Епски пјесник Славко Перошевић: Његош је моја вјечна инспирација

Славко Перошевић је савремени српски епски пјесник средње генерације. Перошевић је већ оставио печат у епском пјесништву. Љубав према епском пјесништву јавила му се још како каже, од малих ногу, слушајући прије свега пјесме Радована Бећировића Требјешког и Божа Ђурановића. Развила се та љубав нарочито после слушања Мојковачке битке, Погибије попа Мила Јововића, Суђења Сердару Шћепану, казао је Перошевић.

Написали сте своју, ако се тако може рећи верзију Битке на Мојковцу. Колико је било тешко то урадити после Радована Бећировића?

Дуго сам размишљао да напишем Мојковачку битку. У ствари, само сам желио да на неки други, себи својствен начин, опјевам ту битку. Мучило ме питање да ли ја имам тај ниво епског пјесништва, да пишем ту пјесму, коју је испјевао једном за свагда потоњи великан епског пјесништва Радован Бећировић. Ипак, кренуо сам да пишем, и није то био лак процес. Мојковачку битку сам писао неколико мјесеци. Радован Бећировић је на Мојковачкој бици, испуцао сву тешку артиљерију, нама су остале само чаурице.

Каква је будућност епског пјесништва? Ту сте Ви, Божо Ђурановић, Андрија Ђапић. Има ли неко од млађе генерације ко се може већ сврстати у ваше насљеднике?

Епски пјесници су посебна врста људи, они се не рађају често, рађају на свако пола вијека и то је то. Осим Бећировића, Ђурановића и Андра Ђапића, могло би се поменути још пар њих из старије генерације, али да не бих неког изоставио.Није лако писати у садашњем времену. Што се тиче млађих епских пјесника ја сам заиста поносан што сам користећи се друштвеном мрежом. Што се тиче оних младих пјесника које сам запазио, издвајам Ранка Пековића, Владимира Томића из Дробњака, Веса Делибашића из Голије. То су људи који, вјерујте ми, фино пишу и на којима ће почивати епска поезија у наредном периоду.

Са којим од гуслара највише сарађујете?

Видите, ја сам вјероватно најчитанији епски пјесник у српским земљама, али пјесник који има најмању сарадњу са гусларима. Зашто је то тако ја не могу да вам објасним. Оно што је видљиво и тачно јесте да се мали број гуслара јавља за сарадњу.

Ја нисам од оних који пишу пјесме по наруџбини, не пишем пјесме о личним трагедијама, ја се искључиво бавим великим националним темама, великим историјским догађајима, а чини ми се да те теме нешто баш и не интересују садашње гусларе што мислим да је грешка. Што се тиче оних гуслара са којима сам сарађивао и сарађујем у првом реду бих поменуо Ранка Минића са Жабљака.

Поменуо бих Васа Ђондовића из Пљеваља који је шампион Републике Српске. Неизоставно морам поменути Ђорђија Копривицу који је снимио ЦД „Епска одбрана Његоша“ – то је пјесма по којој сам постао препознатљив. Такође, ту је и Славко Јекнић који је написао рецензију за моју књигу. Из Херцеговине су ту Авдаловић и Бутулија, који имају жељу да сниме неке пјесме које сам написао, и Илија Палдрмић који је снимио једну моју пјесму заједно са Ранком Минићем. Не желим да изоставим ни младе гусларе Владимира Радојевића, Мида Тодоровића и будућу гусларску звијезду Алексу Дакића..

Поменусмо „Епску одбрану Његоша”, реците нам нешто мало више о тој пјесми, по њој Вас препознају, шта Вас је натјерало да је напишете?

Што се тиче Епске одбране Његоша и Црне Горе, пјесма је настала као реакција на понижавајуће изјаве које је дао Аднан Муховић. Морао сам да реагујем, и реаговао сам на себи својствен начин, пером сам кренуо у одбрану Владике Рада. Пјесма је настала спонтано, за неколико сати, пјесма је доживјела прави бум, када сам је објавио; добио сам хиљаде порука од наших људи без обзира на њихово политичко опредјељење. Сви су ми се јављали, и Срби и Црногорци, са свих крајева свијета захваљивали су што сам, како су рекли, бранио Његоша и Црну Гору од оних и од онога, који су хтјели да и Његоша и Црну Гору понизе и унизе. Да резимирамо, ја ћу увијек бранити ону традиционалну Црну Гору, јер традиционална Црна Гора Његоша и Марка Миљанова, уткана је у сваки дио мог бића.

Реците нам, може ли се у Црној Гори живјети од епског пјесништва?

Овдје, на овим нашим несрећним просторима, не да не могу да живим од пјесама, него и оно што зарадим радећи неке друге послове морам да улажем у своје пјесме и промоцију. Пјесме о палим борцима сам сам финансирао јер сам се бојао да не остану прекривени велом заборава.

Сматрам да би српске институције, у првом реду наша света саборна и апостолска СПЦ, требало више да помажу рад епских пјесника, наши великодостојници заиста раде на добробит народа, али, опет понављам, морали би мало више повести рачуна и о нама који се исто тако боримо за добробит народа, јер врло често смо у нашој борби за очување српства и наше традиције усамљени.

Суштински, наше биће почива на два стуба а то су СПЦ и гусле и епска поезија. Ти стубови се морају више подржавати. Мада, да вам најискреније кажем, нама, епским пјесницима, најбитнија је та духовна потпора, када човјек види да је нека његова пјесма прихваћена код народа, са тим осјећајем се ништа не може мјерити. Да не бих заборавио, а нећете ми замјерити, желио бих да изразим захвалност Удружењу гуслара „Дража Михаиловић“ из Чикага, који су финансијски помогли излазак моје књиге епских пјесам (80 пјесама, 300 страна).

Захвалио бих се и Мому Симићу и Милошу Шегрту, Лакију Шпици, Ђорђију Копривици, то су људи који су ми помогли и ја сам им захвалан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: