Драшковић: ДФ повратком у парламент руши Берлински зид

Пише: Петар Драшковић*

Један од базичних принципа функционисања парламентаризма још од римског Сената је, свакако, изношење јасних ставова у представничком дому уз “здраву” расправу

Како у Црној Гори и нема крштеног парламентаризма, ни легитимне скупштине, а ни воље “грађанске опозиције” за јединством, остало је да се грађанима са скупштинске говорнице покаже глас разума истинске демократије коју персонификује Демократски фронт – најпрогоњенија опозиција у Европи нашег доба.

Како се власт у Црној Гори не мијења од времена комесарских егзекуција пријеких судова, није ни чудо да имамо и сад пријеке судове и аутократску клику на власти која континуирано врши прогон ДФ-а. Перманентни покушаји изолације ДФ-а, како медијске тако и политичке, добили су обрисе стаљинистичке политике у лику ДПС-а и скоројевићке династије Ђукановић. У Скупштини, ДФ управо својим наступима и изношењем једине истине о ономе што представља режим, показује да нама треба рушење Берлинског зида, који, изгледа, завршетком блоковских подјела, још није пао у Црној Гори. Скупштина је и говорница гдје се саопштава све оно што људи из ДФ-а не могу јавности да саопште у судницама, затворима и иследничким собама режимске милиције.

Оно што је посебно фрапантно је што, у оваквим условима, опозициона сцена се базира на више него чудним калкулацијама и аргументацијама “грађанске опозиције”, која никада није жељела чврсто стати на пут проблему тиме што ће одговорити на сталне апеле ДФ-а за јединственим дјеловањем против диктатуре. Наравно, врло симптоматично, а да ли је одговорно, нека просуди јавност. Без обзира и на бизарни недостатак њихове солидарности везано за политичка ислеђивања, држања у затвору и суђења које трпи ДФ, упорни позиви су долазили из потребе за суштинском опозиционом борбом, коју, макар по дјеловању, једино, заиста, представља Демократски фронт.

Некако се намеће мишљење да је посебан моменат у дистанцирању “грађанске опозиције” од ДФ-а био позив Душка Марковића којим је пожелио добродошлицу у своју владу свима, сем ДФ-у. Како је дошло до тога позива, тако се све више умањивала шанса да до опозиционог консензуса дође, захваљујући све лошијим и баналнијим изговорима остатка опозиције. Колико је таква реторика тенденциозна, у правцу покушаја опште изолације ДФ-а, говори и чињеница да поменути нису жељели са ДФ-ом на протесте, да би сада најављивали неке сопствене, онако у магли, кроз бесплодна састанчења која немају никаквог ефекта.

Иако је Демократски фронт нудио договор по принципу „бијелог папира“, гдје би се договорило још нешто поред бојкота који је изгубио првобитни смисао, и за који и они знају да мора имати нешто више у политичкој борби, добили смо бахато инаћење оних који представљају себе „грађанском опозицијом“, одбијајући сарадњу са већинским дијелом опозиције. Ако је, ипак за њих, подобнији за преговоре Душко Марковић или Мило Ђукановић, макар би неки вид солидарности са ДФ-ом био довољан, јер то не намеће само политичка коректност, већ и базична људскост. То показују и наступи посланика ДФ-а ових дана, гдје се сјајним аргументацијама потпуно потиру режимске конструкције против најјачег опозиционог субјекта.

*Аутор је функционер ДФ

(Борба)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: