Јерусалим

Средиште свијета по хришћанском учењу, светилиште је Медитерана.

Уздигнемо ли фокус, опазићемо да светилишта по Медитерану има још, од Рима до Свете горе и обратно, но им се – зар не? – до те мјере мало поклања пажње у медијима главног тока да је то у најмању руку збуњујуће.

Мало?

У мору вијести да је Трамп „донио одлуку о признавању Јерусалима за престоницу Израела“ једнако смо сазнали о разлозима колико ономад и од одлуке папе Бенедикта XVI да за живота одступи са столице Св. Петра.

Да би се иза увијек шкртих вијести и ријетких квалитетних анализа у страну за инч помјерио застор познања, ваља прочитати (макар, од доступних) књигу „Праотац“ Бруса Фејлера (Лагуна) – о никад разрјешивим односима између Јевреја и Арапа, и књигу „Крсташки ратови у очима Арапа“ Амина Малуфа (Лагуна) – о никад разјешивим односима између римокатолика и муслиманског свијета.

Кад песимистички кажем: о никад разрјешивим односима између тих и тих, и тих и тих, у обзир узимам више реалност него теологију, јер не могу да вјерујем да Бог који је љубав нема формулу за мир међу браћом. Библијски Аврам и Исак, исти су јунаци из Курана, Ибрахим и Исмаил, што већ постаје компликовано, јер Јевреји и хришћани држе да је праотац Аврам кренуо да жртвује првенца Исака па га је Бог замијенио јегњетом, дочим милијарда и милионски кусур муслимана вјерује да је праотац Ибрахим кренуо да жртвује првенца Исмаила на мјесту данашње јерусалимске Куполе на стијени, но се умјесто Исмаилове жиле куцавице, божјом вољом појавила жила животињска.

Чвор у тумачењу је у томе што библијски праотац Аврам, коме је обећано синова колико и зрнаца пијеска, са женом Саром није могао да има потомства. Него је по Сариној дозволи узео робињу Агару, и с њом добио сина. Исмаил је по томе, како га зову Арапи, првенац. Но Сара, гле, у 100. години роди Исака, и као законита жена рече како је Исак пак насљедник, а не син робиње Агаре… Тако је почела највећа свађа међу браћом, и једна од највећих теолошких расправа унутар највећег светилишта на свијету – Медитерана.

И сад – шта унутар јерусалимског чвора заплетеног црвеном, плавом и зеленом вуницом рашчивијава Трамп доносећи „одлуку о признавању Јерусалима за престоницу Израела“? То се, управо, не може сазнати из нама доступних медија главног тока.

До сада сасвим занемарен у причи патријарх јерусалимски Теофил III ходи по дипломатским хот-спотовима европског континента све протусловећи против закона да се од православне цркве одузме макар драм свете земље.

У медијима главног тока присутни, муслимани никако да довољно подвуку како се под џамијом Ал Аксом, трећом светом тачком након Меке и Медине, врше већ предубока археолошка истраживања ако су то, по њиховом тумачењу, уопште. Шта ако неко погријеши, шта ако неко поткопа предубоко, шта ако неко ко држи да је Аврам жртвовао Исака уруши Ал Аксу, и Куполу на стијени, на којој је – на простору који се метафизички преклапа – Ибрахим жртвовао Исмаила и Мухамед се узнио на небо?

Избиће посљедњи свјетски рат.

Јерусалим је пробни камен вјере. Соломонов храм мора да буде изграђен опет. На истом мјесту гдје је био, али се на тих 14 хектара налази Ал Акса и осмоугаона џамија с огромном куполом од 24-каратног злата.

Трамп зна шта ради непризнавањем Источног Јерусалима за престоницу палестинске државе. Било би добро да то знамо и ми.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: