Михајло Петровић је био српски пилот са пилотском дозволом број 1
1 min read
На данашњи дан, 20. марта 1913. године код Скадра је погинуо пилот Михајло Петровић, један од првих пилота на свијету који је погинуо у борбеним дејствима.
Михајло Петровић је био српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године
Пише: Милан Ракић
У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27. јуна 1884. године родио Михаило Петровић. А Михаило Петровић био је први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свијету).
А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у „цивилним“ школама, отишао у Крагујевац и постао питомац Војно-занатске школе, која је барем обезбјеђивала посао у фабрици оружја. Међутим, почетком 20. вијека, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петербург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију гдје проналази „утјеху“ поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду. Иако војник по професији, у души је био умјетник, сликао је и писао пјесме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то вријеме, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена „људска крила“: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак… Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вриједност, знање, упорност, то не може свако…
Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца.
Одлази у Француску, гдје је крајем маја 1912. године распоређен у пилотску школу Фармана која се налазила у градћу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летјење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега да ће „бити ас, јер је миран и презире смрт“.
Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетио међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа „Фигаро“ из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о „неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта“, са фотографијом преко читаве стране.
Крајем јуна Михаило Петровић испунио је све услове, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о његовом таленту свједочи чињеница да је звање пилота добио мјесец дана прије осталих српских питомаца.
По повратку у Србију, баш у вријеме када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцма укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године летио на једном од набављених авиона (у Скопљу). У току јануара 1913. године одржавао је тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видио будућег великог и славног авијатичара.
Приморски аероплански одред је био састављен од четири авиона и пет српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије.
Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. Послије поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетио у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетјевши турске положаје. Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 мeтара и није преживио пад. Тако су се обистиниле Михаилове ријечи од неколико дана прије трагичне погибије, гдје је међу друговима изјавио: „Ја или ћу се прославити, или ћу погинути.“ Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свијету.
Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренијети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренијети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и лијеп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне рјечице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
https://www.youtube.com/watch?v=FroGwp5BARc
U potrazi za odgovorima, ekipa “24sedam” posetila je Arheološki park “Viminacium” gde je nedavno okončana jedna faza istraživanja tokom koje su ispitivani skeletni ostaci sa prostora Viminaciuma iz doba Rimske imperije (oko 2.000 godina stari) i upoređivali sa današnjim stanovništvom tog kraja. Rezultati su pokazali da u našoj savremenoj genetici više od 50 odsto geoma pripada starosedelačkim narodima Balkana, koji su bili tu i pre Rimljana (Dačani, Tračani, Kelti, Iliri), dok je oko 40 odsto naše DNK slovensko.
Zanimljivo je da je čak 18 rimskih imperatora rođeno na teritoriji Srbije, što je petina i ujedno najveći broj rođen van teritorije Italije. Najelitnije vojne trupe su se regrutovale sa ovog prostora. Upravo u Viminacijumu je bio stacioniran rimski vojni logor, koji je vremenom narastao u grad sa visokim stepenom autonomije – nezavisna lokalna uprava i pravo kovanja sopstvenog novca.
“Zaista, broj 18 rimskih imperatora je veliki i taj broj nije samo broj, on pokazuje da se ovde nešto dešavalo, onda kada u trećem veku Rim ulazi u krizu, onda se on obraća najzdravijem prostoru imperije, a to je ovaj prostor ovde, ne zaboravimo da su najelitnije trupe ovde regrutovane, i onda počinju posle Trajana da se rađaju rimski imperatori koji jedno drugog nasleđuju, a zato će sve to da kulminira sa jednim Konstantinom koji je rođen u Nišu, a onda imamo jednog Justinijana, koji će kodifikovati rimsko gradjansko pravo, šta to znači, da ni anglosaksonska, ni ova naša pravna nauka ne mogu da mrdnu, bez takvog prava koji je kodifikovan čovek, ni manje ni više nego čovek rođen u Caričinom gradu kod Lebana”, ispričao je dr Miomir Korać, arheolog i rukovodilac projekta Viminacium.
Može zvučati pretenciozno, ali po svemu sudeći, ovdašnja genetika je utkana u temelje evropske civilizacije.
“I pre rimskih imperatora u mitsko doba, znate gde je rođen bog rata Mars? On je rođen u istočnoj Srbiji, ovo je Istočna Srbija, ona se zvala Mezija, dakle, tu je rođen bog rata Mars. Da li nas to opredeljuje generalno do današnjeg dana da mi imamo tu najelitnije trupe, koje su se upravo ovde regurtovale? Ne zaboravimo one koji su vodili naše trupe u Prvom svetskom ratu, kako su uspeli da savladaju uz pomoć štapa i kanapa, te moćnike, koji su nadirali sa severa pa se vraćamo na našu poslovicu, “boj ne bije ono oružje”, ali da je to tačno, znate kako u rimsko doba, kad su podizali utvrđenja, nisu podizali prvo bedeme, zidove, nego su prvo podizali kapije na sve četiri strane, zašto, najvažnija stvar kojom treba da oslobodite vojnike straha od smrti, ako vi kažete pa vi ste gospodari sveta na sve četiri strane, onda ste već dovoljno učinili da ti vojnici prenebegnu to što nemaju opremu i onda dolazi da srce u junaka je glavna stvar”, objasnio je Korać voditeljki Mariji Atanasković.
Istraživanje srpske DNK se nastavlja sa Univerzitetom Harvard, u planu je da čak 1.000 skeleta bude poslato i ispitano u najeminentnijim svetskim laboratorijama. Narednih godina sa sigurnošću možemo očekivati interesantne rezultate.