

Мишљење на српском доживљава се од стране владајуће мањине као подривачко, на граници легалности, и одавно се ради на промјени такве свијести. На граници интелектуалне и професионалне перверзије јесте да се све вријеме потпуно игнорише марљив и вриједан, у суштини поштен, рад награђиваног обалног писца. На сцени је специфичан облик апартхејда. Специфичан по томе што снисходи из оног дијела географије који је, без историје суживота са многима другима, цивилизацијски био одвијек инфериоран у односу на европско и свјетско, плаво-бијело искуство Боке Которске. Овим никако на мала врата не уводим заливски сепаратизам – него само као Бокељ од 1694. одговарам на питање: колико кошта мислити на српском. И протестујем, притом, јер повод за квалитетан интервју никад не долази од резидентних црногорских новинара. Што као Бокељ разумијем, али и нападам као аномалију.

Залажете ли се можда за аутономију Которске, како је зовете у роману?

Не, не. Не потражујем дакле никакву политичку нити културну аутономију. Знате зашто? Зато што би се политичка аутономија у овим вазалним глобалним временима нужно претворила у феуд, а културну аутономију Бока има и кад је не тражи. Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег Новог – од разлике у култури, а потом и у температури помислиће да није то она иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго већ хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај.

У критици преовлађује цивилизацијски над политичким вапајем. Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно по себи када знамо о коме говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије. У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори догодило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно зезамо до краја. О чему говорим све вријеме? О томе да је официјелна Црна Гора, рецимо, прошле године прославила 100 година ваздухопловства – тренутак када је један нецрногорац (!) слетио на цетињску Обилића пољану, а није прославила спомен на три нецрногорска пилота која су слетјела у Боку пола године раније, или на тренутак када је, прије 225 година (!!!) Пераштанин Криле Мазаровић летио балоном!

Све што се каже овим примјером важи и за, пазимо: први брод, пароброд, школу, апотеку, болницу, поштанску марку… Црна Гора слави тренутак када се све то догодило унутар историјске четири нахије, занемарујући све вријеме Боку!? Да ли је такво понашање официјелног Монтенегра одраз колонијалне свијести? Такво понашање јесте одраз колонијалне свијести, и то је недопустиво.

Како подносите чињеницу да је покидано ткиво које је чврсто спајало све нас „с мора и Дунава“?

Сигурно никад нећу признати да је беспровратно, али мени као писцу није могло да се догоди ништа фаталније од распада државне заједнице. Ако ни због чега, а оно због нетом успостављне језичке границе. Заиста, није нам се могло да догоди ништа фаталније. Толики вјекови искрене жеље да живимо заједно, проћердани. Пројекат, по коме се распад одиграо, неки ванземаљац не би могао да схвати. Јер: 10 пута мања чланица унутар СЦГ, имала је једнака права као и 10 пута већа чланица? У чему је онда био проблем мање чланице? Али нисмо више наивни. Знамо да постојању 2 кг тешке „Бијеле књиге“, састављене од доказа о покрадености ЦГ Референдума 2006, није било суђено да се разматра као доказ. Наше су сада обје „земље“ надгледане, дириговане тзв. демократије. Србија је губитник космичких размјера, и сви Срби, којекуде. Постоји реченица у „Једру наде“, мом новом роману који се, ако Бог да, појављује с Лагуниним логом за мјесец-два: „Количина проблема превазилази моћ сваке власти да их ријеши“. Што је готова формула. Сви смо гледали исти цртани филм, и сви знамо шта бива послије трчања преко ивице стијене.

Има ли краја растакању и даљем цијепању српског геополитицког, језичког, културног и духовног простора?

Кренимо, ако допуштате, изокола… Наиме, док сам био активни професор, сваког сам се дана питао има ли смисла предавати тројици ђака и осталој доконој множини тек физички присутних полазника которске Поморске академије? Као активни књижар питам се пак да ли вриједи баштинити традицију 116 година старог заливског књижарства (синце 1898, вриједи ли казивати – не само првог у региону, што није спорно, него и у Црној Гори), ако у херцегновску градску Књижару Со дневно уђу три крштена библиофила? Има ли краја растакању нас самих у нама самима? Помало сам сит увида у све евидентне и свима видљиве димензије растакања нашег геополитичког, језичког, културног и духовног простора. Ја сам за уређени поредак ствари, за поштовање моралне вертикале која би потом вукла конце до задњег економског или културног дјелића наше Земље уређене. Прихватам као човјек с 320-годишњим бокељским искуством чињеницу да земља може бити окупирана. И то на разне, историјски видимо, врло инвентивне начине. Не прихватам начело да је све дозвољено. Рецимо: терор лингвистичких алфабета, политичарјугенда, над српским језиком. Дозвољено је заправо само оно што бесповратно и дугорочно уништава човјека. Све остало је строго брањено.
*
Како се из Боке може говорити о Србији као о губитнику митских размера?

Ако је у књижевности потребно имати одмак, потребно је и Србији. И свим Србима унутар Србије, и ван ње. Плачем што је једна од мојих земаља постала синоним за суноврат космичких размјера. Србију данас ваља замислити силовану систематски, па шутирану, иза свега, по слабинама, глави и репродуктивним органима, умјесто да се над њоме коначно закопча шлиц. Свједоци смо да живимо унутар сазнања по коме се Србија примирила, не користи своје право да тужи силоватеље, па је онда с разлогом ваља замислити као митску краву, или козу, коју није помузао само онај ко то није пожелио.

Има ли краја?

Вертикално нема. Тамо је само будућност. Тиме сам и поентирао у жанровски атипичној књизи енциклопедијског формата „Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом“.
*
Живимо у 201. години од Његошевог рођења. Јесмо ли се обрукали?

Не можемо да се оперемо колико смо се обрукали. Ни водом дунавском, ни морском. Уз ограду да је, у теорији, још остало времена за поправни. Црна Гора се обрукала што је заиста многократ прославила Његошеву годишњицу – разједињена, због чега се Петар II окреће у оном саркофагу на Ловћену. А Србија се обрукала зато што је понизно послушала бефел из Брисела, којим јој се сугерише да не љути браћу Црногорце, те да њима препусти киту прославах. Да његошјују колико оће.

Аутор: Мила Милосављевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: