Психолози упозоравају: Насиљу међу основцима склоне и дјевојчице

Приче да су дјевојчице тихе и мирне, да не праве проблем у школи, одавно су мит. Вршњачко насиље, ни у свијету, а како показују подаци, ни код нас, не зна за пол. Стручњаци се слажу да су дјечаци и дјевојчице подједнако склони инцидентном понашању. Истраживања су показала да су дјечаци склонији физичком насиљу, док дјевојчице користе вербално и индиректно насиље. У таквим ситуацијама дјечаци су ти који извуку дебљи крај, јер су наставници склони заблуди да “дјевојчице такве несташлуке не раде”.
– Оно што треба нагласити је да вршњачко насиље оставља различите посљедице на дјечаке и дјевојчице. Дуготрајна изложеност насиљу предвиђа појаву немира и депресије код дјевојчица, али не и код дјечака – казала је психолог Драгана Тврдишић, психолог у Основној школи “Милорад Муса Бурзан”.

Она је истакла да родитељи и наставници морају обратити пажњу на неиспуњавање школских обавеза, бјежање из школе, недисциплину, неодговоран однос према обавезама, непоштовање ауторитета и неуспјех у школи, као знак упозорења потенцијалног насилника.

Сматра да је породица мјесто одакле све почиње. Зато сваки сваки поремећај у породичним односима, представља фактор ризика за дјецу која живе у проблематичним породицама.

– Породично насиље, алкохолизам, коцка, болести зависности родитеља, депресија мајке, развод родитеља, грубо и недосљедно дисциплиновање, слаба родитељска контрола и занемаривање, могу бити разлози појаве насилног понашања код дјеце – истакла је она.

По њеном мишљењу насилно понашање може бити покушај стицања “популарности”, покушај да се дијете покаже способним у очима другара, или да на себе скрене пажњу.

Насиље може бити израз љубоморе према особи – према којој се дијете насилно односи, али и покушај преовладавања личних проблема, или фрустрација.

До насилног понашања долази и усљед садржаја које дјеца могу видјети на телевизији и интернету. Играње компјутерских игрица које нису прилагођене дјечијем узрасту, доводи до тога да их дјеца опонашају и схватају буквално, сматра Тврдишић.

-Уочено је да се дјеца идентификују са негативним ликовима, имају потребу за насиљем у игри, а то смањује осјетљивост и толеранцију за друге – појаснила ја Тврдишић.

Тврдишић сматра да дјеца насилници знају да је начин њиховог понашања лош и неприхватљив, али да не могу сагледати како се осјећа њихова жртва.

С друге стране дјеца жртве се разликују међу собом. Заједничко им је, само, да су их насилници одабрали као мету. Неке од посљедица доживљеног насиља су страх, депресија посттрауматски стрес, ниско самоуважавање, као и самодеструктивно понашање, појаснила је Тврдишић.

– То су тиха и повучена дјеца која на насиље одговарају плачем и повлачењем у себе – казала је она.

Рјешење може бити дружење вршњака и наставника, који су имали сукоб, кроз заједничке активности. То могу бити различите врсте радионица попут: прикупљања новчаних и других средстава, помоћ при куповини љекова и намирница старим и немоћним, поправке оштећеног школског инвентара, посјета културним и спортским приредбама.

– Дружење са вршњацима и постављање заједничких циљева пред дјецу помаже и зато радионице као интерактивни облик рада дају дјеци наду. Нема моралисања, критиковања, кажњавања, само разговор и шала са другарима и наставницима, а то је добар почетак – закључила је Тврдишић.

https://www.facebook.com/slobodacg/videos/1999593680292236/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: