Богдановић након изласка из албанског казамата: Истина је јача од завере Албанаца

Најтеже ми је падала неправда, то што сам ни крив ни дужан у притвору. Јер, иако су се сви према мени опходили коректно, пошто сам био најстарији притвореник у павиљону за Србе Еулексовог затвора код Подујева, тешко је бити „у ланцима“.

Овако Богдан Митровић (75), расељено лице из села Сопине код Суве Реке, насмејан и видно расположен, као да претходних четири и по месеца није провео у притворском павиљону, говори за „Новости“. Митровић је био осумњичен за ратни злочин против цивилног становништва, а све на основу сведочења комшије Албанца. У притвору, из којег је пуштен у петак увече, робијао је заједно са десетак српских затвореника осумњичених за различита кривична дела.

– Када су ме 28. августа надомак Мушутишта из аутобуса у којем су ми биле супруга и две кћерке, извели косовски специјалци и када су ми потом на саслушању пред истражним судијом навели да ме терете за некакав ратни злочин, у први мах их нисам ни разумео. Нисам могао да поверујем да ми приписују тако нешто страшно, поготову што сви у Сувој Реци, и Срби и Албанци, знају да никада, ама баш никада нисам био насилан и да сам се изузетно добро слагао са свим комшијама – каже Митровић који са супругом Момирком има четири кћерке и два сина, односно 36 унука и праунука.

На питање ко му се највише обрадовао када је у расељенички дом у околину Младеновца стигао из притвора у Подујеву, одакле га је довезао адвокат Дејан Васић, Богдан без рамишљања каже да је то шестогодишњи унук Никола.

– Ја сам најстарији у кући а он најмлађи, па је ваљда логично и да се највише волимо – прича овај витални човек.

У прилог тврдњи да се одлично слагао и са комшијама Албанцима, каже да су сви сведоци који су се појавили на суђењу говорили у његову корист.

– Један од тројице сведока Албанаца казао је да нема поштеног човека који би тврдио да сам крив и да сам било кога на било који начин угрозио – каже Богдан. – Од када смо избегли из родног села, ишли смо бар десетак пута и није било проблема. Међутим, баш онај који ми је узурпирао имовину, Ђељадин Садукај, постао је главни у радној групи за повратак расељених Срба у Сувој Реци. Тада су и почели проблеми.

Митровић објашњава да је суштина због чега је неправедно завршио у затвору жеља Садукаја да му отме имовину, али и намера да се сви расељени Срби заплаше како не би помишљали на повратак. Напомиње да су у селу Сопина код Суве Реке, где је до 1999. године живело тридесетак веома имућних српских породица, он и његова три брата поседовали велико богатство, шест двоспратних кућа, помоћне објекте, плодно имање покрај реке, воћњаке, винограде…

– Порушили су нам све куће и објекте, а управо тај који ме је пријавио, заузео ми је кафић у центру и од продавнице направио две. Толике године користи имовину без икакве надокнаде и још ме је пријавио да робијам на правди Бога – огорчено каже Митровић.

Не одустаје од повратка

– Иако су се према мени сви понашали простојно и имао сам адекватну медицинску негу, јер су затворски чувари били углавном Срби, у притвору ми је најтеже падало размишљање о породици, јер сам знао колико се брину за мене – прича Богдан. На питање хоће ли одустати од повратка у родни крај, каже:

– Ми смо у мислима стално у родном крају. Ако због година ја не дочекам повратак, уверен сам да моји синови хоће, јер им је то жеља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: