Немањићи и црква Светог Николе у Барију

Поклони које су упућивали Базилици познати су, углавном, само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III, и једна повеља цара Стефана Душана.

Прве везе српске средњовjековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање. Његов син Стефан, тада велики жупан и севастократор, а потоњи краљ, забиљежио је у ”Житију светог Симеона” да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца. Ова ктиторска дјелатност може се хронолошки смјестити у посљедњу деценију Немањине владавине, послије борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике 1183. године, као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју прије почетка 1186. године. Бојан Миљковић указује да је Немањино смјештање двора у Котор повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе од 1089. године, иако даље не разрађује ову тезу. И Константин Јиречек је сматрао да подложност Котора архиепископији у Барију представља узрок трајних веза између српске средњовјековне дражве и овог светилишта.

Први познати дародавац, послије Немање, била је краљица Јелена, супруга краља Уроша, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу свједочи опис Антонија Беатила који је написао дјело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године. Икона је вјероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова. Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који свједочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи REX STEPHANVS (VROSIVS за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE. Познато је да је икона почетком 17. вијека чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. Натписи које преноси Беатило указују да је икона настала послије 1282. године.

Најскупоцјенији поклон неког српског владара базилици Светог Николе у Барију био је сребрни олатар чију је израду наручио краљ Стефан Урош II Милутин. Олтар је по својој вриједности надмашивао појединачне дарове савременика, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике може издвојити напуљски краљ Карло II Анжујски (1285—1309).

Најстарији познати опис олтара је онај који даје састављач инвентара ризнице из 30. септембра 1362. године. Према наводу овог извора, ранији мермерни олтар је био обложен сребрним плочама украшеним фигурама светитеља и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звјезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола. Олтарска пала која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе.

Олтар је освјетљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених. Име дародавца није сачувано у инвентару, али је било забиљежено на натпису смјештеном на сребрној плочи са задње стране олтара. Опис овог раскошног поклона дао је у свом дјелу и Антонио Беатило. Преписи натписа са олтара свједоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је по свој прилици на лицу мјеста, док је необрађен материјал био послат из Србије. Израду олтара надгледао је грађанин Котора и поданик српског краља, Обрад, син Десиславе. Миљковић закључује да је олтар имао стилска обиљежја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји). Историјат Милутиновог олтара може се назрети на основу писаних извора. Почетком 17. вијека циборијум више није постојао. Замијењен је новим, а том приликом су извршене измјене над другим елементима како би се уклопили у нову конструкцију. Посљедњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара. Тада изграђени барокни олтар замијењен је тек 1953. године у склопу напора да се у што већој мјери врати првобитан изглед.

Послије Милутина и Стефан Урош III (Дечански) је наставио да дарује светилиште у Барију. Војвода Калабрије Карло је у писму од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Урошу, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар намијенио. У питању је била икона светог Николе, димензија 187 центиметара са 113 центиметара, која се и данас чува у базилици. Централни дио иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а лијевом држи јеванђеље. У горњем дијелу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем дијелу смјештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана.

Убрзо по настанку икона је пресликана, што је као посљедицу имало промјену распореда фигура. Фигуре донатора су сада насликане у стојећем положају, па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим дијелом првобитне натписе због чега је било извјесних недоумица око идентификације ових личности. Икона је била смјештена у оков од позлаћеног сребра. Лик младог Душана на овој икони најстарији је његов познати портрет. Ова икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе. Направљен је велики број реплика ове иконе у различитим техникама. Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара. Забуну је изазивао и лик голобрадог младића, јер већ у инвентару из 1578. стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене. Беатило је чак ишао даље, па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина.

На молбу каноника базилике цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године у којој спомиње дарове свог оца и дједе и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи. Душанову одлуку потврдио је његов насљедник цар Стефан Урош V. Ипак, Дубровчани су се оглушили о цареву повељу, па су, чак, оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспио и до напуљског двора. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Примјер владара слиједила је и властела, па је тако као дародавац остао забиљежен кесар Гргур, који је поклонио различите богослужбене предмете. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовјековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.

Приредио: Милош Милојевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: