Александар Ђорђић – најмлађа жртва муслиманског терора у Зворнику

Данас се навршава тачно 25 година од како су муслимански екстремисти из зворничких и сребреничких села заувек прекинули живот дечака Александра Ђорђића. Александар је имао само годину и по дана када је убијен а за овај злочин до данас нико није одговарао.

У периоду од 1992. до 1995. муслимански агресори и екстремисти – припадници злочиначке тзв. Армије БиХ убили су више од 1100 грађана Зворника. Међу жртвама је велики број жена и стараца а убијено је и 21 дете српске националности. Спаљено је више од 30 српских села и заселака а порушене су и демолиране готово све православне цркве али и сеоска гробља.

10. фебруара 1993. муслимански злочинци су на врло окрутан и свиреп начин угасили живот малог Александра Ђорђића. Било му је само годину и по дана. Тек што је почео да живи и упознаје свет око себе, Александра и његову породицу је затекао рат.

Рат је започео 1. марта 1992. а врло брзо се проширио и на подручје града Зворника. Готово да није било дана да исламски фундаменталисти нису починили неки стравичан масакр или убиство. Ипак, породица малог Александра се вешто трудила да колико-толико омогући овом малом дечаку срећно и безбрижно детињство какво заслужује баш свако дете на овом свету. У бројним муслиманским нападима, од граната и снајпера страдало је на десетине деце. Многа од њих су остала трајни инвалиди – без слуха, без вида, без руку, без ногу… стравичне сцене постале су сурова реалност.

Тог хладног фебруарског дана, муслимански екстремисти су неочекивано извршили напад на Зворник. Крвави биланс овог напада био је велики број рањених и страдалих. 10. фебруара злочиначке хорде убиле су и Александра. Иако није ни знао шта је уопште рат, Александар је постао жртва злих и безумних људи. Једина кривица овог дечака била је његова српска националност. То комшије Бошњаци никако нису могли да му опросте. Александар је убијен због болесних идеја о „независној муслиманској Босни и Херцеговини“ која је требала бити уређена по Исламској декларацији. Овакво уређење подразумевало је етничко чишћење целокупног српског народа. Србе је требало или побити или у најбољем случају протерати. Тог 10. фебруара капитулирала је људскост. Заувек је прекинуто једно детињство а једна породица је трајно остала завијена у црно. Хиљаде снова и жеља остало је недосањано и неостварено.

Александар би данас имао 27 година. Завршио би и школе и факултет, био би одрастао младић. Временом би засновао и своју породицу, имао би свој дом. Нажалост, све ово је угашено и прекинуто у само једном трену. Од једног насмејаног и разиграног дечака пред којим је стајала светла будућност, остала је само слика на хладном, мермерном споменику. И наравно бројне успомене и сећање…

Овако трагичну и тужну судбину доживели су такође и Слободан Стојановић (12), Стево Спасојевић (12), Ристо Којић (10), Славиша Филиповић (10), Драган Павловић (11), Мара Лекић (7), Милкица Бојић (14), Дејан Костић (2), беба Душка Новичића и још много деце зворничкога краја. Само на подручју средњег подриња убијено седамдесеторо малишана.

Џелати и убице малог Александра никада нису процесуирани. Ако су живи данас се шетају као слободни грађани ослобођени било какве одговорности а ако нису међу живима, сигурно су покопани у Поточарима као „невине жртве геноцида“.

Ипак, оно што је важно а то је да морамо памити и спомињати ове невине жртве како нам се геноцид и стравични злочини попут овог не би никада поновили.

Преузето са: Истина и правда, портал српског народа

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: