Гдје упре сила и неправда, памет не помаже

Пише: Биљана Роћен Кнежевић

Академици, умјетници, писци, глумци, књижевници, професори, наша интелектуална елита, изузимајући појединачне случајеве, не реагује на свеколика дешавања у Црној Гори. А имало би о чему јавно проговорити.

Криминал, корупција, подијељеност у друштву, све већи јаз између шачице енормно богатих властодржаца или оних који су уз власт и, с друге стране, огромне већине која једва саставља крај с крајем, само су неки од разлога због чега би било за очекивати да се чује глас интелектуалне елите. Или пак њихово директно укључивање у политички живот, како би се стало на пут постојећем друштвеном систему који све више подсјећа на вријеме робовласништва.

Да не говоримо о катастрофалном положају науке, образовања, културе… који оставља  јасан траг на свима онима који се баве тим занимањима, али и на цјелокупно друштво. Критичка свијест је на ниском нивоу, омладина ћути, уљуљкана у свакодневним проблемима. Они који би требало да буду критичари лоших друштвених дешавања немају храбрости да говоре или се њихов глас не чује.

– Глас академика и интелектуалаца се не чује, или се чује врло ријетко. Имамо неке часне и врло ријетке изузетке, али то је толико спорадично да скоро није ни вриједно помена. Мислим да се овдје, од Другог свјетског рата до данас, систем и технологија владања нису скоро  нимало промијенили. Имали смо један период владавине једне партије, и када нам се чинило да је она најмоћнија, она је пала. Умјесто тога дошло је вишестраначје које, изузев декларативно, није понудило ништа ново, није извршена демократизација друштва, људске слободе и права су само декларативно инаугурисани, у пракси се то не поштује и не примјењује, објашњава проф. др Саво Марковић.

Он каже да су људи навикли на подаништво и послушност. Живе лоше, па се плаше и то мало што имају да изгубе. Уз све то, сматрају и да њихов глас неће имати битнијег утицаја.

Људи су се навикли на сервилност, на удворништво, на систем – боље је да ћутим јер могу да изгубим и ово што имам, а немам ништа. Може да буде горе и од овога. Владајуће структуре и да чују тај глас не би га озбиљно узеле у разматрање, не би томе посветиле озбиљну пажњу, што би требало у цивилизованим друштвима, да се те умне главе, ипак, чују. Црна Гора је мала средина. У малим срединама свак свакога познаје, интереси и родбински односи су испреплетани, боље је да се не каже, може се замјерити, може неко од породице због тога имати лоших посљедица. Фали нам грађанске храбрости. Ми смо куражни ако нам неко увриједи породицу, ако нас увриједи на племенској основи, спремни смо да реагујемо, да се осветимо. Али нисмо спремни да изразимо грађанску непослушност, ако нам се нешто не допада, ако мислимо да држава нешто није урадила добро, а ја јесам држави, да не платим порез, да протествује, тога нема, каже Марковић.

Положај умјетника у нашем друштву је тежак. Они потпадају под политички утицај, и у борби за егзистенцију заборављају основне постулате своје професије, заборављају на циљ умјетника – бити слободан. Због страха и немаштине, умјетници ћуте на све друштвене мањкавости. Мало је оних који имају храбрости да говоре, такви трпе притиске свакодневно.

Да би био критички настројен, умјетник мора да има оно што га чини истим – СТАВ. Став се има или нема, с тим живите или не, без њега нема умјетничког дјела. У свеопштој нивелацији свега, вјерујем да умјетници немају став јер су сиромашни, преплашени и на маргинама су друштва. Више личе на непоштовану групу која изумире, па чува и оне мрвице које власт даје да се “прегура још један дан”. Отуд очај, бијес, декаденција, а што је најгоре ћутање на свијет око себе, на дешавања око себе, а на крају то постаје самозаборав достојан паланке и тихи сопствени јад. Умјетник је рођен да буде слободан, не да ропство ствара и подржава. Зато никада нисам ћутао, већ сам имао став, али сам ја изузетак који потврђује ово жалосно правило које важи у Црној Гори. Но, свакако сам дигао руке од исте, па нека се други појединачно и колективно запитају, ако смију. Шта је смисао умјетничке а на крају сопствене слободе? Је ли ћутање зарад плаћених рачуна и пуног фрижидера оно чему су се надали када су кренули у умјетност – у слободу. Са таквима ја нисам колега и то је то, каже глумац и сценариста Славиша Чуровић.

Писац, професор и драматург Драган Копривица каже да су, по питању друштвене укључености и активности, умјетници подијељени у три категорије. Прву, према његовим ријечима, чине они који су одани власти, друга група су они без воље за борбу, а у трећу категорију спадају најхрабрији, спремни да се супротставе и изнесу свој став.

– Чињеница је да данас Црна Гора представља једно огледно тоталитарно друштво у којем трпе сви, а што је поражавајуће и умјетност која је у својој суштини слободна. Једни су се показали као велики практичари, схватајући да ће имати приступа јавности једино ако се декларишу као чувари “лика и дјела великог вође”, па су због тога јавно или тајно узели чланске карте ДПС-а, или без тих чланских карата играју лажне чуваре демократије, па се на ТВ каналима и у медијима здушно боре за интересе власти, како би на тај начин истакли своје убоге таленте. На другој страни постоји један број умјетника којима је, једноставно,  затворена већина врата, да искажу своју слободну мисао, тако да они таворе на друштвеним маргинама, истина без довољно воље да мијењају поредак ствари. Ја припадам неком трећем дијелу умјетника, који се од почетка боре за слободу јевне ријечи, зато сам дезавуисан гдје год се за то укаже прилика људима из власти. Улажући троструке напоре једино успијевам да се у Црној Гори макар мало чује за моје резултате. Али мени је најважније да се борим за културне интересе Црне Горе, каже Копривица.

Све то резултирало је успаваношћу  и неактивношћу младих генерација. Лакше се приклонити центрима моћи него се борити.

– Што се тиче младих генерација могу с разочарањем да кажем да су некад млади људи, интелектуалци, били покретачи свих демократских и нових искорака свих земаља. Данашњи млади људи су у доброј мјери опортунисти, који имају паметнија посла него да се боре за правду и истину,  истиче Копривица.

Посебно тежак је положај младих умјетника, који крећу на тај пут. И умјесто да се баш њихов глас највише чује, они су најтиши.

– Ја мислим да су данас неке вриједности маргинализоване, укључујући и културу. Проблем данашњег времена је што имамо генерално поремећене друштвене вриједности. Ти људи који се баве умјетношћу и културом су маргинализовани, поготово ако негдје не стоје на истом фону са људима из власти. Због чега су пасивни? Претпостављам да је то из неког страха. Данас се култура не представља као један начин бунта, као нешто што је субјективни доживљај, као веза са љепотом и духом. Искривљена је свијест о култури и њеном значају за промјене у друштву. Данас или немају снаге или су маргинализовани. Ја, ипак, вјерујем да чекају неко своје вријеме у којем ће њихова ријеч имати тежину, каже млади пјесник из Пљеваља Милан Бајчетић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: