Апел за одбрану Ким на Старом граду: Питање Косова је пре свега морално

„За нас је ово питање пре свега етичко, морално. То је питање 120.000 наших сународника, грађана на Косову и Метохији. Нико не спомиње Оливеру Радић, професорку Гимназије из Ораховца, Живојина Ракочевића, писца и директора Културног центра у Грачаници, нико не спомиње професорку Митру Рељић из Косовске Митровице„, истакао је Милош Ковић

У петак, у Сали београдске општине Стари Град одржано је представљање Апела за одбрану за Косова и Метохије. О овом документу и питањима српске политике према Косову и Метохији говорили су професори Милош Ковић и Мило Ломпар, доцент Правног факултета у Београду и председник ДСС-а Милош Јовановић и филмски редитељ и потписник Апела Данило Бећковић.

Пред око триста присутних слушалаца говорници су образложили политички тренутак у коме је настао Апел, његов медијски третман, одзив јавности, природу решења „косовског питања“ коју тренутне српске власти заговарају и друга релевантна питања српске политике према Косову и Метохији.

Окупљенима се први обратио Милош Ковић који је прво представио говорнике. Затим се позабавио природом овог документа, његовим одјеком у јавности и досадашњим радом на његовом промовисању. Према Ковићевим речима, текст Апела су потписале различите генерације јавних личности. Иако је он настао у оквирима Политичког савета Демократске странке Србије реч је о нестраначком и надстраначком документу у чијем су настајању учествовала нека од водећих пера савремене српске културе. Ковић је истакао да имена ових људи још увек нису обелодањена како би био избегнут медијски линч којем је изложен митрополитит Амфилохије.

Ковић је поновио да су овај Апел потписали људи различитих поколења присутни у српској јавности, култури и научном животу и да су неки од њих први пут на овај начин артикулисали свој политички став о Косову и Метохији. Ковић је истакао да су ту људи из света филма, поред Данила Бећковића, Иван Јовић, Горан Радовановић, Душан Милић, Предраг Гага Антонијевић, а Бећковић је споменуо поред њих и Димитрија Војнова, Марка Паљића, Игора Станковића и друге. Међу потписницима, наставио је Ковић, налази се и дванаест архијереја Српске православне цркве, међу којима су митрополит Амфилохије, епископ Атанасије, епископ рашко-призренски Теодосије, епископ шабачки Лаврентије и други.

Отприлике је ту и исти број чланова САНУ који су потписали Апел, међу њима и Матија Бећковић, Драгослав Михајловић, Милосав Тешић, Предраг Пипер, Коста Чавошки, Данило Баста и други. Апел је потписало близу две стотине професора Универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици, Бања Луци и Источном Сарајеву. „Овај Апел је од почетка добио свесрпске димензије“, подвукао је Ковић. Било је премишљања, подсетио је Ковић, да ли би овај документ требало да потпишу и Срби који не живе и не раде у Србији, но, та дилема је брзо отклоњена. „Ако одете у Црну Гору или Републику Српску, можда ћете наћи чак и више људи којима је на срцу Косово и Метохија, него што је то можда у Шумадији или мојој Мачви“, истакао је Ковић. У овом тренутку, рекао је Ковић, има 13.500 потписника Апела за одбрану Косова и Метохије који се потписали на сајту Не одустајемо. Сада се потписи прикупљају и на различитим пунктовима – почели смо од Шапца а сличне акције прикупљања потписа биће организоване и у другим местима у Србији.

„Иза Апела, ја бих се усудио да кажем, стоји образована средња класа“, проценио је Ковић. Међу потписницима су и они који имају одређено искуство у вођењу спољне политике и учествовања у међународним односима. Ту је и један број Срба са Косова и Метохије.

Такав Апел, наставио је Ковић, написан је у доброј вољи да се утиче на ток преговора о Косову и Метохији и то на тај начин да се затражи одустајање од исхитрене а далекосежне одлуке коју је неко некоме обећао за март или април. У Апелу не стоји – разјаснио је Ковић – да су његови потписници против признања КиМ: ту стоји да су његови потписници против потписивања „правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“ и свих последица које би из оваквог чина проистекле, против поделе Косова и против столице за Косову у УН под ма којим условима.

Ковић је изнео претпоставку да је ово највише заболело власти, с обзиром да смо сведоци да је „косовско питање“ постало игра речи у којој треба на дневнополитички најприхватљивији начин дефинисати тешке уступке које треба да направи Србија. „Наша порука је чему журба – замрзните конфликт“, подвукао је Ковић.

Ковић је затим изложио „медијску историју Апела“. Пре него што је документ завршен и објављен он је процурио. Ковић је подсетио да је лист Блиц на волшебан начин дошао у посед овог документа и почео да објављује његове фрагменте и да „оптужује“ за ауторство митрополита Амфилохија. Ковић је рекао да су творци Апела одлучили да га брже објаве него што се рачунало због чега су првобитној листи потписника нису личности које би га потписале да је припрема нешто дуже трајала. Идеја је била да се Апел објави на Бадњи дан, подсетио је, како би Срби свугде могли на Божић да мисле на своју браћу са Косова и из Метохије.

Политичка и медијска реакција на Апел ишла је у неколико праваца: он је прво прећутан и у медијима које контролишу власти и у већем делу медија који контролише прозападна опозиција – „Политика“ није прећутала јер је плаћен оглас и текст Апела објављен на 31. страници листа (од могуће 32 странице). Јавни сервис је Апел прећутао иако у ударним терминима наводи узгредне изјаве угледника како од Косова треба

одустати. То овде нису нашли за сходно. Потом су, навео је Ковић, уследили напади – службеник Владе Србије Марко Ђурић рекао је како иза документа стоји ДСС и да његови творци „реже и завијају“. „Међу тим људима који реже и завијају су и професори Марка Ђурића“, зачудио се Ковић.

Затим је кренула медијска антикампања: паљба је усмерена на митрополита Амфилохија. Ковићев утисак је да су хтели да заплаше Цркву и као да је све унапред било припремљено за овај напад. „Видели смо како су се неки људи осрамотили учешћем у тој кампањи“, подвукао је Ковић.

Апел се прећуткује и отпочело је његово представљање путем трибина. Прва таква трибина одржана је у Шапцу а слични догађаји биће и даље организовани. Циљ је, рекао је Ковић, да потписника буде што више – садашња бројка од 13.500 потписника је за ово питање, по његовом суду, прилично мала.

Ковић је своје излагање завршио подсећањем шта је у ствари циљ овог Апела. Ово није, по његовим речима, учињено са циљем да се одузму власт или ресурси чије располагање иде са влашћу, већ се потписници Апела својим именом и презименом изјашњавају шта мисле о Косову. „За нас је ово питање пре свега етичко, морално. То је питање 120.000 наших сународника, грађана на Косову и Метохији. Данас се каже да је то тамо неки Здравко, Звонко, спомињу се имена мафијаша, то су неки људи који добијају две плате, да је то дивљи Запад. Нико не спомиње Оливеру Радић, професорку Гимназије из Ораховца, Живојина Ракочевића, писца и директора Културног центра у Грачаници, нико не спомиње професорку Митру Рељић из Косовске Митровице“, истакао је Ковић.

Ово је такође, указао је Ковић, питање грађанске свести. „Питају неки шта имаме од замрзнутог конфликта? Но, шта је алтернатива – да препустимо наше суграђане држави Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, а касније и Едија Раме?“, упитао се Ковић.

Но, то је, наставио је Ковић, и стратешко и геополитичко питање, питање елементарних знања о међународним односима. „То је питање опстанка Републике Србије јер је упитно да ли ћемо задржати распарчавање на Косову или ћемо чекати оне који хоће да нас распарчају у Сјеници или Новој Вароши или у Бујановцу, Нишу, Новом Саду или Бањој Луци“, упитао се. То је такође и питање регионалне безбедности и шире питање стабилности европског и светског поретка.

Посреди је и економско питање, рекао је Ковић, због економских ресурса и рудних богатстава на Косову и Метохији.

Но, навео је Ковић на крају оно што је по његовим речима на првом месту – то је питање Косовског завета. „То је питање ко смо, шта смо, одакле долазимо и куда идемо. И да ли ћемо бити оно што јесмо уколико издамо Косово, уколико издамо сто двадесет хиљада наших суграђана. Наравно да ћемо наставити своје животе сутрадан али питање је ко ћемо бити када се погледамо у огледало и ко ћемо бити када будемо срели своје потомке“, подвукао је Ковић. Александар Вучић стално злоупотребљава нашу децу тобоже бринући о њиховој безбедности – но питање је да ли ћемо нашу децу бранити у Призрену или Пећу или у Нишу или Београду, рекао је Ковић. „Шта ће нам наша деца рећи ако издамо Косово и Метохију, да ли ће нас се стидети?“, упитао је на крају свог излагања Ковић. „Ту смо у срцу приче о нама у последњих шест векова и хоћемо ли се свега тога одрећи.“

У свом излагању професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар сажео је нека од кључних питања савремене српске политичке ситуације. Ломпар је на почетку свог излагања, које је у више наврата прекидано аплаузима публике, указао да је у српској стварности питање Косова вишеслојно. Оно се појављује, наставио је Ломпар, као државно питање односно хоће ли „једна држава да озваничи престанак свог постојања на делу своје територије“. То је далекосежно питање, указао је Ломпар јер одрицањем од суверенитета на делу територије држава се налази у озбиљној опасности да уопште престане да постоји на целој својој територији.

С друге стране, указао је Ломпар, показало се још једанпут да је питање Косова и Метохије питање власти. Све српске власти су, према Ломпаровим речима, у извесној мери постављале ово питање у вези са својим опстанком и чини се као да је овде по први пут реч о једној власти која монополизује инструменталну димензију питања Косова и Метохије. Ломпар је затим оцртао кратку генезу односа различитих српских власти од 90–их година наовамо према косовско-метохијском питању. Према Ломпаровом суду српска Влада од 2008–2010. године утрла је један пут којим Влада после 2012. године „одлучно и све брже и брже иде“.

Како Ломпар објашњава, то је постигнуто једном „пропагандном матрицом“ по којој се питање КиМ инструментализује тако што се оно „деполитизује“. Доводи се, путем агресивне и континуиране медијске пропаганде, у необразложену везу са општим економским напредовањем, елементарном безбедношћу грађана и другим питањима. „То је облик деполитизације; претварање једног политичког, државног питања, у једно сасвим друкчије питање“, разјаснио је Ломпар. По Ломпаровом суду ово је згодан маневар практиканата власти зато што он побуђује емотивну страну слушалаца „чиме их усмерава у жељеном правцу“.

Овакав маневар је, по Ломпаровом мишљењу, нужан за овакву врсту власти коју најбоље описује постмодерни термин „симулакрум“. Ова реч означава спајање две различите тежње ове власти – „она би да буде у исто време и патриотска и издајничка!“ „Да би то постало могуће публика мора да полуди“, разјаснио је Ломпар. Да би се ова медијска операција извела главни глумци се излажу ванредним напорима, постају нервозни и та нервоза се манифестује у јавном прозивању појединаца који су овај Апел потписали, указао је Ломпар.

Циљ је ове власти, подвукао је Ломпар, „да се Косово и Метохија шаптом предају“. Оно што је овај Апел показао јесте – да то није могуће. „Једноставно речено, косовска традиција српске политике је њена константа“, подвукао је Ломпар.

Таква ситуације је могућа ако и само ако имамо једну власт која спроводи политику противну интимном опредељењу већине њених гласача, подвукао је Ломпар. „Снага симулакрума је у томе да вас наведе да поступате супротно вашим уверењима“, објаснио је Ломпар. Стално се мења и измешта тежиште дискусије како би, наставио је Ломпар, главна одлука – а то је учлањење Косова у УН – прошла незапажено.

Трећи аспект косовско-метохијског питања је, по Ломпаровим речима, можда и најважнији. Реч је о културном аспекту. Ако би се далекосежна одлука о којој је Ломпар говорио донела природна последица ће бити оно на чему се већ деценијама ради – измештање Грачанице и Дечана из оквира српске културне баштине, прво измештањем у оквирима Унеска из државно-правног оквира Србије а потом постепена десрбизација. Та одлука би, по Ломпарвом суду, даље означила покушај дезинтеграције Српске православне цркве. „Уколико бисмо се ми сложили са тим ми бисмо се у ствари сложили са нечим што објективно речено представља радикалну редефиницију укупног постојања овог народа у јако дугом периоду“, подвукао је Ломпар. Ломпар је истакао да потписници овог Апела сматрају да ово није исправно.

После Ломпаровог излагања говорио је редитељ Данило Бећковић. Бећковић је оценио да би по свој прилици потписника Апела млађе генерације било много више да је обавештење о Апелу било раније обнародовано. Међу таквим људима је, навео је Бећковић, и глумац Славиша Чуровић који је био у публици и кога је Бећковић и поздравио.

Према Бећковићевим речима, који се ослонио на раније излагање Милоша Ковића, „Косовско питање“ се све више намеће као „језичко питање“ – власти покушавају да нас заплаше и збуне терминологијом која се користи. „Константно тражимо нову дефиницију да објаснимо на који ћемо то начин издати Косово а да то тако не изгледа и да када једном прочитамо то што смо потписали кажемо себи да то ипак није признање“, указао је Бећковић. Сама реч признање је према Бећковићевим речима изгубила своју тежину јер се оно, у строго формалном смислу, више ни не тражи.

Дискурс о Косову и Метохији који је, по Бећковићевом суду, наметнут у јавној сфери заснован је на терминолошкој конфузији. Оно што се константно говори, а на шта је Бећковић указао, јесте да се константно говори како ми морамо да престанемо да лажемо себе и да прихватимо шта је реално стање ствари на Косову. По његовим суду ти људи су у праву само што та истина и то реално стање о којима они говоре су у много чему другачији. „Једна од основних истина о Косову и Метохији је следећа: ако ми пристанемо на оно што нам се сада спрема у марту или априлу можемо да рачунамо да у следећих пет, десет или најкасније двадесет година на Косову и Метохији више неће бити Срба. То је прва и основна истина коју морамо да прихватимо и коју морамо да сагледамо и да се око тога ни мало не заваравамо“, подвукао је Бећковић.

Бећковић је такође оценио да је у случају повлачења српске државе са КиМ неупитно отуђење српског културног наслеђа а можда чак и физичко уништење драгуља српске православне уметности. „Те исте људе од којих очекујемо да ће чувати наше манастире и да ће чувати наше људе ми теретимо за ратне злочине“, подвукао је Бећковић. „Са тим истим људима за које сваког дана наши министри говоре да су највећи злочинци од како је света и века смо дужни да потпишемо правно обавезујући споразум и ја верујем да ће они заиста чувати наше манастире, све док их не поруше“, подвукао је Бећковић.

Он је поделио и нека своја лична искуства са Косова и Метохије. Бећковић је указао да се у неким српским срединама сусретао са „страшним старозаветним судбинама“. Поделио је искуство човека из Ораховца коме је у два наврата спаљена кућа када је водио своје тешко оболело дете на лечење у Београд. У Сувом Грлу су се мештани спасили тако што су подигли топ на оближње брдо и тако спречили погром! То је једино српско село у том крају одакле становништво није избегло. Мештани овог села били су жртве етнички мотивисаних убистава, подсетио је Бећковић.

„Оно што ми постижемо правно обавезујућим споразумом је да све ове ствари легитимишемо и да се онда све ово ради без икакве контроле. Тренутно наш једини механизам да одбранимо Косово и Метохију је наше право да бранимо Косово и Метохију. Док се тог права не одрекнемо наша реч ће тамо нешто важити“, подвукао је Бећковић.

Бећковић је указао да се ових дана спомиње и референдум о Косову и Метохији али да онај ко најављује референдум – а ко је тобоже поседник свих знања о вођењу државе – није вољан да саопшти своје опредељење по овом питању. „Када се говори о судбини Косова и Метохије из неког разлога смо константно уцењени судбином своје деце. Једна од тих фраза је да не смемо да жртвујемо будућност своје деце због Косова и Метохије. Али ми тиме заправо жртвујемо део своје деце, оне на Косову, како би остала деца, у Београду, лепше и удобније живела“, истакао је Бећковић. „Као да је њима лакше да тамо остану него што је нама лако да седимо у Београду и да из Београда једноставно поручимо да не пристајемо на независност.“

Председник Демократске странке Србије Милош Јовановић је на почетку свог излагања указао да се Срби, уколико предају Косово и Метохију, „исписују из историје“. Јовановић је указао да у атмосфери бујања постмодерног индивидуалистичког и конзумеристичког лудила уз демографске трендове који су за Србе застрашујући ако изгубимо оно што је „српска вертикала“ тешко је видети како један народ величине од седам или осам милиона може да опстане.

Овај Апел је, према Јовановићевој оцени, без обзира на то што је поникао у оквирима Политичког савета ДСС-а надстраначка ствар. По његовом суду Апел је важан али не као последњи напор једне борбе за КиМ која јењава „већ као почетак да у једном тренутку ствари преокренемо“. Јовановић је указао да права борба тек предстоји јер ће се ускоро отворити последња фаза пред решење „косовског питања“ – онаквог решења које Запад прижељкује и на каквом решењу ради.

Према његовом суду, власти ће ускоро најавити како верују да то решење треба да изгледа: то решење ће изискивати неминовну промену Устава што подразумева и референдумско изјашњавање грађана. „Тај референдум, познавајући Србе, неће проћи лако“, подвукао је Јовановић. Он је навео да ће се наредних неколико месеци интензивно радити на обавештавању јавности шта нас чека и шта је алтернатива овој безумној политици.

Јовановић је оценио да је осамдесетак процената политичке класе на „бриселском становишту“ док је свега двадесетак посто на „српском становишту“ али је исказао и своју наду да ситуација са народом стоји обратно.

Навео је да се од Србије тражи оно што се тражило од децембра 2007. године – прихватање документа који је тада изнео Волфганг Ишингер а према коме односе Београда и Приштине треба уредити „по моделу две Немачке“ из 1972. године (потписивање „Фундаменталног споразума“, који је заправо био споразум о признању).

Тај споразум, разјаснио је Јовановић, у више наврата спомиње две Немачке „као државе“, спомиње обострано поштовање територијалног интегритета, неповредивости граница и суверенитета. То је готово најексплицитнији облик признања који постоји у међународним односима, навео је Јовановић. Експлицитнији облик признања је навођење чина признања у посебном акту једне државе и то ће бити одступница која ће властима, по Јовановићевом мишљењу, послужити као глупаво оправдање. Јовановић је поновио да је то оно што се тражило од нас пре десет година и што је ушло у преговарачки оквир за приступање Србије Европској унији.

Све ово нас, по Јовановићевом суду, чека у 2018. или најкасније током 2019. године и то је оно чему треба да се одупремо и нешто чему можемо да се одупремо. „Ја просто не знам како би се Горски вијенац читао након тога? Како да читате Горски вијенац а да сте предали Косово? То је просто немогуће! Све губи сваки смисао у шест векова слободарске историје овог народа“, истакао је Јовановић

Јовановић је сугерисао у ком правцу треба деловати у оваквим околностима. Прво, овај конфликт треба држати у стању замрзнутости – то значи нема рата, нема ни политичког решења. „Ни не треба да буде политичког решења јер у овим међународним околностима политичко решење не може да иде у нашу корист, не може да буде сагласно српском националном интересу и тачка“, подвукао је Јовановић. То не би био једини такав случај у свету и ништа се катастрофално не дешава у тим бројним случајевима широм света.

Друго, по његовом суду, треба направити суштинску дистинкцију између права државе Србије над Косовом и Метохијом и људских, личних и колективних, права косовско-метохијских Срба. Треба, наставио је, из главе избацити погубну идеју да ћемо тиме што ћемо Србију избацити са Косова олакшати положај својих сународника на Косову. „Ми баш зато што мислимо на Србе на Косову и Метохији знамо да не треба да прихватимо сецесију Косова и Метохије“, подвукао је Јовановић.

Треће, наставио је Јовановић, наставили бисмо разговор о Косову и Метохији под окриље Министарства за Косово и Метохију, које треба поново успоставити, и то тако да бисмо водили разговоре да се не угрозе суверена права државе Србије над Косовом и Метохијом. „Суверенитет је апстрактан појам. Није битно да ли га у неком тренутку ви вршите или не. Важно је да га де јуре имате а ми га имамо“, подвукао је Јовановић.

Јовановић је као четврту тачку истакао реафирмацију улоге међународног права и Резолуције 1244 која је још увек једини међународно правно обавезујући документ о КиМ.

Пета тачка коју је Јовановић предложио је утврђивање врло озбиљне стратегије за опстанак Срба на КиМ која би подразумевала финансијска давања, државно преузимање стратешки важних привредних објеката и друге, сличне мере.

Шести елемент стратегије коју је Јовановић скицирао је отварање расправе о Европској унији, јер тобоже због прикључења овој организацији Србија мора да ампутира део своје територије а чланство у њој нити је извесно нити су позитивни ефекти вероватни, чак иако Србија постане чланица.

После ових излагања уследила је расправа, коментари и питања. Према речима Славише Чуровића, на евентуалном предстојећем референдуму треба бити крајње опрезан пошто ће власт располагати, као у Црној Гори, са много већим финансијским ресурсима и неће се уздржавати да их употреби како би дошла до исхода какав јој одговара.

Један студент и гуслар са Косова и Метохије указао је да је овај Апел онаква политичка акција какву је дуго прижељкивао и да је у њему сажето и његово политичко вјерују.

Стање ствари https://stanjestvari.com/2018/02/03/apel-za-odbranu-kim-na-starom-gradu/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: