Масакр деце је српска срамота

Одређене сумње које је у вези злочина у пећком кафићу Панда недавно посејао вицепремијер Србије Александар Вучић изнова су, после више од 15 година, раскрвариле незацељене ране родбине шесторице младића зверски ликвидираних у том масакру и зато енергично траже да се коначно скине вео са те мистерије и починиоци изведу пред лице правде.

Љубица Трифовић: Огорчени смо на нашу државу

Сумња да нашу децу нису убили Албанци јавила се немало након убиства. То кажем јавно као мајка, па нека ме осуде. Држава их је убила и надам се да неће проћи пуно времена и да ћемо коначно сазнати ко се дрзнуо да повуче ороз. Да држава убије, а да нико за ових 15 година не реагује на то. Мислим да је то једна од највећих државних тајни. Време је да се коначно обелодани. Бар ће нашим душама, душама родитеља, бити лакше. Ово за „Вести“ каже Љубица Трифовић, мајка трагично убијеног гимназијалца Драгана.

Сазнање да су припадници државне безбедности наводно организовали убиство српских младића каже, јако је боли, и то што је потпредседник Владе Александар Вучић о томе проговорио на годишњицу тог свирепог злочина. Али му је, додаје, ипак захвална што им је дао наде да ће убице бити пронађене.

Сећајући се трагичних сцена Љубица каже да није прошло пуно од сахране да би се гласине да је српска рука побила њихову децу пронеле кроз Пећ.

• Већ после 10,15 дана је ишла та гласина, али и тада и све ово време нам је било на памети да нам не буде тежа брука него мука. Нисмо хтели да верујемо, а претпостављало се. Осим тога, и Албанци нису никако хтели да признају то убиство. Говорили су све ћемо признати, али Панду никада. Када су мој супруг и очеви друге деце ишли и код Војислава Коштунице и код представника Бориса Тадића, нико из државне безбедности Пећи, нити полиције, није присуствовао тим састанцима. Нити смо могли да их нађемо.

Не постоји ниједан извештај о злочину у Пећи, а истрага о убиству наше деце уопште није завршена. Нико од главних у пећком МУП-у се није јавно огласио поводом убиства, као ни Влада Србије. Од Слободана Милошевића нисмо добили ни телеграм саучешћа, а камоли шта друго. Стварно смо огорчени на државу и тражимо да се открије ко је те невине младиће изрешетао са 60 метака – у очају прича Љубица Трифовић.

Она каже да рафали у Пећи нису само испаљени у шесторицу младића, већ у читаву Србију.
– Ми смо остали без деце, брат без брата, сестра без брата, ту је било синова јединаца којих нема више, најмлађи 14 и по година, а најстарији 25, а међу њима и мој син Драган који је био четврта година гимназије. То је пуцањ у срце Србије! Ко се дрзнуо да повуче ороз и одузме живот шесторо невине деце? И шта је то све изазвало? Панда, па Рачак, па бомбардовање Србије. Све су редом уништили. Не само нас као породицу – казује Љубица и додаје да мајка побијене деце неће одустати од трагања за истином.

• Били смо немоћни, чак смо хтели и у Стразбур да идемо, али на коју адресу? Желимо да знамо ко је тај што је у стању да почини такав злочин и због чега. Зарад новца, интереса и пропаганде? Сваки дан читамо по новинама и гледамо ове монструозне слике, а то је за нас родитеље страшно – каже Љубица Трифовић.

  Милена Радевић: Стално пред зидом ћутања

Милена Радевић, мајка студента Ивана Радевића (25), најстаријег од шест младића који су 14. децембра 1998. страдали у свирепом нападу у кафићу Панда у Пећи, не посустаје у потрази за истином. Она непоколебљиво верује да је и то злодело албанских терориста, оних истих који су пола године касније ликвидирали и њеног мужа Богдана и покушали и њој да дођу главе.

Милена је пре неки дан о свему томе пуних осам сати казивала специјализованом тиму тужилаца из Брисела, који су се, како она верује, укључили у ову истрагу на тражење Фонда за хуманитарно право. Поновила им је, каже, све оно што је и пре осам година испричала иследницима Унмика на Косову – испричала горку судбину, све оно што је њу и њену породицу задесило од те страшне децембарске ноћи и злочина у кафићу Панда.

• И данас, као што то чинимо ево већ више од 15 година, ми тражимо само истину и јасан одговор ко је и зашто починио покољ у Панди. До сада смо углавном наилазили на зид ћутања, понегде и на обећања, али су сви говорили да је за то потребно време. После су нас неки и отворено упозоравали да ми око тога, по цену живота, не смемо ништа да радимо. Ја лично сам од једног високог полицијског функционера упозорена „да не забадам нос где му није место“ – тврди Милена Радевић.

Она је и даље уверена да је њена породица жртва оних који су, не бирајући средства, желели да по сваку цену направе етнички чисто Косово:

• Како другачије тумачити то што сам 24. јуна 1999, након 53 године живота у Пећи, дочекала да ми на врата бану два неуниформисана наоружана Албанца, који су мом мужу саопштили да више не можемо остати у кући јер немамо дозволу за становање.
  Богдан Радевић је мало потом кренуо у град да тражи помоћ и заштиту од НАТО снага стационираних на Космету и више се никад није вратио кући.

По сазнањима до којих је дошла његова супруга, Богдана је у центру града пресрела група наоружаних припадника ОВК, претукла га и одвела у непознатом правцу, да би његови посмртни остаци тек 2011. били пронађени у селу Требовић, удаљеном седам километара од Пећи, закопани на имању једног Албанца.

Истог дана, по казивању Милене Радевић, Албанци су нешто касније упали у њену кућу и почели да пљачкају и ломе ствари уз претње да ће и њој отићи глава. Она је, како каже, искористила прилику, искочила кроз прозор са другог спрата и спас нашла код једног комшије. И она ће се потом наћи у великој групи избеглица са Косова смештених у одмаралишту Каменово код Будве и са њима преживети дуготрајну голготу борбе за какав-такав кров над главом, али при том никад није преболела страшне ране које је понела из Пећи.

Биће лакше ако сазнамо…

Мој бол нико не може да ублажи, мој мир нико не може да ми врати. Тражили смо и тражимо само истину о томе ко је побио наше најмилије, како не би сумњу бацали и оптуживали невине људе и веровали у свакојаке приче. Колико год нам је тешко, биће нам ипак лакше ако коначно сазнамо ко је починилац злочина – каже Милена Радевић, упорна и непоколебљива жена, која још не да да је сломе туга и године.

Радујку важнији избори

Родитељи побијених у Пећи свашта су доживели свих ових година.
– Водили су нас од једног до другог политичара. Једном приликом мог мужа и родитеље осталих младића примио је Тадићев саветник Бранко Радујко. Усред састанка их је питао – јесте ли гласали? Ми дошли због убиства, а он пита за гласање – каже Љубица Трифовић.

Сведок истине

Звали су ме да будем сведок одбране у Хагу код Слободана Милошевића и пристала сам. Звали су ме на десетине пута, и ишла сам у Београд на тест интелигенције. Међутим, када сам рекла да ћу бити сведок истине, више ме нису звали – каже Љубица Трифовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: