Опструкција слободе, стање гладних, политички канибализам

Пише: Милорад Дурутовић

Шта ће ново донијети недавно покренуте дневене новине „Слобода“, тек ћемо видјети. За сада дјелују као драгоцјено освјежење на контаминираној медијској сцени Црне Горе.

Ваља се, тако, надати (а нада није осјећање, већ когнитивни процес) да ће се, на првом мјесту, отворити врата медијске слободе за све од чега режимски дио Црне Горе бјежи (најприје, од истине), или га својим псеудополитичким инструментима подрива.

Опструисање рада, дистрибуције, па и самог пласмана дневних новина „Слобода“, о чему се ових дана у јавности већ говорило, никога, наравно, није изненадило.

Уосталом, за грађане Црне Горе никаква изненађења одавно нијесу могућа, те бисмо сви у један глас могли запјевати знамените стихове које изговара игуман Стефан у „Горском вијенцу“: „Ја сам проша сито и решето / овај грдни свијет испитао, / отрови му чашу искапио, / познао се с гркијем животом. Све што бива и што може бити, / мени ништа није непознато; / што год дође ја сам му наредан“. Међутим, репрезентујући искуство једног другог времена игуманови стихови немају значење какаво им можемо данас приписати. За игумана Стефана ови стихови, наиме, имају значење искуствене и духовне (над)моћи, а за нас када их изговоримо, како рекох, сви у један глас, имају значење егзистенцијалне и духовне измучености. Заиста, како би иначе имали другачије значење:

1. када слобода у данашњој Црној Гори није више него чежња и романтична успомена;

2. када су нам потребна истраживања да покажу да више од 100 000 грађана Црне Горе немају ни један евро дневно по члану породице;

3. када је прва асоцијација на црногорску полицију насиље и пребијање дужних и недужних (сасвим је свеједно);

4. када се предизборне лажи гутају као свакодневна ужина (најсалађе је, чини се, пала она својевремена Ђукановићева о запошљавању 40 000 радника);

5. када већина медија није више него пропагандни сервис ДПС-а;

6. када су опозицији и даље важнији ускостраначки интереси, а да не ублажавам, управо политички канибализам, неголи одлучност да се успостави потпуна синергија у борби против тираније, и глади;

7. када ћемо, стрепим, једино доћи у позицију да прождиремо једни друге, јер друге хране нећемо имати, а свако духовно млијеко одавно смо потрошили.

Када ће, дакле, доћи слобода!?

Не знам, али знам да ће то бити једино изненађење које је у Црној Гори могуће, након свега. На наше изненађење, Слобода ће ипак доћи, али носећи терет одговорности и стида да га преда у руке потомака, који ће у школи умјесто химне прво научити, рецимо, ријечи Јосифа Бродског: „Не вјерујем у политичке покрете, вјерујем у лични покрет, покрет душе, када се човјек загледан у себе толико постиди, да пожели да промијени нешто у себи“.

Слобода је можда још увијек далеко, али ко се на вријеме не загледа у себе, тај ће се, једном, највише стидјети, а неће бити начина да изнађе оправдање: “Морао сам тако”, – е па нијеси, рођени мој, још је било гладних, жељних хљеба и млијека, али нијесу продавали слободу, професионалност, традицију, одговорност, част и поштење зарад интереса сопствене гузице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: